...je noć kad ulazimo u 2011. godinu.
Sedim sama za kompom i pišem, vidi se. Sama sam i doma. Vani rokaju petarde i to mi se ne dopada.

A jednom davno je bil ulazak u 1982.
Božo Konj je još studiral. Tada se još zval Božo Brada. Imal je najlepšu riđu bradu u Zagrebu. I još je dost dugo studiral ali na kraju je i diplomiral. Oženjeni tatek s troje dece. Pa su u radosti i veselju kaj je diplomiral napravili i četvrto dete.
Ja sam odustala od faksa. Posle sam mu rekla da me bilo sram s kim studiram (s njim) pa da sam zato odustala.
On i Mirjana koja je furala prosjek 5,0 iz klasične, planirali su da bu ona završila defektologiju. Je, kak ne. Te novogodišnje noći su već imali dvoje djece. Ona je bila u visokoj trudnoći, trećoj, i zgledala je ko da je pod haljinu metnula balon. Od ovo dvoje malih se nije stigla zdebljati, to je bežalo u svim smjerovima istovremeno, a svaki u svojem smjeru, čista fizika, dva a istovremena a različita smjera, dobro, ajde, nema veze, malo je spetljano; ali ipak, trebalo je to pratiti.

Bili su poctanari na Jordanovcu u jednom neboderu, u jednoj sobi njih 4 i peti samo kaj nije.

Dakle, oni su imali jednu sobu na raspolaganju, u drugoj su bila tri do četri arapa studenta, kako kad (Zagrebački faks je tada kotirao u Evropi), naravno svi na medicini. Kuhinja je bila zajednička. Veliki dnevni boravak je bio savršen: Regal u raspadu (na nekim ladicama je bilo naljepljeno upozorenje – ne dirati). Vrata, od regala, ona niže, su bila potrgana, mislim nije ih ni bilo, jer su ova deca već i razvaljivala. Zapravo su ta deca tolko bila vani u parku i tolko slobode imala da su posle kupanja stigla samo zaspati mrtvim snom pravednika.

Ja sam već dugo hodala s jednim Vladom koji se nikako nije odlučio na ženidbu, pa sam ga ostavila; pa je posle patio ko i ja, oženio kad sam se i ja udala i rastao se kad i ja. Međutim, kako mu se onomad nije žurilo, tako mu se posle razvoda žurilo naći komada pa sam ja ispala iz igre, a zamalo se dogodilo ko u Markezovoj knjizi, Ljubav u doba kolere. O ljubavi koja se na kraju izrealizirala. Joj, Vlado, Ribetina smotana, a tak nam je bilo dobro.

I tako, doček:
Vlado je sedel na nekom improviziranom niskom stolcu, Božo se brinul za svoju rit i sedil na tabureu, a Mirjana i trbuh u fotelji. Ja sam sedila na kauču jer sam negdi morala sediti. Pod rit bi mi složili par deka i Vladinu komandosicu jer je rupa u trosjedu bila tak velka da bih propala čim sam sjela i sve usprkost tom futranju, a u dubinu valjda do parketa. Kad sam se trebala ustati na WC ili da si u ponoć konačno i čestitamo, morali su me izvlačiti van, svaki za jednu ruku, ne, to moraš doživiti. Sreća da sam onda imala samo 60 kila pa nisu muški okilavili.

E i tak Mirjanica strpala decu u krevet, narezala kaj je narezala za njupu, stavila šampanjac u frižider i nama svakom po pivu, krekere i štapiće. Kak sam ja onda kartala belu to je bogu za plakati. Vlado je fort urlal da kaj mi je mozak vani na balkonu, kaj ne podigram. Ja sam vikala da mu je to zadnje kaj je rekel. On je onda rekel – zadnje, nek je i zadnje, al daj se uključi, pa nisam zval sam! S kim ti kartaš, s Mirjaninim trbuhom??? (Trbuh se onda malo pomaknul i Mirjana je rekla da nek njeno dete ostavimo na miru, da se i ovak preveč rita i da ne želi roditi kockara i kartaroša.)
Niš, ja nisam reagirala na Vladine uzvike i kritike, pokušala sam si prepeći štapić na plamenu od svijeće i to ga je dotuklo. Popustil je, hitil karte na stol i rekel: Božo, pogle, ona je luda. Pa daj joj ti reci da to nije roštilj.

