Doma nema niš za jesti. Šifra - nema majoneze? A, ne, fakat nema niš. Jedno mleko, senf pri kraju i komad starog sira.
Dođe kćer pred mene na posel, idemo prema Dolcu puževim puženjem.
Kod Dolca već ona hita opomene: Nemoj dugo birati di je manja cijena. Nemoj lajat s babama. Nemoj da ti opet onaj fosil hofira. Nemoj se zadržavati, ja bum poludela s tobom, kupi i idemo doma, jesi čula. Je, sad ziher idemo u Mlečni dio, ti buš svim starcima vrata držala do svoje penzije i sa svakim buš pričala ko bu htel pričati.
Da bismo jelte, to izbjegli, idemo prvo po štengama gore na nemlječni dio, po voćke i povrćke. Naravno, nema braco da se plazi, gledaju cijene, odma moram kupiti čim naiđem na to kaj treba, i doma!
Daklem alzo, Dolac jelte: odma prvi štand, vidla paradajz, kao neće žicat da joj kupim, a čuješ nečujni zov od nje - MAMA, KUPIIIIIIIIIIII!!!!!!!!! Kupim 3 kg za 10 kuna. Lik kaj prodaje uoči fizičku sličnost, moraš bit slepi da nas rodbinski ne povežeš, pa pita: Gospođo, a kaj vam je sestra tak ljuta? A ja velim, pa čujte, ona je dost starija od mene, znate, godine su to. Sve je njemu bilo jasno.
Onda tražeći zeleni karfiol (brokulu) skužim paradajz 2 kg za pet kuna i zračunam kak sam ostala bez rotkvica, ali to nije važno, normalno, jer ih jedem samo ja.
Ribarnicu smo morale zaobići u luuuuku, kolko je fizički bilo moguće, ali je Sanja s posla zajebala stvar i kupila mi prethodno na placu kilu srdelica, friški ulov, fakat, sam kaj nisu pripovedale. Sanja, ajlavju.
Inače, ribu treba napravit na marinadu, jer je inače skroz nejestiva, opasna po zdravlje. Otrovna! Može konzervirana i marinirana ali nemre samo pržena, to nije za ljude. Ni brudet više ne prolazi! Dobro. Znam da doma nema lorbera, zgnjilil je jer sam ga zaboravila posušiti, IQ 50. Nema ni ružmarina. Onda ga kupim pa doma skužim da ga ipak ima. Dobro.
E, onda sam ja vidla crvene naranđe, opet lik kuži budalu i uvali mi tri za ne znam kolko i uvjeri me kak mi treba tri kile banana mesto onaj izabrani bunt banana od kile i nekaj.
Ona diže puč - da ko bu to sve nosil doma. A prodavač mlađi od nje, veli čuj ovo ti je mama? Da – da. Veli - onda buš vjerojatno ti jela, pa si i nosi. Ona obično reagira ovak: - Kaj se ti konjino mešaš!? - Sad zajebe stvar (i mene) i počne se smijati. Lik doda jednu voćku ober, evo veli, ovo ti zato kaj se tak lepo smiješ. Ja predlažem da ostanemo da se ona još smije, ali neće.
Onda tri mleka tri vrhnja, litra jogurta, gaudu, namazni sir na sniženju, odma 4 kutije Zdenke, je, a meso, i meso, ona bi junetinu, veli ovo lepše zgleda; A nema pojma koja je (okus) razlika između pajce i goveda. Da kad se skuha, veli, isto je, a ovak lepše zgleda. (?????????!!!)
E, još picek (picek nije meso?) i tak. Fakat smo zgledale ko da idemo iz Karitasa, tam bar dođeju s nekim velkim torbama, a mi ovak svako to nešto u svojoj vrećici, to je na svaki prst po vrećica. A ja neću ući u 14-icu ako nemrem sense (sedni se). I okilavimo tam na Trgu, i dođe 14 i ja sense. Kao senseirei. Najedamput nema moje potomkinje, a lepo me smestila da sense. E nema je od Frankopanske do SC-a. Tak dugo je ganjala crvene naranđe po tramvaju, popraćena vlastitim smehom glasnijim od sviju a svi su se smijali. Naranđe, mamu im jebem, pobegle na zavoju iz Ilice u Frankopansku i pičiju po 14! Reko jesi ti iz onog vica s limunom (gospodine – pita trgovkinja – želite li vrećicu za ovu kilu limuna koju ste kupili, ne, veli frajer, kotrljal bum ih do doma). U taj čas mi pukne vrećica s mlekom i vrhnjem. Inače mi poduplaju vrećke za to, al ova šihta vrećkih, nem zaboravila, neke plave, bila slaba šihta. Na vrhnje sam stala da ga zadržim, ali blago, čist malo se razlijalo. Mleko je po nekom meni nepoznatom fizikalnom zakonu uredno napravilo rutu do kraja tramvaja. Novog. Niskopodnog. Ni da skrene, malo bar. U tramvaju kulminacija. Pita jedan s indeksom kojeg drži tak da se vidi da ima indeks, čujte, imate još kaj za koturati, treba pomoći? Moja kćer kak već jest fina opali: da si frajer bi vlovil flašu z mlekom, a ne da ja bežim po tramvaju, majmune, evo ima banana, oš? Da oće. I ja mu dam bananu. Veli moja kćer – ti nisi normalna. Reko to znam, ima kaj novoga?
