Je kaj bu prošel konačno ovaj mjesec?!
Za Božić sam potrošila neplaniranih ali očito imajućih 190 kuna.
U siječnju, hm: Kupila sam detetu dva para čizmih za 490 (kn), obadva para. Sebi nisam kupila niš. Za niš kn.
Drugom detetu sam kupila zimsku šulju za 5 banki. Silno mu je hitno trebala, još ju nije izvadil iz celofana.
Platila sam režije, Mira mi je vratila 500 kn kaj mi je dugovala, a prije reda, to ne volim. Red je red. Pa sam tih 5 glavi potrošila ko zna na kaj. Na oblikeze. Na gluposti, poklone, svi imaju rođendan u siječnju i svibnju! Možebiti i podva.
Opće ne osjećam da bu ovaj mjesec prošeeeeeeel!!!!! Nikad se nisam žalila na siječanj mjesec, ali ovaj je baš pretjeral. I još su svi nabrijani i debeli. I svi žderu prek mjere i samo se žaliju. Onda držiju tak drastične dijete da mi dođe da se rasplačem.
Kaj je sad!? Bu taj mjesec konačno prošel, da promjenim sliku na kalendaru!!! E, da i kalendar sam kupila na Trgu, 20 kuna, onaj trofazni.
Bljak.

Doma nema niš za jesti. Šifra - nema majoneze? A, ne, fakat nema niš. Jedno mleko, senf pri kraju i komad starog sira.

Dođe kćer pred mene na posel, idemo prema Dolcu puževim puženjem.

Kod Dolca već ona hita opomene: Nemoj dugo birati di je manja cijena. Nemoj lajat s babama. Nemoj da ti opet onaj fosil hofira. Nemoj se zadržavati, ja bum poludela s tobom, kupi i idemo doma, jesi čula. Je, sad ziher idemo u Mlečni dio, ti buš svim starcima vrata držala do svoje penzije i sa svakim buš pričala ko bu htel pričati.

Da bismo jelte, to izbjegli, idemo prvo po štengama gore na nemlječni dio, po voćke i povrćke. Naravno, nema braco da se plazi, gledaju cijene, odma moram kupiti čim naiđem na to kaj treba, i doma!

Daklem alzo, Dolac jelte: odma prvi štand, vidla paradajz, kao neće žicat da joj kupim, a čuješ nečujni zov od nje - MAMA, KUPIIIIIIIIIIII!!!!!!!!! Kupim 3 kg za 10 kuna. Lik kaj prodaje uoči fizičku sličnost, moraš bit slepi da nas rodbinski ne povežeš, pa pita: Gospođo, a kaj vam je sestra tak ljuta? A ja velim, pa čujte, ona je dost starija od mene, znate, godine su to. Sve je njemu bilo jasno.
Onda tražeći zeleni karfiol (brokulu) skužim paradajz 2 kg za pet kuna i zračunam kak sam ostala bez rotkvica, ali to nije važno, normalno, jer ih jedem samo ja.
Ribarnicu smo morale zaobići u luuuuku, kolko je fizički bilo moguće, ali je Sanja s posla zajebala stvar i kupila mi prethodno na placu kilu srdelica, friški ulov, fakat, sam kaj nisu pripovedale. Sanja, ajlavju.
Inače, ribu treba napravit na marinadu, jer je inače skroz nejestiva, opasna po zdravlje. Otrovna! Može konzervirana i marinirana ali nemre samo pržena, to nije za ljude. Ni brudet više ne prolazi! Dobro. Znam da doma nema lorbera, zgnjilil je jer sam ga zaboravila posušiti, IQ 50. Nema ni ružmarina. Onda ga kupim pa doma skužim da ga ipak ima. Dobro.

E, onda sam ja vidla crvene naranđe, opet lik kuži budalu i uvali mi tri za ne znam kolko i uvjeri me kak mi treba tri kile banana mesto onaj izabrani bunt banana od kile i nekaj.

Ona diže puč - da ko bu to sve nosil doma. A prodavač mlađi od nje, veli čuj ovo ti je mama? Da – da. Veli - onda buš vjerojatno ti jela, pa si i nosi. Ona obično reagira ovak: - Kaj se ti konjino mešaš!? - Sad zajebe stvar (i mene) i počne se smijati. Lik doda jednu voćku ober, evo veli, ovo ti zato kaj se tak lepo smiješ. Ja predlažem da ostanemo da se ona još smije, ali neće.