Pa veli Božo: Je, stara moja, to ti tak nije dobro. Jedeš štapić, izgoretinu i djelomično vosak. Mirjana se smijala i držala za trbuh. Nije me bilo briga ni ak se sad porodi, imamo dva auta, bolnica blizu, nebu se porodila do Zajčeve. Štapići su bili nekakvi ljigavi, valjda im je prošel rok trajanja, a ja sam htela jesti reš Bobi-štapiće od Kraša!!!!
Dobro, prestala sam peći štapiće kad je Vlado rekel da bu otišel doma.

Onda je ruknula ponoć, svi smo si čestitali, zaplesali valcer (niko pojma nije imal) s televizije, nazdravili i nastavili kartati. I opet je bilo: Seka, boktenemarad, pa ti nisi normalna, pa daj na kaj si zvala (to dijeljenje smo dobili). A ja velim: Pa na trefovu sedmicu.

A Vlado: Evo, evo, Božo, daj joj ti reci, kaj je tebi to normalno?! Na trefovu sedmicu, to meni za inat! A sve trefove ja imam!

A Božo je rekel: Je pa kaj se nerviraš, viš da ste dobili.

Pa onda zovem belu i sto i svašta nešto i zgubimo rundu. Joj kaj su ljudi sitničavi, pa to je samo igra. Uvijek sam gubila i nikad se nisam ljutila. Samo jednom sam poludila, kad sam zvala 150, a igrali smo Vlado i ja udvoje, negdi u Samoborskom gorju, a on zval 200. Prvi i zadnji put da sam pobjesnila na karte.

Kartali smo u nedogled. Normalno da u četri ujutro više ne znaš kartal Crnog petra, pasijans, kanastu, šnaps ili belu. Pa smo tako lupali s kartama i častili se izrazima sve dok se deca nisu počela buditi. Bis zum Zora Puck gemacht, kei ne? Mi smo otišli doma na spavanac, a kak su ovo dvije s to dvoje male dece pregrmili dan, ne znam i nikad mi nebu jasno.

Za dva dana Božidar je pičil u JNA. U Niš ak se dobro sjećam. Do tam je putoval dan i pol. Onda se rodilo treće dete, pa su ga poslali doma, si normalan, nema veze kaj nije ni zakletvu još položil, sin se rodil! A on moli: dajte mi rađe skratite vojni rok (tak se i sa Mirjanom dogovoril), kaj bum sad doma, aaaaa, neeee, si normalni, piči doma, sin se rodio. Pa se pol kasarne napilo kaj se rodil sin (nije bil prvi, al je bil sin!) a ovaj siromak nije nikad podnosil alkohol i dušu su mu zvadili kaj je nazdravljal s Narom (onom istom Narom kaj šprica nos, za one koji se sjećaju).

I tak prošlo par godina odonda, ono dvoje malih su roditelji, trbuh mi je sused, zgrada do moje, i uskoči kad nekaj treba napraviti. I uvijek se blagonaklono smješka i veli mojoj kćeri - sad bu ti stara opet ispričala kak su slavili doček te godine kad sam se rodil.

A ne samo to, ja uvijek dodam da je njegov stari 6 dana mlađi od mene i da imam pravo na neprikosoveni autoritet.

