- Preporučen od kolegice sa solidnom dioptrijom.
Čekali smo 2 i pol meseca do ugovorenog termina. Kad smo došli tam, ne da na Rebru nema Putokaza di je koji odjel, moš se ravnat jedino prema sluhu di je cesta. Prvo smo skoro završili u garaži. 505 ljudi smo pitali kam treba ići, veli žena ovo vam je garaža, reko sve je garaža, di su odjeli, nema nigdi natpisa!

Kad smo konačno našli di je Očni, došlo mi je da se odma okrenem i odem doma. Ne da nemreš ući da stojiš u redu za šalter; nemaš di ni stati, kad smo se konačno najavili, veli žena – sjednite vani. (sjednite vanI, to bi bilo za onog doktora kaj dela u Srdačnoj stanici) Klinci bi još mogli nekom u krilo, a ja? Sreća da sam imala izvrsnu literaturu i da je 40 minuta od naručenog vremena brzo prošlo. Čovječe, cela hrvacka je bila naručena taj dan, to nije normalno! Da me dete nije zadržalo, zbiljam odo ja doma! Nema zraka, nema prozora, starci dahćeju ko na umoru, svi hripljeju, navlačiju šmrklje, očajno bazdi na sve i sva, misla sam da sam u tramvaju!

Doktor konačno monotono i umorno proziva: Kaj, tri Smitha? Svi uđite. /Djeluje fakat preozbiljno za moj ukus, ja tak nemrem funkcionirat/
Kužim da mu je u 12.20 već sveg dosta, reko nebuš ti meni nabrijan ostal ček da ti mi uđemo.
Doktor za oko: Smithovi?
Ja: Je, pleme Smith.
Doktor: Dobro, ajde, prvo mama. Kaj vi oćete? (To kaj oću nemre mi on dati ali pitanje mu je fenomenalno, beš mi sve, to me još nijedan doktor na svetu ni pital!)
Ja: Oću nove očale, stare mi idu na živce. /Deca se kerebeče, uglas: Glečte koje pepeljarke stara fura i takva ide na posel./
Drugi doktor, mlađi, specijalizant: A gdje gospođa radi?
Ja: A u sudu. Čujte, kaj nemate širi stolac, ovaj di sedim je uski pa me stiska. Čujte, a di su slova? A znate, ja imam troje očale. A kaj se tiče pravosuđa znate da mi i tak niš ne radimo, opće ne znam kaj će mi džozle. /Mladi se doktor blago suzdržano smješka, gleda reakciju autoriteta i po tom se ravna./
Deca odostraga još uvijek komentiraju pepeljarke, veli doktor – Mama je vjerojatno uzela ove da zašpara, takve su mame, a vama – gleda juniorove, aaaaaha, sinek, ti imaš prilično dobar okvir. /Ne, opće pa kaj bi, nema, pol moje plaće na 6 čekova!/
Pa nastavlja: Evo to nekak obavili, malo vam se pojačala dioptrija, dobro, kolko imate godina?
Ja: (nemrem se setiti, mucam. Kad sam se setila, rekoh: možete slobodno napisati – previše).
Doktor /polako se otkravljuje/ Čujte gospođo pa vi se bute još i udali, pa to su fine godine (vršnjaci smo, ruku dam u vatru/. Neki mladi, zgodni, bogati, zakaj ne.

Ja: Niš od mlađeg, to sam imala, nebumo sitničavi ak je bogat, al sad bi mogel samo neki pametan.
Doktor: Je čujte vi ste malo zahtjevni.

Nekom zvoni mobač, ja odma na decu, kaj je, zgasite, ali: veli gospon doktor: Gospođo to je moj mobač i nebum ga zgasil makar ste tak strogi s decom.

Mali nekaj čavrlja, reko ne obazirite se. Oće doktor moje očale, reko ne dam, te su mi dobre. Da bu mi vratil, samo da odredi koji broj ili kaj već, pepeljarke imaju.
A di su vam one za TV i za vožnju?
Doma su mi, i TV je doma. Auto mi je bivši uzel.
Aha, a ovo dvoje dece je i njegovo, njih je ostavil. Da, da, razmem.