Onda tri mleka tri vrhnja, litra jogurta, gaudu, namazni sir na sniženju, odma 4 kutije Zdenke, je, a meso, i meso, ona bi junetinu, veli ovo lepše zgleda; A nema pojma koja je (okus) razlika između pajce i goveda. Da kad se skuha, veli, isto je, a ovak lepše zgleda. (?????????!!!)

E, još picek (picek nije meso?) i tak. Fakat smo zgledale ko da idemo iz Karitasa, tam bar dođeju s nekim velkim torbama, a mi ovak svako to nešto u svojoj vrećici, to je na svaki prst po vrećica. A ja neću ući u 14-icu ako nemrem sense (sedni se). I okilavimo tam na Trgu, i dođe 14 i ja sense. Kao senseirei. Najedamput nema moje potomkinje, a lepo me smestila da sense. E nema je od Frankopanske do SC-a. Tak dugo je ganjala crvene naranđe po tramvaju, popraćena vlastitim smehom glasnijim od sviju a svi su se smijali. Naranđe, mamu im jebem, pobegle na zavoju iz Ilice u Frankopansku i pičiju po 14! Reko jesi ti iz onog vica s limunom (gospodine – pita trgovkinja – želite li vrećicu za ovu kilu limuna koju ste kupili, ne, veli frajer, kotrljal bum ih do doma). U taj čas mi pukne vrećica s mlekom i vrhnjem. Inače mi poduplaju vrećke za to, al ova šihta vrećkih, nem zaboravila, neke plave, bila slaba šihta. Na vrhnje sam stala da ga zadržim, ali blago, čist malo se razlijalo. Mleko je po nekom meni nepoznatom fizikalnom zakonu uredno napravilo rutu do kraja tramvaja. Novog. Niskopodnog. Ni da skrene, malo bar. U tramvaju kulminacija. Pita jedan s indeksom kojeg drži tak da se vidi da ima indeks, čujte, imate još kaj za koturati, treba pomoći? Moja kćer kak već jest fina opali: da si frajer bi vlovil flašu z mlekom, a ne da ja bežim po tramvaju, majmune, evo ima banana, oš? Da oće. I ja mu dam bananu. Veli moja kćer – ti nisi normalna. Reko to znam, ima kaj novoga?

I sad dolazi ko? – kontrola. U pizdu materinu! Znala sam, od lošeg uvek ima gore! Već sam si misla jel bu neko opće veroval kad ovo hitim na blog (ni ne mislim na drugo neg blogiranje), ovo je stvarno nemoguća misija!

Od silnog majmuniranja (ja sam se normalno švercala pa smo ko fol tražile paradajze koji su se šatra zgubili pod stolcima), usput mi je bogu hvala zvonil mob. Jest da je bila poruka ali ja kao pričam sa svojom silnom decom, velim ženi - vite, imam ih pet (ma ko da i imam!!!), mislite da mi je lako, evo sad ću ja kartu, samo dok ovo, poglečte kolko to jede, nemreš nahraniti; Ajme, veli ona, dobro, dobro, mala ima pokaz, sve u redu. Kaj je u redu?! Miči se dok ti ne pokažem karte od prošlog tjedna. I pokoju od lani.

Doma domaći ručak. Burek s Dolca, viš to sam zaboravila dodati. 8 kn komad. Babe na poslu pizdiju, one plaćaju 13 kn. Reko i ja bi, al nesretan broj. I tak, moj sa sirom, mislim burek, ja poštujem svoju bušu, deca oće s mesom. Burek s pokojnim ovcama, moje godište, a s Nju Zilanda. Je, da kak nema luka doma. Reko još tak stan nije zmazan da bi ga uzgajala u sobi, odi kupit (dućan ni 30 metara od nas). Ma neće, Bože sačuvaj! Ni u ludilu! Daleeeekoooo!

Pojedosmo ručak, kad ćerce lovi jabuku, jednu, drugu, treću, pa naranđu, jednu, drugu, pa bučine koštice, pa jel fini sir od Zdenke, da proba, pa kaj ima slatkoga, pa jebemtimater bum kuhinju zaključala!

Taman sam sve sredila i pospremila dolazi kaj cunami, kaj hariken, moje muško dijete. Ja sam glaaaaadan, umoran, svega mi je dostaaaaaaaa. Meni je najteže na svetu, a tek gužva u tramvaju! Kaj ti penzići (itd.). S prakse je došel, jasno. Hvala bogu kaj sam imala buraza kaj je dolazil s prakse ovak: Zdravo, gladan! Pojede dve žlice i viče, ja više nemrem.Tak da sam ovo dočekala spremno, to ispižđivanje nakon rada.

