Završio hrvat geodeziju, naftu, tak nekaj, i otišo čovjek u Telaviv. Nije ni kužil da bu rat i sprema se, dakle na vrijeme jelte, za Split avijonom preko Beča a za Zagreb da popije kafe s društvom u Zagrebu pa će poslije jelte rentakarom u Split. I čudi se škvadra kaj ga nema, pišu mu, zovu, i konačno dolazi SMS: A ježiga, bi san malo pogledati grad i kafe popit i dođem na erodrom, uteka mi avion. Doći ću s drugim.

Uteka mu avion! Ajme Gospe moja, veli Komižanka, da mu uteka avion, pa ni zec da mu utekne. A ća je učinil onda? Reko a kaj bi napravil, dodal je siću i otišel s drugim aviojonom do Zagreba. Ma ni to jeftino, veli Komižanka. Reko a kaj je njemu doplatiti 460. Da čega? Kako čega, eurića, doplatio čovjek tu siću, tolka je moja plaća inače, a jer mu uteka avion ma nema veze, bute popili kafe u Zagrebu malo kasnije, jelte.

Kad smo već na jugu, zove me bijesna kolegica, da mi telefon ne dela. Provjerim, fakat ne dela. Pravi se mutav. Eto, to sve u nedjelju, lepo sam napisala da ne volim nedelju. I potrošila sam sve kartice i baterije svih mobitela doma dok sam saznala: Beeeeeee net usro motku i krepale sve linije od telefona. I onda preko jednog od tih mobača javlja kolegica da joj ćerce dobila otkaz na poslu. Reko - pa kak!? A veli čuj, šefica je otišla u Dalmaciju i rekla maloj da nek obilazi firmu i to, poštu nek skuplja i javlja kaj je hitno, ali da je najvažnije da joj zalijeva lavandu. A veli kolegica, moja kćer baš zna kaj je lavanda. Ona uredno zalijevala neki drač koji mrzi vodu, tak da je krepala i lavanda (nezalijevana) i drač (prezalijevani). I dobila otkaz. A normalno da je radila na crno, nema veze. Buju našli nekoga novoga, ko se kuži u botaniku.

U vezi lavande: Šećem dijete, lažem, idem mu kupiti sladoled u Omišlju, a ono neki kružni tok, a nasred toga neko fino cvijeće i neka palma tamo. Velim sine, kak se zove ovo cvijeće, viš kak miriši, ha? Tog nema u Zagrebu, kak se to zove, ha? To tam u Splitu si videl na placu, a i u Zagrebu, prodavaju to ljudi protiv moljcih. A on bijesan: A kaj ja znam kak se zove, ma, tulipan! Sluša jedan domatji tamo i pukne se smijati, aaaa, zagrebačko dite, da tulipan, jesi pravi tulipan. Nebu mi sin dobil otkaz zbog lavande, taj posel nebu ni dobil. Sve zbog lavande.

Utekne ti avion, ne zaliješ lavandu koju zoveš tulipanom, nije čudo da nam je država u banani. E, da, usput me obavijestila studentica da uvozimo lavandu iz Srbije, ubila se od smijeha, a meni to otužno... E koja su ovo vremena.

Rekla sam ja da bu Sanja opet dijetu držala. Ide i na neke vježbe, pretvorila bu se u marinca, opaka je!
Ne pazi da ne jede kalorično, ali pazi da jede zdravu hranu. Pa jede kaotično. Mimo svakog mog običaja u 27 godina šljake, danas sam nam donesla gablec za obadve: špeka i kiselih krastafcih i kruha sa sezamom. Usred njupe ju zove dragi (on ju i inače zove usred svega) i čuje žena žvače, veli ona: Gle, Seka je donesla neki crni kruh, taj ti je manje kaloričan, znaš, i kiseli krastavci, to je povrćka to ne deblja, a špek je tak fini, znaš, čuj jedemo čist dijetno.

Vjerojatno je pital jel jela one pahuljice kaj inače njupa (sa suzama u očima); nisam ju mogla više gledati pa sam donesla lajt domaći špek, cijena prava sitnica, da ne lažem više.

Uglavnom ovih dana Sančo klopa neku nazovi zdravu hranu, to neke pšenice, a nutra ima tu i tam kakva cveba s kličkom, sve se jede, i kličak, i komadići čokolade u promilima.Od jada je to prozvala ptičjom hranom, čak su nećaci (sveobuhvatni žderonje i uništavači hrane) ustanovili da to niš ne valja. Pa kak ja odlazim doma prije Sanje, sve se bojim da bu me sutra dočekala opernatljena, pernata, perasta, pernaćasta, hm, opernataljenasta, no dobro, perje, kljun i pandže. Od te hrane kaj ju je nazvala ptičjom hranom.