Nije blagdansko-političko, ni nebesko ni crkveno, čak nema ni oblik zvona – naše prve predodžbe o zvonu, radi se o mom pokojnom zvonu iznad ulaznih vrata u stan. Zvono kaj mrtve budi. Toliko jako zvono za ovaj mali stanček da smo ga blokirali. Nije se dalo ni s novinama nafilati da začkomi, nego je bivši pobjesnio (ne naročito, to je uobičajeno stanje njegovog uma) i ono kaj se kod normalnih zvona zove klatno, svinul i onda natrpal pol Večernjaka nutra. Bilosnići, stan ispod nas, su zvonili zbog: - Smeća koje je dete odneslo u smećarnik, u dve vrećice zavezano, ali dete nije moglo okrenuti kantu da ubaci, jer je kantu neko okrenul ili smeće u kantu više nije stalo; - kad bi došel poštar pa je iz čiste potrebe za komunikacijom pital jesmo doma, jer je Bilosnićka sve znala; pa da mu udovolji, ova sjela na zvono, brate slatki. - Pa je zvonila kad sam ostavila uredno složenu robicu od klinca, to je uvijek neko pobral, ratno vreme, al ona zvoni, ona misli na kulturno ponašanje stanara. - Pa je zvonila posle policija, klinjo bil hiperaktivan i smetal susedima, da kak može u 8 sati ujutro dete lupati (taj nije puzal, taj je jurio na 4 noge). Po tome bi moji sadašnji susjedi već bili u Remetincu kaj im deca delaju. - Sva deca iz haustora, sad ih je 20-ak, svi zvoniju nama kad zaboraviju ključ. O susedima da ne govorim, al to mi nekak normalno dođe. Makar ne znam osobno kome bih ja zvonila da treba. I tako. E da, velim, rija dolazila na Bilosnićev poziv 4 puta. Dok nisu dobili kaznu i oni i mi za ometanje javnog reda i mira i valjda čudoređa. Oni su platili. Mi nismo, ne bi bivši platil ni kavu nekome ak nema koristi od njega, kojih tadašnjih 250 DM-a!? Posle nisu više zvonili, lupali su z partvišom o strop. Sve, a nije dugo trajalo, dok bivši sa svojih 92 kila žive vage nije skočio uvis i lupil tako par puta da im je strop popucal. Pa su se vratili u Zagoru u neku zadnju poštu Neki – donji, a da drugarica tamo radi, a on širi PTSP s kojim je rođen. Da nas mirno mogu ogovarati, neće oni promijeniti temu ni na onom svijetu.

Onda smo dobili portafon.

Zvono na vratima nismo nikako dali popravljati, a svi se trudili, nudili, reko ak vam se kaj baš dela, eno vadite morske školjkice iz brava kaj su deca nagurala, sve pipe cure, roleta potrgana, ispal držač za drekpapir, sam od sebe se potregal i držač za ručnike, rasklimana su sva vrata na svim ormarima, prozor se ne da zatvoriti, šrajbtiš se raspada, treba bojler čistiti. Al ne, oni bi svi popravljali zvono.

E taj portafon, ovako: Zgrada pet katova ima, mi smo na prvom. Naja lifta jer se neko setil prozvati prvi kat visokim prizemljem (koje od ulaska u zgradu ima do stana 19 štengih, pa misli ti o prizemlju), a četvrtokatnice ne trebaju lift. To u konačnici zgleda ovak: U prizemlju su dva stana, nakon Bilosnića, koji su ne znam koja generacija tog plemena koja je provaljivala u taj stan (prvotno predviđen za domara), konačno provalila žena i otvorila firmu. Stan do - je brojna i tiha obitelj s tri krasna dečkića i tako. Onda su od visokog prizemlja do 4. odnosno 5. kata po tri stana na svakom. Katu. A baciš li pogled na jebeni portafon, svi imaju prezime na žutoj podlozi i “srebrni” dio na kaj pritisneš da zvoni tom prezimenu i članovima uže obitelji, osim kod Smithovih: Ne da je davno bilo srebrno, ne da se srebro izlizalo, napravila se rupa brate na mestu koje svi stiskaju (i kojima ovom prilikom spominjem majku i oca) a to su:

- Poštar (bez obzira kome nosi preporuku);

- Maškare u svako doba godine (ajd oni su mali pa nemreju dohvatiti, ak bumo lagali);

- Nosači reklametina (drži ruku teško opterećenu reklamama pa da je ne diže višlje od našeg zvona, prvog kata, zvoni nama);

- Ciganija (ne želim dati popratni tekst);

- Stalni skupljači flaša (tu sam jednom pukla i sišla da odbrojim: al me je žena prešla, kao ona je nova čistačica a nema još ključ; očito je već imala razrađenu taktiku);

- Susedi koji idu u Remetinec jer se tamo jedino po noći negdi može kupiti cuga, a kak su od doma već krenuli pod gasom, zaboravili su ključ. Oni zvone između ponoći dakle i 4 ujutro.