Evo ljudi moji nije niš naročito, ali ovak se kupovalo prije recesije, za recesije, al bit će bolje. Bit će manje za nositi jer će biti još manje para. Pa ćemo obnoviti menu/et: Ko se sjeća: Pečeni kruh na ulju, pa posoliš ili/i naribaš češnjak. Usput je to bilo protiv glista ko je imal čast da ih ima. Kruha, masti, soli i ko se usudi reći aleve paprike, ja nisam dobila papriku. Onda pofezne (stari kruh u malo mleka, u strajbano jaje i na ulje). Pa one ajnpren juhe na čoravo. Topla voda s peršinom, užas! Ludnica! A tek grašak s noklicama! Noklice su glumile meso. Pa luleki (tijesto za njoke) s preprženim mrvicama i ober puno šećera, s malo jače zakiseljenom zelenom salatom, na kaj je moj stari rogove dobival. A stara je dobivala rogove kad je on u goveđu (neobranu, jasno) juhu drobil kruh. Rogata obitelj. Niko ni imal povišeni kolesterol. Niko do mene u celoj familiji ni bil debeli. A ja se zdebljala s recesijom!

Uglavnom nedem više na Dolac po takve količine hrane. Kad sam i ovo pročitala da ispravim tipfelere, pitam se koji je to položaj zvezda danas bil da se sve tak koturalo. Rolling Stars.

- Preporučen od kolegice sa solidnom dioptrijom.
Čekali smo 2 i pol meseca do ugovorenog termina. Kad smo došli tam, ne da na Rebru nema Putokaza di je koji odjel, moš se ravnat jedino prema sluhu di je cesta. Prvo smo skoro završili u garaži. 505 ljudi smo pitali kam treba ići, veli žena ovo vam je garaža, reko sve je garaža, di su odjeli, nema nigdi natpisa!

Kad smo konačno našli di je Očni, došlo mi je da se odma okrenem i odem doma. Ne da nemreš ući da stojiš u redu za šalter; nemaš di ni stati, kad smo se konačno najavili, veli žena – sjednite vani. (sjednite vanI, to bi bilo za onog doktora kaj dela u Srdačnoj stanici) Klinci bi još mogli nekom u krilo, a ja? Sreća da sam imala izvrsnu literaturu i da je 40 minuta od naručenog vremena brzo prošlo. Čovječe, cela hrvacka je bila naručena taj dan, to nije normalno! Da me dete nije zadržalo, zbiljam odo ja doma! Nema zraka, nema prozora, starci dahćeju ko na umoru, svi hripljeju, navlačiju šmrklje, očajno bazdi na sve i sva, misla sam da sam u tramvaju!

Doktor konačno monotono i umorno proziva: Kaj, tri Smitha? Svi uđite. /Djeluje fakat preozbiljno za moj ukus, ja tak nemrem funkcionirat/
Kužim da mu je u 12.20 već sveg dosta, reko nebuš ti meni nabrijan ostal ček da ti mi uđemo.
Doktor za oko: Smithovi?
Ja: Je, pleme Smith.
Doktor: Dobro, ajde, prvo mama. Kaj vi oćete? (To kaj oću nemre mi on dati ali pitanje mu je fenomenalno, beš mi sve, to me još nijedan doktor na svetu ni pital!)
Ja: Oću nove očale, stare mi idu na živce. /Deca se kerebeče, uglas: Glečte koje pepeljarke stara fura i takva ide na posel./
Drugi doktor, mlađi, specijalizant: A gdje gospođa radi?
Ja: A u sudu. Čujte, kaj nemate širi stolac, ovaj di sedim je uski pa me stiska. Čujte, a di su slova? A znate, ja imam troje očale. A kaj se tiče pravosuđa znate da mi i tak niš ne radimo, opće ne znam kaj će mi džozle. /Mladi se doktor blago suzdržano smješka, gleda reakciju autoriteta i po tom se ravna./
Deca odostraga još uvijek komentiraju pepeljarke, veli doktor – Mama je vjerojatno uzela ove da zašpara, takve su mame, a vama – gleda juniorove, aaaaaha, sinek, ti imaš prilično dobar okvir. /Ne, opće pa kaj bi, nema, pol moje plaće na 6 čekova!/
Pa nastavlja: Evo to nekak obavili, malo vam se pojačala dioptrija, dobro, kolko imate godina?
Ja: (nemrem se setiti, mucam. Kad sam se setila, rekoh: možete slobodno napisati – previše).
Doktor /polako se otkravljuje/ Čujte gospođo pa vi se bute još i udali, pa to su fine godine (vršnjaci smo, ruku dam u vatru/. Neki mladi, zgodni, bogati, zakaj ne.