Pa je Doru, prvašicu malu, poslala u dućan da njoj kupi to kaj tak zovu, i dete ode u dućan i donese doma ptičju hranu. Mislim fakat doneslo dete hranu za ptice. Sad razmišljamo da kupimo jednu pticu i malo ju uhranimo - kad već imamo hranu za iste; recimo kokoš, ja to znam očerupat i to, a Sanja bu pekla ili zdinstala, eto, eto do čega te dovede šugava dijeta, da razmisliš o čerupanju kokoši. Jasno odma smo začele tvornicu jastuka punjenih perjem, povećale zaposlenost, politički se angažirale, izabrale ministra financija (mene, ja bolje šparam, ona je rastrošna), ona bu ministrica kulture i otvorila bu si na Dolcu štand s figuricama od gipsa i tijesta koje izvanredno radi a niko neće kupit, nema raja love. A sve u obliku ptičica. Al ja bum ministrica financija i debela bum joj veza (i ovak sam već debela još samo da se povežem, umrežim).

Evo viš kak čovek skrene kad drži dijetu! Pošancrcaš načisto.

Evo me moj prijatelj Boris upravo pozvao na kavu. A znam zakaj. Sutra je Valentinovo i njegova žena je u ime našeg prijateljstva opet nekaj spremila za decu i mene. A ja idem pročeprkati po ormaru u pretinac Pokloni za nabrzaka. Kad vidim nekaj povoljno, kupim ak sam pri lovi, ak sebi kupujem nekaj zgodnog, kupim i rezervu, jer se nikad ne zna kad bu Boris nazval i kojim povodom i taaako. Kad bu nekom iznenada rođendan i taaako.

To Valentinovo mi je šugavo, izraslo do nesrazmjera. Nisam zaljubljena a ove koje bezrezervno volim, decu i prijatelje, pa njih volim i inače, al dobro, eto, netko misli na mene danas.

A o toj ljubavi koju stavljam pod Valentinovo:
Zanimljivo kak svi kad se onak zbiljam ozbiljno zaljubimo da nas sve boli ko da imamo gripu, pa zbogom lijepa moja pameti i tako, tad svi mislimo da niko nikad do tad nije tako volio. Koji Romeo i Julija?! Ma oni, e, luk i voda!

Najzaljubljenija ikad, jasno, sam bila ja. U povijesti čovječanstva i zoologije kao takve uopćeno.
17 godina kolko mi je trebalo da se za zbiljam ohladim od neostvarene (k tome i neostvarene, eto!!) ljubavi, bila je moja želja da on bude sretan s tom djevojkom s kojom se oženio. A pital me lepo čovek – gle, zaručil sam se, ali prema tebi se grade (točno pamtim riječi) neki osjećaji koje nikad još nisam osjetio, reci zakaj me nećeš? A ja ga gledam i nemrem progovoriti - nisam rekla da te neću (nije me ni pital jel ga hoću, sam je zaključil da ga neću), a i kak da te uzmem kad pripadaš drugoj.
Naravno, poslije se rastal.
I otišao daleko od Zagreba da dalje nije mogao, ponovo se oženio i ima još dvoje djece.
A ni ja nisam tu ostala. Al sam se vratila u Zagreb.

I sretnemo se u ovom nekad bijelom Zagrebu, tak je valjda moralo biti, nakon toliko godina, i vidim, nema više onog sjaja u očima, nije više bjesomučno duhovit i šarmantan, i njega je pojeo život. Likovno nije ostario, dapače, ali to više nije onaj sjajni šarmer s pokrićem, elektronika oslabila, struja. Literarno ukratko: Mogao nas je život pojesti zajedno, otišli bismo u vlastitu povijest uz manje boli, ak oćeš malo ekonomiziranja, bilo bi i jeftinije, ne bi ti zbrisal tam bogu iza nogu, a ni ja tamo na jug. Ostali bi skupa, u našem Zagrebu.
Ali takav kalibar nije bio navikao da ga odbijaju, dapače, samo su ga napadale i pokušale osvojiti. A ja nisam i tu sam gadno fulala.

Pa si mislim dalje, ajde, dobro, ti bar imaš s kim ostariti. Nek ti je i to sa srećom.
Pa mi veli šrinkica, zaboga, gospođa Seka, pa djeca će odrasti, Vi ste sad u lošem tajmingu, zabavni ste i duhoviti, ma, vi ste još mladi, naći ćete nekoga. A mlada, čovječe, ne znam kaj bi!
Nisam joj pričala o toj neostvarenoj ljubavi, valjda ona to negdje čita u oblačiću iznad moje lude glave. Ili ne čita, opet dobro. Tak svejedno.
A ja pitam nju: Kaj ja nekog opće tražim? Ako nemam original, neću više kopije, prodano.
Finili su Mare bali.

