Sjeo nam zadnji regres u
radnom vijeku.
Ne, nede se u penziju,
ide država dublje vrit.
Raspoređen je već
regres, ma i potrošen.
Kolegica s posla ide
kupit novi zahod. Pomalo samo joj zavidna jer svaki put kad bu
praznila creva - imala bu osjećaj da to čini po državi.
Moja kćer i ja uvijek
imamo radne akcije kad je najtoplije. Ovaj put smo napale kupaonu.
Nisam našla ništa što bi me iznenadilo osim jedne bube koja mi je
sličila na žohara i to krepanog. U kuhinji nemamo žohare (još) al
kad je ovaj nađen i to krepan u kupijoni, mora da smo zbiljam
siromašni, bil je mali žohar, možda je umro od gladi jer sam ga našla u onom odvodu na podu. Siromak, nije našel niš jestivoga u onom očajnom ugradbenom ili
kak, ormaru u kuhinji.
Neki su se pohvalili u
zgradi da su im se tam zlegli miševi, čak i štakorčeki, u tom ormaru u kuhinji. Reko
šteta, da su bar zmije, to je sad em moderno, em moš napravit kakvu pedersku
torbicu ili nekaj.
Oće to, ima neka kao
ventilacija od prizemlja do petog kata, ne znam, valjda ljudi imaju
hranu tam, mi još imamo nešto tijesta i pol kile geršla, a nekad
sam imala tatin alat, tolko toga da bi kuću zgradit mogel. Uz
potreban materijal, jasno.
U napadu na kupijonu
nestalo i čarlija i wc sanitara, u konačnici mi je pukel partviš.
Imala sam dva partviša, ona prastara s ručkom od punog drveta, zna se ko je to odnesel, valjda je odletil na tome. Tražimo francuski ključ, da promenimo tuš, nema, nema ni
drugog alata, skor sam pobjesnila. Pa sam otišla susedu Veci, u
zgradu prek puta, posudil je ključ, a kad sam vraćala alatku, troje
me je usput pitalo kog idem ubiti. Valjda tak zgledaš kad furaš
francuski ključ u junačkoj ljevici. (U desnoj ključ od stana na ogromnom privjesku s likom Garfielda)
A je, svojedobno sam
shvatila da su mi u tom ormaru za alat ostale samo kuglice za bor pa
sam kupila čekić (ne zato da razbijem kuglice, nisu one krive!),
šrafncigere i papagajke, a od bušilice imam samo nastavke. Gedore
je zel, majkumu, kaj će mu, pa on ne zna ni čavel zabiti. Ja znam
al mi svaki put opadne pol zida, ono do cigle, onda dolazi moj
prijatelj Boris i veli – ovo ste izvanredno izveli, poglečte taj
design, kako je to s voljom zabijano. Pa zakrpa to s pijeskom i
giposom tak žestoko da više nemreš čavel zabiti, moš zrušit
zid. Tad bi se vjerojatno uplelo pravosuđe, ne, ne, hvala, ne. A zadnji regres
ikad, ne, ne, bolje je imat prijatelje nego regres. A i duže traju.
Ustvari, ko bi ti i menjal prijatelja za zahocku školjku, niko.
Uspjele smo do kraja
pokvariti vrata na ormariću u kupijoni, a koja je izuzetnom
energijom (živčan ko pas) strgal junior. Upravo sam se setila da
nismo oprale špigl. Onak potočkaste od farbe mislile smo da je to
naš odraz a ne zmazani špigl. Ima još malo vima pa bum ja oprala,
na opću radost dece koja bu se onda gledala i misla da su zebre, vim
grebe staklo, ziher bu ostalo štraftih.
Kupaona je zadnje bila
pofarbana u zeleno. Ni to niš čudno, soba je bila poblajhana u
plavo. Stara je bila vesela žena i volila je boje. Pošto sam
glinamol (rozi, i sad je i taj dio zida rozi), potrošila na
učvršćivanje štoka od kuhinjskih vrata, sad sam krpala rupice po
kupijoni s gipsom i sad je to tak rustikalno, ono špigl pa – komad
neidentificirane izbočine na hendek do špigla. Pa polica koju sam
oprala i koja je sad malo valovita, ono ispod police nešto što je
daleko bolje zgledalo ko udubina zelene boje nego bijelo – nešto,
ko komad zalutalog pudinga. Pa slijedi ormarić s potrganim vratima,
a onda rupa di bi trebal biti šteker, isprobavale smo jel ima struje
– s mokrom četkom, nema struje, al je zato pofarbano. Sa strane
visi pokušaj zatvaranja rupe gipsom, al nestalo gipsa, pa to.
Čuj divota jedna. Sad se
kćer tušira. Pretpostavljam da bu nakon njenog pranja sva boja fino
scurila u kadu. Bar bum imala o čemu pisati, a ona bu imala razlog
da se uzrujava, kad to spojiš, superiška.