Ja: Niš od mlađeg, to sam imala, nebumo sitničavi ak je bogat, al sad bi mogel samo neki pametan.
Doktor: Je čujte vi ste malo zahtjevni.

Nekom zvoni mobač, ja odma na decu, kaj je, zgasite, ali: veli gospon doktor: Gospođo to je moj mobač i nebum ga zgasil makar ste tak strogi s decom.

Mali nekaj čavrlja, reko ne obazirite se. Oće doktor moje očale, reko ne dam, te su mi dobre. Da bu mi vratil, samo da odredi koji broj ili kaj već, pepeljarke imaju.
A di su vam one za TV i za vožnju?
Doma su mi, i TV je doma. Auto mi je bivši uzel.
Aha, a ovo dvoje dece je i njegovo, njih je ostavil. Da, da, razmem.

Doktor: Dobro, ajde, dečko, ti ideš u školu (kao da mi se starije dete ne školuje, ono!). Gleda mu u oko s nečim ljubačastim kaj svetli.
Sinek: Je kaj mi svetlite u oko, bute mi oko pokvarili.
Ja: Sine, to ti namjerno radi, nakon ovoga buš moral zubaru odma, to svetlo kvari zube.
Doktor: Čuj dečko, okvir je dobar, a di su ti stakla?
Sinek: Jedno mi je ne znam di, a ovo je puklo.
Doktor: Mama, spremite taj okvir. Čuj braco, a zbiljam, di su ti stakla? Mama, a povijest bolesti?
Mama zaboravila povijest bolesti. (Mama laže ko svinja, ne zna se di je povijest bolesti.)
Dečko: Ne znam, zgubilo se staklo.
Doktor: Pa kak?
Sinek: Ne znam, to se samo!
Ja: Normalno da se samo, kod nas vam se sve samo događa doma, sam' nikak suđe da se samo opere. A ovo puknuto staklo, to je reklama za firmu Kraljević. Tak su ga dugo brusili dok nije puklo. Nije opasno, ke ne?, radi se samo o oku!

Doktor supatnički – diskretno - otpuhne, ja spremam očale od juniora.

Mali pregledan oće u školu.
Doktor: Dobar je dečko, oće u školu, ajde, dobro, kaj, imaš curu tam pa žuriš?
Kćer: Joj samo ga to nemojte pitati, nek rađe ide.
Dečko: A kolko bum očale moral nositi?
Doktor: Celi život.
Mali: Nemojte me zezati...
Ja: Kak se razgovaraš?!
Doktor: Mama ti je fakat stroga. Odi u školu, dalekovidan si, moral buš nositi za gledanje TV i za učenje (sestra se suzdržava od smeha i ko fol briše nos).
Dečko: Aha, onda dobro da nisam kratkovidan, svi bi me u školi zezali (kao u školi svi znaju zakaj on nosi cvikse).
Ja: Dajte, gospon doktor, znate kak sam stroga, to ja samo kad okulisti dođemo...
Doktor: Aha, a kog se još dojmila vaša strogost?
Ja: Vašeg kolegu, dr. Ugrinovića. On je micek.
Doktor: Aha, njemu ste išli, i kak vam se sviđa?
Ja: Slatki je!
Doktor: Aha, slatki vam je Ugrinović, a kaj ste onda sad sim došli, mislite da bi mi bilo bez vas dosadno?
Ja: Glečte, tak su vas izreklamirali da smo morali doći uvjeriti u istinitost navoda. A moj prijatelj Ugrinović je famozan i sladak ali ga čekate otprilike 3 sata posle ugovorenog termina, sad sam ponesla samo jednu knjigu sa sobom, onak bi morala zeti Anu Karenjinu. A kakva vam je klijentela, čujte nemrete reći da vam je s nama dosadno.
Doktor: Joj čujte svakak mi je s vama zabavnije nego s ovima (zaustavlja se, kultura! Penzići su ostali visiti u zraku...) Da, (zamišljeno) dobra stara Ana.