- Pa zvone: zaposlenici u jednoj firmi na drugom katu (to neću nikad ni sa čime povezati, niti se poznamo, niti je jasno da neko radi 2 godine u firmi a nema ključ od haustora. I tu sam izašla jedan dan u šlafroku i velim čujte nema beda, bum vam ja napravila ključ o svom trošku, samo da vam facu vidim, da ne dam ključ vlasniku firme).

- Još zvone neki da pitaju gdi je zgrada broj 4, Milošević. Zgradu znam, a sve susjede u 4-ki ne znam nit me zanimaju. Al, veli taj kaj je zvonil - da oni znaju mene. Reko normalno, tu svi susedi o meni sve znaju, i ono kaj ja ne znam, i znaju kaj bum sutra kuhala (e kak to znaju to ne razmem, frižider prazan ko hrvacka državna blagajna). Bum ga zgasila.

- Zvone nadalje deca iz zajebancije, ajd dobro.

- Kak niko ne čita natpis kaj je obesil prectavnik stanara – Molimo stanare da pon., sr. i petkom ne zaključavaju ulaz, da bi omogućili odvoz smeća, hvala!, tak nam pon., sr. i pet. zvone smetlići.

- Očitavači plina, struje i ovrho-provođači naravno da zvoniju nama, da šta će ba!? I sva murija, a više ne dolaziju samo nama (čist mi je krivo), al kak su već navikli, zvoniju na Smith, jasno!

- Dođu li praznici, ne znam ko naštanca tolke katoličke kalendare, dolaze po 3 puta dnevno i jasno, di zvoniju??? Moš pogađat 3. milijade puta, ajmo: SAD! E, a da kupim svaki put, obljepila bi sobu ovak već zrelu za novo farbanje (svaki pauk je udaren s Newsom ostavil traga na zidu).

- Pa babe prodaju pidžame.

- Pa prodaju zavjese

- Pa nude suđe.

- Pa prodaju čestitke za Boćić i Novu godinu.

- Pa zvoniju oni – imate kaj sitnoga.

- Zvoniju i oni kaj zvoniju svima, pa neko bu doma da im pritisne da im se vrata otvoriju.

- Pa zvone i oni iskreni – molim vas otvorite, skupljam flaše. To nisu oni stalni, ti dođeju kad je frka. Ma kaj frka, dođeju kad su zaprta vrata i kad im se sere. Svako tolko osvane govno u smećarniku, paze ljudi da im se govno ne smrzne pa ne seru u parku.

- Najgore je kad junior ode po nekaj u dućan, zaboravi ključ pa dole zvoni. A sestra paljbu, kretenu (tak počinje, posle idu puno gadniji epiteti) kak si mogel ključ zaboraviti.

- Pa zvoni neko nekoliko puta u neko levo doba, kad sve poštene duše već spavaju, javiš se, a on veli – joj oprostite, po glasu sam shvatio/la da sam krivo zvonil/a. Bogu hvala tam u visinama.

Da napomenem da mi svi imamo svoj ključ a kak nam slabo gosti i dolaziju, i oni koji dođu budu dočekani vani, ili se ode pred njih na ulaz, a samo da mi ne zvoniju, majketi..
Braćo i sestre, nek su vam radosna blagdanska zvona, pitam se ko nam sve zvoni uzalud (he, he, he, mojoj zlobi nema kraja) kad se ujutro svi rastepemo svaki svojim poslom.