Doktor: Dobro, ajde, dečko, ti ideš u školu (kao da mi se starije dete ne školuje, ono!). Gleda mu u oko s nečim ljubačastim kaj svetli.
Sinek: Je kaj mi svetlite u oko, bute mi oko pokvarili.
Ja: Sine, to ti namjerno radi, nakon ovoga buš moral zubaru odma, to svetlo kvari zube.
Doktor: Čuj dečko, okvir je dobar, a di su ti stakla?
Sinek: Jedno mi je ne znam di, a ovo je puklo.
Doktor: Mama, spremite taj okvir. Čuj braco, a zbiljam, di su ti stakla? Mama, a povijest bolesti?
Mama zaboravila povijest bolesti. (Mama laže ko svinja, ne zna se di je povijest bolesti.)
Dečko: Ne znam, zgubilo se staklo.
Doktor: Pa kak?
Sinek: Ne znam, to se samo!
Ja: Normalno da se samo, kod nas vam se sve samo događa doma, sam' nikak suđe da se samo opere. A ovo puknuto staklo, to je reklama za firmu Kraljević. Tak su ga dugo brusili dok nije puklo. Nije opasno, ke ne?, radi se samo o oku!

Doktor supatnički – diskretno - otpuhne, ja spremam očale od juniora.

Mali pregledan oće u školu.
Doktor: Dobar je dečko, oće u školu, ajde, dobro, kaj, imaš curu tam pa žuriš?
Kćer: Joj samo ga to nemojte pitati, nek rađe ide.
Dečko: A kolko bum očale moral nositi?
Doktor: Celi život.
Mali: Nemojte me zezati...
Ja: Kak se razgovaraš?!
Doktor: Mama ti je fakat stroga. Odi u školu, dalekovidan si, moral buš nositi za gledanje TV i za učenje (sestra se suzdržava od smeha i ko fol briše nos).
Dečko: Aha, onda dobro da nisam kratkovidan, svi bi me u školi zezali (kao u školi svi znaju zakaj on nosi cvikse).
Ja: Dajte, gospon doktor, znate kak sam stroga, to ja samo kad okulisti dođemo...
Doktor: Aha, a kog se još dojmila vaša strogost?
Ja: Vašeg kolegu, dr. Ugrinovića. On je micek.
Doktor: Aha, njemu ste išli, i kak vam se sviđa?
Ja: Slatki je!
Doktor: Aha, slatki vam je Ugrinović, a kaj ste onda sad sim došli, mislite da bi mi bilo bez vas dosadno?
Ja: Glečte, tak su vas izreklamirali da smo morali doći uvjeriti u istinitost navoda. A moj prijatelj Ugrinović je famozan i sladak ali ga čekate otprilike 3 sata posle ugovorenog termina, sad sam ponesla samo jednu knjigu sa sobom, onak bi morala zeti Anu Karenjinu. A kakva vam je klijentela, čujte nemrete reći da vam je s nama dosadno.
Doktor: Joj čujte svakak mi je s vama zabavnije nego s ovima (zaustavlja se, kultura! Penzići su ostali visiti u zraku...) Da, (zamišljeno) dobra stara Ana.

Ajmo, djevojko, veli kćeri doktor od oculi. Ajme, kakav krastan par bistrih smeđih očiju!!! Ma tu nemre biti niš strašnoga. Učiš puno? Jel tak!? /Fakin doktor, kuži te u oko!/

E žal mi je kaj Cezar si canii nije bil s nama. Odma se razvila kemija, čist bi bila ljubomorna da dete nije moje. U to vreme mi je mlađi doktor leval neke kiseline u oči, pa me naštimal na neki stroj, pomical bazu da naslonim bradu, jer su mi smetale i leva i desna, zna se kaj, i trbuh i sve mi zmeri (mislim kaj se tiče očiju) i sad nas dva gledamo ove intelektualce:

Doktor spika sa kćerkicom: Ajme, kakav divan par bistrih smeđih očiju! /Čovek se ponavlja: Ne kužim kaj se svi oftalmologi oduševiju kad neko ima smeđe oči, opće nisu in, to mi je jednom micek Ugrinović nekaj tumačil al me nije srcutaklo/. Aha, veliš kad čitaš onda ti je mutno, ne vidiš ono najsitnije, ma znam, to je ko ono kad dobiš uvjete za kredit pa najvažnije piše najsitnije.
Ćerce: Je, to veli i moja mama.
Doktor: Aha, a mama puno toga veli, jelda?
Ja: Samo naručite. (Osjećam se ko izazvana na dvoboj.)