Ajmo, djevojko, veli kćeri doktor od oculi. Ajme, kakav krastan par bistrih smeđih očiju!!! Ma tu nemre biti niš strašnoga. Učiš puno? Jel tak!? /Fakin doktor, kuži te u oko!/

E žal mi je kaj Cezar si canii nije bil s nama. Odma se razvila kemija, čist bi bila ljubomorna da dete nije moje. U to vreme mi je mlađi doktor leval neke kiseline u oči, pa me naštimal na neki stroj, pomical bazu da naslonim bradu, jer su mi smetale i leva i desna, zna se kaj, i trbuh i sve mi zmeri (mislim kaj se tiče očiju) i sad nas dva gledamo ove intelektualce:

Doktor spika sa kćerkicom: Ajme, kakav divan par bistrih smeđih očiju! /Čovek se ponavlja: Ne kužim kaj se svi oftalmologi oduševiju kad neko ima smeđe oči, opće nisu in, to mi je jednom micek Ugrinović nekaj tumačil al me nije srcutaklo/. Aha, veliš kad čitaš onda ti je mutno, ne vidiš ono najsitnije, ma znam, to je ko ono kad dobiš uvjete za kredit pa najvažnije piše najsitnije.
Ćerce: Je, to veli i moja mama.
Doktor: Aha, a mama puno toga veli, jelda?
Ja: Samo naručite. (Osjećam se ko izazvana na dvoboj.)

(S mlađim doktorom pričam kak se uči: Spušta se roleta da ne bi dnevno svjetlo ušlo u sobu, pa se uči uz lampu, onda se drži zastava na prozoru, jer ak metnem zastor, na njega se lepi prašina, a to joj smeta. - da, i zastava je tkanina, ali na nju se kao ne skuplja prašina).
Ovaj mladi doktor tumači sve kaj znam, da se ne spušta roleta i onda pali svjetlo, ali kad je čul za blizinu druge zgrade, odma zastupa studencka prava. Veli pod presingom da susedi gledaju, a s te daljine sigurno gledaju, čovek nemre učiti.

Doktor (stariji): Gospođo, dragi Bog nam je dal mogućnost izbora. Ak dete oće učiti kraj umjetnog svjetla, to vam je i tak najmanji trošak. Zlato (mislim, ono, dete mi se pozlatilo nabrzaka) a kaj studiraš? A kaj je bolje ovak (stavlja novo staklo, njoj već dosta, ali mladi mi tumači da su to prve očale i tak mora se detaljno). Joj, ma famozno, i moja nećakinja to studira.
Panika u bojnim redovima. Očito je dobar vujček ili stric, zna za sve profe poimence, kak koji zajebava, kak koji pomaže studentima, kolizije, ma čudo od čoveka. Gleda mi dete s obožavanjem, smanjuje joj i tak mladoj broj godina, ja nemrem zdržati, reko ja ju fino hranim pa zgleda mlađa.
I tak oni pričaju nekaj o faksu, a kaj mladi doktor i ja ne kužimo, oćemo puknut.

Ničim izazvan, moj vršnjak, taj stariji doktor sad dođe i meni škilji u oko s onim ljubičastim svetlom od kojega se ide zubaru. Valjda je htel videti kaj ja to imam u glavi da tolko lajem.
Veli gospođo, imate glaukom. Reko super, mrakača! Ma guba! Kaj, bum zdržala dok ih otškolujem?
Doktor: Je, kak ne, taman do diplome!
I da nek si kapam umjetne suze u oko. Reko – Kaaaaaaaaaj? Kaj bi se trebala češće plakati? Ja bum rađe treptala čujte, možda natrči taj mladi bogati kaj ste ga spomenuli.
Je, onda je tak bolje, veli on. Doobro, dakle glaukom i to, ajde dobro, samo da to zapišem.
Čujte, velim, gospon doktor, pa kaj mi nebute rekli da imam lepe oči, sad ste ih zbiljam malo dublje pogledali.
Doktor se spremno okrene natrag k meni i veli: gospođo, kaj imate lepo ovo desno oko, čujte, a tek ovo levo, ja nemam riječi.
Aha, reko fino, odma bu mi pepeljarke lakše na nosu, fala lepo!

Na rastanku rukovanje, izmjena informacija na kojoj je godini nećakinja, ime i prezime, i nema frke i dođite opet (i tak su naručeni za godinu dana), kao može i bez mame (ko da ja ne kužim da preveč pričam i da sam stara).

Izlazi posle po novog pacijenta i gledajući s obožavanjem studenticu koja studira kaj i njegova nećakinja, pa usput i mene iz pristojnosti, veli – bok djevojčice....
Booook, topimo se mi dve.