A kome zvono zvoni, zna se, tebi zvoni.

Ne, nije kraj. Upravo se vratil junior od ćaće, bolestan, naravno. I ide se tuširati, kad nije za Badnjak. Taman da će u kupaonu, neko zvoni, on se javi, - dobar dan, molim vas otvorite vrata.
Eto, ko kec na jedanajst. Mislim da bum i portafon nafutrala s nečim, pa nemreš mi to delati. Nek zvone nekom drugom, a ak trebaju mene, taj neko bu kucal na vrata. Kaj je preveč, preveč je.

Šugava bila ova godina na izmaku!? Neki mi, a lepo je to, žele puno uspjeha, sreće, veselja, love, zdravlja, radosti, uspjeha na poslu, lotu koji ne igram, a ima i onih koji žele da postanem baka (tpu, tpu, tpu, da zlo ne čuje!) i tako svašta, kao bit će ovo super godina ta 2011., svi me nešto hoće preobratiti, ali: Nema šanse, od mene nikad dobar kršćanin, ni budist, ni musliman, ništa od vjere. Tog smjera. Sviđa mi se ideja o reinkarnaciji (u idućem životu želim biti kišna glista negdi bogu iza peta).

Ono u kaj vjerujem – a to je već tak pohabano za reći – je šaka ljudi koji vjeruju u mene - onda i ja u njih. Ili obrnuto, svejedno. Oni kao vjeruju u sebe, pa ja vjerujem u sebe? Hm, malo čudno zvuči... E to vjerovanje kao takvo: U prilog mu ide činjenica da u prilično zreloj dobi još stječem kvalitetna poznanstva, recimo - na elektronički pa onda i face to face način. Da imam vremena, možda bi se to pretvorilo i u prijateljstvo. A opet, to je dugotrajan proces.
To je ono kaj živim - i nemrem ne vjerovati. (Osim kad se radi o biserima mog bivšeg. To prelazi granice stvarnosti i zdrave pameti, mogućnosti pravosuđa, maštu i iskustvo najiskusnijih kriminalista. Kaj kriminalista. Kriminalcih!)

Htjela sam napraviti nešto od ovog Božića, čisto ono, da ne trujem (punoljetne) dječje duše, hm. Pa mislim, brat mi je rođen na Božić (o tome se nikad nije pričalo kao nečem pa bar – čist zgodničkom, dok je stari bil živ. 25. 12. je bil datum ko i na primjer 7. 10.) Pa imam prijatelja Božidara, eto, nije mi baš tak bez veze datum, i gle, kad svi luduju moraš se ili maknuti recimo u Abudabi ili Istambul ili ako ostaješ u Zagrebu, prilagodi se. Poslagala sam 5 pristiglih čestitki na regal s knjigama, al padaju, valjda mesto snega.

Sin mi uljepšo vikend. Otišo tati na Badnjak.
Otišo tati koji mu nije dal ni da se stušira posle cjelodnevnog šljakanja u autolimarskoj radioni, a kod njega nemre, voda skupa; ni mu dal ni da ruča, urla čovek u telefon, ak te nema za 2 minute ja idem. Ludnica tako svaki Božić. A zanimljiv čovjekoliki taj moj bivši. Do sad se samo jedna osoba (naglas) pitala kak socijalna skrb, išlo to i prek murije i zamalo prek suda, i sve te službe psihologa, psihijatara i to, forsiraju da dete ide ocu, a ne da mu se to još i brani jer se mali vraća doma totalno izluđen i živčan. A dijete obožava oca, ja mu tu dođem ko neka gnjavatorica. To je ko u vezama, kaj više zajebavaš partnera, to ti on privrženiji. Ide mali tati za Božić, a posle bu celo ferje doma. Jer puno jede, a tata nema novaca da mu to sve priušti. Ne znam kaj to – sve, kod mene sve jede. Još pitam, deca, kaj vi ne volite jesti, da vam skuham, da zašparamo, nema tu, jedu sve.
Pa mi veli dete nek se ne ljutim kaj bu doma za ferje. Reko sine, kaj bi se ljutila, a novaca nemam ni ja, ali imam veliko srce (prošireno od tlaka al nebumo cjepodlačili), a puno ljubavi to srce, e, pa ćemo od silne ljubavi i hranu nabaviti, hranila sam ti tatu 20 godina, mogu i tebe bar toliko. A zakaj svoju mjesečnu zaradu /s prakse/ nosiš sa sobom, kaj nebuš metnul u kasicu? Nebum, veli moj sin jedinac, reko je tata da idemo u šoping. To se brate zove Božić! Šoping Božić! Muku ti tetkinu, klapa prva, pa evo ja pozivam sve vas petoro kaj bute ovo pročitali, u posljebožićni šoping, dofurajte se s nečim, krećemo iz Novog Zagreba, pa kolko ko ima love. Tolko o tom dijelu božićnog ugođaja.
Di je sad onaj mulec kaj mi je viknul prek ceste - kolko ti vjeruješ u Boga, tolko i on vjeruje u tebe.
Čekaj malo, ko je primarni autoritet?