I sad dolazi ko? – kontrola. U pizdu materinu! Znala sam, od lošeg uvek ima gore! Već sam si misla jel bu neko opće veroval kad ovo hitim na blog (ni ne mislim na drugo neg blogiranje), ovo je stvarno nemoguća misija!
Od silnog majmuniranja (ja sam se normalno švercala pa smo ko fol tražile paradajze koji su se šatra zgubili pod stolcima), usput mi je bogu hvala zvonil mob. Jest da je bila poruka ali ja kao pričam sa svojom silnom decom, velim ženi - vite, imam ih pet (ma ko da i imam!!!), mislite da mi je lako, evo sad ću ja kartu, samo dok ovo, poglečte kolko to jede, nemreš nahraniti; Ajme, veli ona, dobro, dobro, mala ima pokaz, sve u redu. Kaj je u redu?! Miči se dok ti ne pokažem karte od prošlog tjedna. I pokoju od lani.
Doma domaći ručak. Burek s Dolca, viš to sam zaboravila dodati. 8 kn komad. Babe na poslu pizdiju, one plaćaju 13 kn. Reko i ja bi, al nesretan broj. I tak, moj sa sirom, mislim burek, ja poštujem svoju bušu, deca oće s mesom. Burek s pokojnim ovcama, moje godište, a s Nju Zilanda. Je, da kak nema luka doma. Reko još tak stan nije zmazan da bi ga uzgajala u sobi, odi kupit (dućan ni 30 metara od nas). Ma neće, Bože sačuvaj! Ni u ludilu! Daleeeekoooo!
Pojedosmo ručak, kad ćerce lovi jabuku, jednu, drugu, treću, pa naranđu, jednu, drugu, pa bučine koštice, pa jel fini sir od Zdenke, da proba, pa kaj ima slatkoga, pa jebemtimater bum kuhinju zaključala!
Taman sam sve sredila i pospremila dolazi kaj cunami, kaj hariken, moje muško dijete. Ja sam glaaaaadan, umoran, svega mi je dostaaaaaaaa. Meni je najteže na svetu, a tek gužva u tramvaju! Kaj ti penzići (itd.). S prakse je došel, jasno. Hvala bogu kaj sam imala buraza kaj je dolazil s prakse ovak: Zdravo, gladan! Pojede dve žlice i viče, ja više nemrem.Tak da sam ovo dočekala spremno, to ispižđivanje nakon rada.
Evo ljudi moji nije niš naročito, ali ovak se kupovalo prije recesije, za recesije, al bit će bolje. Bit će manje za nositi jer će biti još manje para. Pa ćemo obnoviti menu/et: Ko se sjeća: Pečeni kruh na ulju, pa posoliš ili/i naribaš češnjak. Usput je to bilo protiv glista ko je imal čast da ih ima. Kruha, masti, soli i ko se usudi reći aleve paprike, ja nisam dobila papriku. Onda pofezne (stari kruh u malo mleka, u strajbano jaje i na ulje). Pa one ajnpren juhe na čoravo. Topla voda s peršinom, užas! Ludnica! A tek grašak s noklicama! Noklice su glumile meso. Pa luleki (tijesto za njoke) s preprženim mrvicama i ober puno šećera, s malo jače zakiseljenom zelenom salatom, na kaj je moj stari rogove dobival. A stara je dobivala rogove kad je on u goveđu (neobranu, jasno) juhu drobil kruh. Rogata obitelj. Niko ni imal povišeni kolesterol. Niko do mene u celoj familiji ni bil debeli. A ja se zdebljala s recesijom!
Uglavnom nedem više na Dolac po takve količine hrane. Kad sam i ovo pročitala da ispravim tipfelere, pitam se koji je to položaj zvezda danas bil da se sve tak koturalo. Rolling Stars.
Post je objavljen 23.01.2011. u 18:41 sati.