Vani mi je kćer platila kavu i veli čuj stara fakat nije normalno da se ovak ponašaš u tim godinama, veli i da joj je bilo tak dugo neugodno dok joj nije postalo smešno.

A s obzirom na pomahnitali društveni život koji vodim, koristim svaku priliku malo pročavrljat, kaj da radim!?

Ubi concordia ibi victoria (nema veze ni sa čim al sad sam se i to setila)
Inače danas je značajan dan za hrvacku. Na današnji dan sam okinula na vozačkom prije tolko godina da me sram reći.

Krenula ja doktorima, kak je red i običaj s obzirom na godine. I hvatam modus vivendi et operandi za vreme kad (ako) dočekam penziju.
Čak plaćam dopunsko, a jer se neko u HZZO-u zajebo, jer mi plaća tolko ne pokriva. Zbiljam imam pravo na besplatno. Ali, plaćala sam dva mjeseca i odustala. A još da im dam 5 kuna za poštarinu! Ne dam! A opet sve papire dok skupiš, a da ti je dopunsko besplatno, ne da mi se. Lakše biti zdrav.

E ovak: Obiteljska dr. (kak se zove liječnik koji nema obitelj na brigi nego samce, rastavljene, samohrane???) me poslala na pretrage za srce. A reko pa ja sam tak srdačna osoba, kad se radi o deci i srčana sam, a kaj sam u duši pizda, to bi valjda trebal ginekolog, no dobro. Doktorica nema baš tolko! smisla za humor i odo ja na pregled srca: Prešla X doktora, EKG i krvna slika i to, i sad jedan doktor tamo veli - ajmo, trčite po traki. I tračim ja, sestra cvika - gleda kak crvenim, obavještava ga o tlaku, podiže ton, veli joj već joj je 200 - e, a osećam se ko pas od Cezara Millana, zaustave oni traku, pita dr. kak se osećam. Reko boliju me noge. Doktor se krevelji. A tlak, pita. Reko pa tlak je valjda sestra merila. Osjećam mržnju u zraku. Pušite? Pušim. Kolko? Kolko imam. Isuse bože, zakaj mi ne vjeruju. Kaj pušite? A kak kaj pušim: Cigarete. Veli koje? Reko kaj dohvatim (mislim sad bumo morala znati ko Stošu proizvodi), veli nemojte pušiti. Opet ja nemrem šutit, reko glečte, manje bu me uništile cigarete nego silne fore kaj pušim svaki dan. Veli doktor: skinite kile, gospođo, imate 40 kila viška. Kak je samo pogodil, nisam mu niš rekla. Hm.
Tu dobim rezultat i uputu za daljnji pregled i izgon iz sobe. Treći, opet muški, me niš nije pital, ali mi je tak stručno otkopčal grudnjak (odostrag, a gleda me u facu) i obesil ga na afinger, da sam se čist zainteresirala. Onda mi je, polegnutoj na onaj grozni bolnički krevet, ničim izazvan bijesno govoril o nepravilnostima u hrvackom jeziku, a sve promatrajući moje usaljeno srce na uzv-u, ljuti čovjeka da kak svi veliju: definitivno sam odlučil da definitivno odem u grad i definitivno si kupim nove šuze. Veli, gdi je naš hrvacki jezik, da je jednom rečeno – definitivno, sasvim dovoljno za cijelu rečenicu.

Eto, odeš na UZV srca, i dobiješ besplatno poduku iz hrvatskog jezika!

Velim: gospon doktor nemojte se uzrujavati, bu vam srčeko otkazalo.
Veli ne bude, al gledajte, kako je to kad veliju: OK, dobro, dobro, ajde, dogovoreno, dobro, OK.
Rekoh: gospon doktor, a kaj kad se veli idem s frendicom u šoping mesto – idem s prijateljicom u kupovinu??....
Ne, veli on, nikako to ne može, čujte i ti dalmoši, mislim meni su svi oni dragi, al ne može se reći – ajmo reć. Ili nekud ajmo, ili – recimo. Oni se dogovaraju da nešto kažu, pa onda da tek izgovore! Ajmo reć, hm! Ja baš neću reći! (pritišče mi neku napravu ispod cice, leve)
Smirujem ga, velim pa to je šatra.
Ne može biti, razumijete, OK-dobro i ne može biti - ajmo reć, pa ja baš vidite gospođo, neću reći! Kaj ste ono rekli gospođo?
Ja njemu: Rekla sam da je budala izvorno turska riječ i znači – budala. (Okreće mi tjelesinu, stiska me ko za kaznu, lovi srce negdje, aparat se javlja kaj da točiš gemište.)
On meni: Ne, ja vas gospođo uvjeravam, da se ne može reći OK-dobro. To ne ide skupa.
Ja njemu: Točno. A ne zna se niti je li ok skraćenica od All Kright, (serem, negdi sam to čitala) ili kaj, pa ako se all čita ol, i to, ne.