(S mlađim doktorom pričam kak se uči: Spušta se roleta da ne bi dnevno svjetlo ušlo u sobu, pa se uči uz lampu, onda se drži zastava na prozoru, jer ak metnem zastor, na njega se lepi prašina, a to joj smeta. - da, i zastava je tkanina, ali na nju se kao ne skuplja prašina).
Ovaj mladi doktor tumači sve kaj znam, da se ne spušta roleta i onda pali svjetlo, ali kad je čul za blizinu druge zgrade, odma zastupa studencka prava. Veli pod presingom da susedi gledaju, a s te daljine sigurno gledaju, čovek nemre učiti.

Doktor (stariji): Gospođo, dragi Bog nam je dal mogućnost izbora. Ak dete oće učiti kraj umjetnog svjetla, to vam je i tak najmanji trošak. Zlato (mislim, ono, dete mi se pozlatilo nabrzaka) a kaj studiraš? A kaj je bolje ovak (stavlja novo staklo, njoj već dosta, ali mladi mi tumači da su to prve očale i tak mora se detaljno). Joj, ma famozno, i moja nećakinja to studira.
Panika u bojnim redovima. Očito je dobar vujček ili stric, zna za sve profe poimence, kak koji zajebava, kak koji pomaže studentima, kolizije, ma čudo od čoveka. Gleda mi dete s obožavanjem, smanjuje joj i tak mladoj broj godina, ja nemrem zdržati, reko ja ju fino hranim pa zgleda mlađa.
I tak oni pričaju nekaj o faksu, a kaj mladi doktor i ja ne kužimo, oćemo puknut.

Ničim izazvan, moj vršnjak, taj stariji doktor sad dođe i meni škilji u oko s onim ljubičastim svetlom od kojega se ide zubaru. Valjda je htel videti kaj ja to imam u glavi da tolko lajem.
Veli gospođo, imate glaukom. Reko super, mrakača! Ma guba! Kaj, bum zdržala dok ih otškolujem?
Doktor: Je, kak ne, taman do diplome!
I da nek si kapam umjetne suze u oko. Reko – Kaaaaaaaaaj? Kaj bi se trebala češće plakati? Ja bum rađe treptala čujte, možda natrči taj mladi bogati kaj ste ga spomenuli.
Je, onda je tak bolje, veli on. Doobro, dakle glaukom i to, ajde dobro, samo da to zapišem.
Čujte, velim, gospon doktor, pa kaj mi nebute rekli da imam lepe oči, sad ste ih zbiljam malo dublje pogledali.
Doktor se spremno okrene natrag k meni i veli: gospođo, kaj imate lepo ovo desno oko, čujte, a tek ovo levo, ja nemam riječi.
Aha, reko fino, odma bu mi pepeljarke lakše na nosu, fala lepo!

Na rastanku rukovanje, izmjena informacija na kojoj je godini nećakinja, ime i prezime, i nema frke i dođite opet (i tak su naručeni za godinu dana), kao može i bez mame (ko da ja ne kužim da preveč pričam i da sam stara).

Izlazi posle po novog pacijenta i gledajući s obožavanjem studenticu koja studira kaj i njegova nećakinja, pa usput i mene iz pristojnosti, veli – bok djevojčice....
Booook, topimo se mi dve.

Vani mi je kćer platila kavu i veli čuj stara fakat nije normalno da se ovak ponašaš u tim godinama, veli i da joj je bilo tak dugo neugodno dok joj nije postalo smešno.

A s obzirom na pomahnitali društveni život koji vodim, koristim svaku priliku malo pročavrljat, kaj da radim!?