Jel to normalno tolko voliti da si sretan kaj je on sretan s nekom drugom?????

Piše na teletekstu, NOVA TV, 13. veljače 2011., 9.35:

Josipović na Harvardu - a ispod piše:
Alžirci na ulicama - a redosljedom bi bilo?:

Mačak u čizmama
Vol u kupusu
Alica u zemlji čudesa
Kokot u crnom vinu (francuski recept)
Papa je u Rimu
Ivek je u Zagorju (grafit u Novom Zagrebu)
Smrt u Veneciji
Psi u Trgovištu
Zec u umaku od bijelog vina (talijansko jelo)
Pobuna na Kejnu
Most na rijeci Kwai
Mačak na vrućem limenom krovu
U Marina bi/je/li zubi
Potraga za Nemom
Govedina u umaku od kamenica (kineski recept)
Lamentacije na lanci (B. Dovjak-Matković)...


- i taaaako, prisjetiš se. Ko glazbe, ko dežavu, pa je.
A ćerce je u sobi, spava, a treba ić z menom na plac, jer bu sutra bilo:

Ništ' u frižideru!!!!!!!!!!

Pa može dalje; a još s obzirom na to da je sutra ponedjeljak:
Muke po majci
Apetit u djece
Greške u odgoju
Traume iz djetinjstva
Gužva u prometu
Novi zakoni u pripremi
Nepravda na poslu
Prijatelji u hibernaciji
Društveni život u banani
Rupa u budžetu
Grčevi u želucu
Susret pred O.K. koralom
Bura u čaši vode
Bura u kahlici
Sardine u ulju
Dlaka u juhi
In vino veritas
...

Vidim po blogovima, ljudi se uvaljali u veljaču. A ovo stoji već neko vrijeme u maj dokjumencu, pa u pomanjkanju boljega, evo:

Ne, nije niko nikog pojel. Bar u ovom okruženju. Za sada.

I. Riba iz posta negdi od srpnja 2010. je još uvijek živa. Dapače, nakon 12 godina, ili 120, kolko je već riba stara, Bibin tata (Biba je ponosna vlasnica ribe) je ribu odlučil socijalizirati i od nekud dofural još dve ribe. Žive ribe. Veli Biba da je stara riba jako sretna (ne zna se starosTna dob novih riba, ali su sve ribe jako hepi, fensi i kozmo. I skroz friške.)
Pitam zakaj tatek nije kupil tri nego dve, al nema veze, bela se može kartati i utroje.
Pitam – jesu si dale pusu, ono, ko u crtiću. Veli Biba – nisu. Ne kuže da je veljača.
A jel kartaju belu? Da ne kartaju.
Pa kaj delaju?
Veli – veseliju se i plivaju u krug.
Ko naša politika. Hrvacke ribe, dakle.

II. Od frenda (njega nesmem imenovati) mačak krepo namrtvo. Nastala panika. Pa pokopali mačka i djelomično zbog panike nabavili novu. A taj stari, to je bil muški mačak. Zval se – Blanka. Veli frend, imali smo mačka, baš muškog mačka, jako dugo i sad ga nemamo, ja još uvijek nemrem verovati da se zval – Blanka.
Pa nabavili nekog mačića, star dva meseca. E, sad kak bu se taj zval?!
Odma sam predložila: Mihajlo!
Pa pitaju da zakaj. Ne znam jesam li negdje spomenula, ali su jednom ne provjeravajući spol, jednom mačku dali ime Mihajlo pa se mačak omacil posle nekog vremena. Valjda je posle bil Mihajla. Mihaela?

Pa je neko preporučil da se ovaj novi micek zove Onur.
Mačak!
Pa ak je onaj prije bio muški a Blanka, onda ovaj može biti Šeherezada. Turci to i tak izgovaraju Šhrzd. Moderno, a kratko za izgovor. Ništa.
Pa: Pero, Štef, Jura.
Ništa, okupljeni zbor vlasnika se ne slaže.
Onda je prof. dr. dr. sc. predložil da se mačak zove Danilo. Ubrzo su zaglavili oko Nebojše i Nemanje, pa su prešli na Janeza. Sve jednoglasno odbijeno.
Ivan? Ništa. Wolfgang. Samo Gang? JankceGjang? Musolini? Ajnštajn, Goebels?