Doktor dalje: Gledajte, gospođo, mene to tak srdi ujutro da bi si odma konjak popil (miče mi levu cicu malo gore pa udesno tak nezainteresirano da me sve sram, joj veli, ovo samo smeta, reko nemate pojma kak tak velke smetaju!), veli da i to s konjakom, a to vam je dobro za krvotok, znate, i onda dođem na posel i ja bi i nekaj od sestre, a ona meni samo kavu da! Al kad mi ne daju niš drugo, kavicu si popijem. Al to vam mene jako srdi, znate, to OK, dobro! Dakle, gospođo, srce vam je usaljeno, imate proširenje pretklijetke uzrokovano visokim tlakom i skuplja vam se voda oko srca, dakle niš naročito, krepali su mlađi i mršaviji od vas s manje srčanih problema, niš, sve pet, tam vam je papir, obrišite se.

Znate gospođo: (ja se oblačim a on traži slova po tipkovnici): Glečte: Čujte: Znate: Mrzim kad mi dođe pacijent i veli: Imam asistole. Nemre imat asistole, jer je “a” negacija, a ak imaš asistole onda si gore na Mirogoju, znate, to i, i taj - OK-dobro, to vam nikak nede, ste se obrisali? Meni niš ne smeta kaj imate par kila više, to je lepo, znate, meni to opće ne smeta, ali ovo kad neko veli - “OK, dobro” to mi smeta, i još ja dolazim s tramvajem i busom, nikad nisam htio voziti do posla, naživciraju me (pazi, ne – nanerviraju!) kako voze, strašno.

Gledajte gospođo, ja dolazim u pol 7 da u 7 budem svjež za pacijente, volim na poslu popit kavu na miru, kad već nije kak sam vam rekel. I onda sedim do 7.15 i ne radim niš, i počne mi se spavati, razumijete? Nema posla celih 15 minuta, a dela se od 7 sati! A poslije ne stignem ni nekakvu pauzu napraviti, ni na WC otići. Svi navale! Evo ja sam prozvao vas, a sestra usput upada u sobu ko cunami i nosi mi nove papire za 10 pacijenata. Pa mi još veli – izvolite. Da mi je donesla kavu pa da je rekla – izvolite, nego to ja tu gubim 15 minuta bez veze, ja ću sutra doći u pol 8 (sestra prisutna, nosi na rukama novih 10 pacijenata, opće ali opće ga ne doživljava).

Doktor: Doviđenja gospođo, velim vam, nikak mi se to ne dopada, to OK-dobro!...
Ja doktoru: Doviđenja gospon doktor... Bilo je zanimljivo.
On: Je, je, bute vi opet došli.
Pa proziva: Ajmo, Kordijalović, Srđan Kordijalović!

Vidi se, čovjek školovan, zna hrvacki.

Medice, cura te ipsum.

Već svi jamraju kak su dobili na kilaži. Zove me frendica iz Šibenika, da je u hotelu tak dobro, da je doček bio odličan, ali da predobro kuhaju, da se zdebljala, nemre šos zakopčati i ide na dijetu, da kako ja. Reko ja dobro, sad od bijesa više nisam znala kaj bi pa sam si namazala dve šnite kruha s maščobom, zalijala s mlekom, a deca me gledaju i ne vjeruju! Još da je majoneza, veliju, ali mast, ono, koma. Ne znaju na čemu je zrasla mamina generacija. A dobro za i protiv bronhitisa. Kažu stari autori.
A kaj, sutra je ponedjeljak, pa na dijetu, jeltako, takoje! Dijeta posle praznika.

A prije 2-3 mjeseca, zna se ko: Sanja: je odlučila držati dijetu. Ja sam tad odlučila čekati i vidjeti njene rezultate. Nisam uopće povodljiva kad se radi o dijetama.

