Evo me moj prijatelj Boris upravo pozvao na kavu. A znam zakaj. Sutra je Valentinovo i njegova žena je u ime našeg prijateljstva opet nekaj spremila za decu i mene. A ja idem pročeprkati po ormaru u pretinac Pokloni za nabrzaka. Kad vidim nekaj povoljno, kupim ak sam pri lovi, ak sebi kupujem nekaj zgodnog, kupim i rezervu, jer se nikad ne zna kad bu Boris nazval i kojim povodom i taaako. Kad bu nekom iznenada rođendan i taaako.

To Valentinovo mi je šugavo, izraslo do nesrazmjera. Nisam zaljubljena a ove koje bezrezervno volim, decu i prijatelje, pa njih volim i inače, al dobro, eto, netko misli na mene danas.

A o toj ljubavi koju stavljam pod Valentinovo:
Zanimljivo kak svi kad se onak zbiljam ozbiljno zaljubimo da nas sve boli ko da imamo gripu, pa zbogom lijepa moja pameti i tako, tad svi mislimo da niko nikad do tad nije tako volio. Koji Romeo i Julija?! Ma oni, e, luk i voda!

Najzaljubljenija ikad, jasno, sam bila ja. U povijesti čovječanstva i zoologije kao takve uopćeno.
17 godina kolko mi je trebalo da se za zbiljam ohladim od neostvarene (k tome i neostvarene, eto!!) ljubavi, bila je moja želja da on bude sretan s tom djevojkom s kojom se oženio. A pital me lepo čovek – gle, zaručil sam se, ali prema tebi se grade (točno pamtim riječi) neki osjećaji koje nikad još nisam osjetio, reci zakaj me nećeš? A ja ga gledam i nemrem progovoriti - nisam rekla da te neću (nije me ni pital jel ga hoću, sam je zaključil da ga neću), a i kak da te uzmem kad pripadaš drugoj.
Naravno, poslije se rastal.
I otišao daleko od Zagreba da dalje nije mogao, ponovo se oženio i ima još dvoje djece.
A ni ja nisam tu ostala. Al sam se vratila u Zagreb.

I sretnemo se u ovom nekad bijelom Zagrebu, tak je valjda moralo biti, nakon toliko godina, i vidim, nema više onog sjaja u očima, nije više bjesomučno duhovit i šarmantan, i njega je pojeo život. Likovno nije ostario, dapače, ali to više nije onaj sjajni šarmer s pokrićem, elektronika oslabila, struja. Literarno ukratko: Mogao nas je život pojesti zajedno, otišli bismo u vlastitu povijest uz manje boli, ak oćeš malo ekonomiziranja, bilo bi i jeftinije, ne bi ti zbrisal tam bogu iza nogu, a ni ja tamo na jug. Ostali bi skupa, u našem Zagrebu.
Ali takav kalibar nije bio navikao da ga odbijaju, dapače, samo su ga napadale i pokušale osvojiti. A ja nisam i tu sam gadno fulala.

Pa si mislim dalje, ajde, dobro, ti bar imaš s kim ostariti. Nek ti je i to sa srećom.
Pa mi veli šrinkica, zaboga, gospođa Seka, pa djeca će odrasti, Vi ste sad u lošem tajmingu, zabavni ste i duhoviti, ma, vi ste još mladi, naći ćete nekoga. A mlada, čovječe, ne znam kaj bi!
Nisam joj pričala o toj neostvarenoj ljubavi, valjda ona to negdje čita u oblačiću iznad moje lude glave. Ili ne čita, opet dobro. Tak svejedno.
A ja pitam nju: Kaj ja nekog opće tražim? Ako nemam original, neću više kopije, prodano.
Finili su Mare bali.

Jel to normalno tolko voliti da si sretan kaj je on sretan s nekom drugom?????