Moj pokojni ujak, to bilo otkačeno stvorenje, za njega sumnjam da je umro isto kak se pitaju za Elvisa, imal mačka. Pa ga je zval Ku.ac. Nije da mi je riječnik profinjen, al to mi je nekak nakaradno. Kak je ujak živil u Engleskoj, niko nije trzal zbog mačkovog imena, sve dok se nije doselil neki Poljak pa se ljutil, i odonda se mačak zval Hitler.
Od jedne bivše prijateljice mačak se zval Duško.

Jovan? E, nemre, komšija ima cucka Jovana.
Najbržemisleći član zbora je predložil original: Žan-Pjer!
Odbijeno.
Kemal, Mehmed, Muhamed, Omar, Selim (kaj seliš, viče sestra), Cezar (zvuči pasje), Murat.
Marko je prenormalno ime za mačka. Mic?
Kaj si normalna, ma daj! Veli frend, viknem – MIC! - pa mi sve mačke iz susectva dođu na klopu!
Kad sam ja predložila – Garfield, svi su uglas vikali, znali smo, znali smo, kaj bi ti drugo rekla nego Garfield. Đina ima mačka već 10 godina i mačak još nema ime, ali ja ga zovem Garfield (nisam ga imala čast upoznati, slike sam vidla). Garfield je navodno napravil već i hrpu dece u Komiži, a još ime nema. Tak bu i deca nezabilježena u Komiškim knjigama! Probisveti od mačkih! Di je ta socijalna služba za mačke, tolko fačuka bezimenog oca!? Kak buju mu deca ikad pisala rodoslovno stablo i po istom se penjala?

Pitam kolko je micek star.
Da dva mjeseca.
Pa reko, to je mala maca.
Da je.
Mlada.
Da je.
Da jadna mlada maca oteli su ga od mame.
Da nisu, da su ga našli.
Je kak onda znate kolko je star, ste ga pitali?
Da ga, veliju, zapravo nisu našli, nego su ga dobili.
Aha, lažemo dakle, pa je, to tak u Hrvackoj. Ili-ili. Reko od koga ste ga dobili, od njegove mame, pa vam je ona rekla?
Ne.
Nego?
Iz usvajališta - udomilišta, tak nekaj. Ostavilišta, omacilišta. Magazin za mačke. Cat store house.
Dobro, vidim, opet sam ja davež, reko dakle, micek ima dva mjeseca i vi ne znate ime, a nećete Žak niti Žan-Klod. Ne nikako Žak jer bi mogel zrasti (u širinu) do neslućenih nesrazmjera. Samo brk bi dosezal do Samobora.
A micek mladi.
Pa nek bu Mladen!
Čekam odgovor odgovornih.
Kad bolje razmislim, kad ni Đinin mačak ni ona ribetina koju smo već ko zna kolko puta oplakali, nemaju ime, vrijeme je da ih se međusobno upozna. I promatra efekat od tog.
Ustvari, dok sam nosila sina (radno ime projekta je bilo Irena) pa kad se ipak rodilo muško, dva mjeseca nije bio nego – on - ili – Pero. Sad ima ime i ne sjeća se dok nije imal ime. Pa nek se micek strpi još koji dan.
Vijećanje je večeras. Definitivna odluka. Odbila sam kumstvo, prvi put u životu.
Mile? Ćomi? Milorad? Živojin? Jadranko? Sarma? Kebap? Dalibor? Velibor, Vjećeslav, Vjenceslav, Dominik, Uglješa, Vatroslav?

Mačak Božidar? Ne može, Matija ima papagaja Božidara.
Aha. Boris? Ne. Igor? Ne. Stravinski? Ne, ne. Pjotr? Njet!
A kaj se ne bi mogel zvati Lupocet? Lupus? Fox? A - Lav? Nikola? Tolstoj? Staljin? Tesla? Xanax? Živorad, Željo, Goran (Goran???, he, he, pa je), Hrvoje, Nenad? Anatolij? Andrija, ne, ne, nikako ne Andrija. Toni? Ma siromak bu krepal dok dobi ime. Lion? Leon? Leo?

Mustafa? Rodžer? Nevil? Ian? Patrik?

Nešto mi govori da bu to na kraju Niger.
Nikad si više neću nabavit mačku, to je fakat prekomplicirano.

Vlasnik mačka je predložil da kad već idem na groblje starce posjetiti, da malo pogledam. I kaj: Vratila sam se s groblja, ljudi umiru s vrlo čudnim imenima. Sasvim neinspirativno. Na groblju sami anđeli i tuga pregolema. Anđelko?

Saznajem najfriškije: Mačak bu se zval Blanka II. Kako nemaštovito!? Ni veljača nije kaj je nekad bila.