Muči se Sanja, prvih 7 dana ili kolko, treba jesti samo meso. A ona bi uz to malo škrajca od kruha, pa malo lukića pa ak je i pivo, nebu se hitilo. Al nije, bar ne na poslu. A ja joj vjerujem. Jer je drugi dan došla nekak na silu vesela, nekak tužno vesela, onakav kakav si kad ne jedeš ko normalni čovek. I tak. I muči se tri dana. Ne spava, ne jede, pati žena. Piceki industrijski, na uha joj izlaziju.
Čekam da žena opernati. Krila joj nemreju zrasti, preveč je u životu zgrešila. Između ostalog, psuje ko ja (drama) i ne da se nikom zajebavati. Čak ni dijeti.

Stane Sanjica na vagu, vidi, izgubila 30 dkg. Popizdi. Prekine dijetu na samo deset minuta i pojede komad pizze i dva komada pite. Majke mi, samo deset minuta. Kavu pije sa šećerom i mlekom, tog se nebu odricala veli, a zbog neke glupe dijete. To je tak malo kalorija i kao to ne menja kemiju u organizmu jer je na to organizam navikel.

U međuvremenu sve babe u prizemlju (na poslu) drže dijetu, tu istu, i - odlučile ispričati kak su skinule tri kile. Svaka! Obukle crno, stavile steznik, vagu normalno da ne nose sa sobom, i pičiju po Sanjonoj samouvjerenosti. Sanja sjebe stvar, i ona kupi nove hlače, nove majce, i veli gleč kak zgledam, reko kak, pa ko avion. A kaj, ti nebuš držala dijetu, pita ona? Ja velim po starom: ja držim dijetu po noći. Tad ne jedem. Osim ak se zbudim u tri. Onda pojedem veliku Milku s lješnjacima. Lješnaci se ne računaju. Oni nemaju kalorija. Dok su kod mene doma.

Onda je kupila stiropor u DM-u. Ono napuhano prekuhano, bez okusa, pa osušeno, okrugle šnite u celofanu, pa da ne bi bilo od riže, kupila od pamuka. Ne, ne, ne od pamuka, od kuruze. Konstatiramo da je i to od riže ali samo pofarbano.

Onda je kupila jagode od Marije, svakoj pol kile, iz plastenika, pa ne deblja, ku'iš. Pa smo skup prigovarale takvim jagodama i maštale da ih jedemo sa šećerom i šlagom. Setila sam se da imam šećer u torbi (kad pijem kavu u birtiji, uvijek uzmem svoj šećer, a kavu pijem gorku, za jagodarske slučajeve.)
Dodale smo šećer i sad maštale samo o šlagiranju.

Onda sam ja kupila stiropor u Getrou koji je pak tak oduran da se to brzo pročulo po sva tri kata u firmi i niko više ni htel jesti. Čak ni babe koje piči diabetes mellitus. Ni Melita ni htela! Onda sam se ja ugušila u tome, šteta baciti. I velim lepo danas, čuj Sanja ovo je fakat odurno, jebateled, očaj. E, oćeš malo?

Da neće, čula je kaj sam izgovorila - kakvo je.

Onda je gladovala do jedanajst i otišla i kupila pecivo i 20 deka tirolske. Pa veli ta je tirolska poskupila i da joj jebe majku. Ja velim da je sve poskupilo. Ona veli nije bitno kaj je sve poskupilo, jebe mater i oca onome ko je poskupil tirolsku.

Ja sad kuham grah s buncekom. Nema tijesta pa sam metnula riže. Ne podnosiju deca luk pa sam metnula mrkve. Buncek sam skuhala i pobrala maščobu kaj se skoričila ober, mi ne jedemo masno. Samo špek i žlundre od bunceka. Pa sam stavila nutra paradajz sa sela, sceđeni eko-paradajz. I na kraju bum dodala usoljenog peršina.

Jasno da buju moja deca konstatirala da je sol poskupila i da buju stresli 10 dkg soli u taj napoj. Onda buju se nakrkali mladog luka koji bum ja već negdi našla (to im ne sedne na bušu) od kojeg samo kreteni ne dobiju žgaru, i rekli buju da ovak nekaj finog još nisu jeli. To nisu deca, to su aždaje. Sanja je u međuvremenu shvatila zakaj joj dijeta nije uspjela: samo zato kaj je neredovno jela.

Ja sam pojela kaj sam odlučila. Kuhinju bu prema dogovoru dete zaključalo a ključ bu metnula sebi pod jastuk. Ja znam da bu ključ tam, ali kak je ona neugodna kad se budi, to je tak strašno da se ni pregladnjela nem usudila ići tamo po ključ.

Gledam tu jednog mačora šarenog već par dana, seće se oko kuće, dobro uhranjen, bi se dal vloviti, mic-mic...