Od muke kaj danas treba oprati, okrečiti, pogipsati i oprati precoblje
(zapravo obrnutim redom), boli me glava a glavni šljaker još spava. Ja
sam pomoćni šljaker. Uglavnom služim tome da glavni šljaker ima na koga
vikati. Osim fizičke sličnosti i istog horoskopskog znaka, nemamo puno
dodirnih karakternih crta. A kaj se tiče organizacije - najbliži izraz
za opis zajedničkog dejstvovanja je - katastrofa.
A još ju posle moram furat na kavu Kod džezve.
Jučer smo kao uređivale zahod, vidim nisam naglasila da su kupijona i šekret razdvojeni, a u koji šekret vrlo malo ljudi uopće može ući,
naravno pojedinačno i s neodgodivom potrebom za olakšanjem. Jer kome
nije jako sila, kad vidi veličinu prostorije, veli - bum zdržal/a do
doma, nema veze!
Sad se sećam, nekad se reklo: Moram ići na stranu, kaj ne, to se tak
nekad govorilo, dok smo bili fini (ili nismo priznavali da imamo
metabolizam).
E nemreju dakle ući baš ni mršavi, kad je Božo Konj, a ni Gandi nije bil
mršaviji od njega, postavil dasku na školjku (to sam prvo kupila kad smo se
osamostalili, ne država, nas troje) rekel je da sad ide negdi u park na
jedno kulturno pražnjenje mjehura, jer da on ne zna kak se neko opće
može u ovaj zahod uvući, zaprt vrata i kulturno popišat. Al ja mogu jer
to vježbam svaki dan.
Manji zahod pri gradnji zgrade zbiljam nisu mogli napravit! Ne znam je
li metar širok, a kak je onda curilo odozgora nama i odozgora onima
ispod, to su se zidovi razbijali i tako to i tak je kompletna kanalizacija dobila drugi oblik i sad imamo
školjku iz kojoj se ne čuje more, a kakve više nema zakupiti u celoj
rwatzkoj. Tak da je celi prostor još nesretnije posložen. Ali: koju
školjku dakle moraš preskočit da bi stavil jednu nogu u prostoriju,
pritvoril vrata i onda uvukel drugu nogu, zatvoril vrata, i onda šta se
već radi na zahodu. Moš i fućkat i tako. Naravno papir je uvijek na
polici iznad glave a ne na onom držaču sastrane, jer moj sin nikad, ali
nikad u životu nije stavil papir na držač. Vrlo glasno objavljuje i ne
baš biranim riječnikom - kad tamo papira nema, ali velim, valjda mu
vjera brani stavit novu rolu. To se sve odmetnulo, ne znam kojoj vjeri
mi deca sad pripadaju. Vidim i čujem, psovanje nije zabranjeno.
E to s veličinom zahoda: Zato volim da su mi deca negdi vani. Da se mogu
kulturno popiškit, ne moram zatvorit vrata. A ne da me vlovi odnosno
boljerečeno - popušta - baš dok preskačem zahod.
Boktevšumuokrenul, reko je pokojni tata Smith kad je prvi put videl tu nus-prostoriju, to se tak zvalo onomad.
E da, u zanosu priprema, veli kćer - u napadu spontanosti, skinula sam
vrata mada je ćerce zaurlikala - NEEEEEE!!! i - da nisam normalna. Pa
mislim smetaju, kaj sad. No dobro. Ali kak je zaurlikala, vjerojatno je
zavibrirala sablja bana Jelachicha, zračnom linijom oko 6 km od nas (to
za slučaj da bu ovo završilo u Jutarnjem, tamo se uvijek objavljuje šta
se desilo na kolko kilometara od Centra Grada).
Osim toga u zahodu ne radi svetlo, al to bu popravil Boris u subotu, a
nemrem čoveka stavit da popravlja struju u neofarbanom zahodu!
Tak da danas ujutro vidim falinge al nema veze.
Dakle trebalo je vrata stavit natrag. E te pokušaje se pak ne da
opisati. Pa nede, teška vrata, nemreš držati rukom tam između šarki, ma
grdo. A kćer: Da jesam normalna da kaj mi je bilo da skidam vrata, bla
bla, mislim to nesmem napisat ak želim da iko opet dođe na moj blog osim
Bibe i Gorana. E onda sam ja htela staviti enciklopediju ispod vrata,
da i pisana riječ čemu posluži. A nakon što sam zaključila da možemo
srati i bez vrata (kćerinu reakciju na taj predlog bi mogla al nebum
opisivala). Reko' ovak: bu Boris došel u subotu pokrpat struju, on bu stavil
vrata. Da kaj, da bu ona kenjala u zahodu bez vrata, reko a kaj sad, pa
svi kenjaju, a po svima cela Vlada sere i to svi vide, i nikom niš, a ti
zbog jednih vrata, pa jednom dnevno, pa u svoj zahod...
Da nisam normalna, veli. Budući da nije ona jedina koja to tvrdi, nije me se nešto dojmilo, alzo:
Onda se moja genijalnost setila staviti ispod vrata paket drekpapira
(neupotrebljenog). Onda je bilo previsoko. Onda sam stavila samo jedan
kolut drekpapira (neupotrebljenog) i vrata je odma naštimala al nisu
htela sesti. Onda sam ja rekla da nek tak ostane. Onda se ona naljutila
(nije se zapravo ni odljutila) i tresnula po vratima da pas mater - i odma taj čas - vrata sjela.
Ostala je s one strane vrata, u wc-u, rekla je da se sad na sav taj
posel ide popišati. Mada sam uvjerena da je ipak piškila u školjku, pae.
A ja sam
rekla da nek bude sretna kaj joj ja kao vlasnica stana opće dozvoljavam
da farba zidove u zahodu i kaj sad opće smije ići pišati u moj zahod i
tad se konačno nasmijala al sam ju ipak morala voditi na kavu Kod džezve
i tak.
Post je objavljen 03.08.2012. u 13:59 sati.