Pa i kćer mi uljepšala vikend. Ostala doma, lani je bila u Turskoj u ovo vrijeme.
OČemo kititi bor?
NeČemo.
Dobro.
Nema niš za jesti, idemo kupiti?
Dobro.
(provjera istinosti iskaza nepotrebna, u frižideru pol kile kiselog zelja, rasprodaja, rok ističe 5. 1., al tek nagodinu pa sam kupila. Ima 8 jaja i 2 tegle pekmeza). U dubokom 2 kruha, jedno mleko i porcija smrznugog cušpajza od tikvice, pitam se čemu opće imam frižider. Je, lažem, ima i pol mozga od konja. Mislim levi dio. A nije desni možda, zavisi kak okreneš. Evo, evo, evooooo, sad sam si samo novu brigu napravila! Nek ja sa svoja oba (hm, imam li ih???) moždana režnja mislim jel to konjski levi dio mozga, e, jebote! Bum poslikala i poslala Boži Konju, joj, on je vegos, nebu htel ni pogledati, no kaj ima veze, bum pazila kad bum to pripremala. Pa odma na blog.

Na izlasku van, hitimo kič za bor u smeće. Plastičnjak iz podruma bu najkasije do Uskrsa i tak neko drpil. Za Božić nestaju bicikli (ljetne gume, pitam se... i tak, sanjke i to).

Idemo zbiljam, ono, nekaj kupiti za jesti?
Dobro.
Oš hlače (s placa) ili oblizeke?
Hlače.
Dobro.
Oš peć kolače ili idemo na kavu Kod džezve?
Kod džezve na kavu.

Dođemo doma s kave, najedamput dijete oće peći kolače. Reko odlično, (ma znala sam), a može one kaj su slični meni (čupavci).
Od 122 kuharice (knjige, ne debele tete s belim širclom) ona uhvati recept za biskvit pisan svojom rukom. Al tam nije bilo upute za postupak. Zaboravi (nije se ni setila) vagati sastojke, pa sve od oka.
A imamo vagu, onu ručnu, važe do 20 kila, posle sam potražila vagu da joj pokažem, ne znam di je, al zato sam našla zvono od krave Furmine pa ak se zapali kuhinja, bumo zvonili ko nekad vatrogasci. Umiješa cura sve sastojke u zdelu i meša. Ja gledam, reko kolko se sjećam trebalo je žutanjke sa šećerom i te šeme. Da kaj s belanjkima. Reko to se zmiksa... Kaj imamo i mikser??? Pa reko imamo negdi. I tražim mikser i nađem imbus ključeve koje smo tražili jednom prije. Našla sam i bateriju za bateriju, ali ne znam di je sad baterija, ma nije važno.

Nesmem se čuditi ni smijat, a bi ja, bi, eh i to kaj ne bi. Ali: ima par mjeseci, bilo nekaj slično: Popucalo, prestajalo tijesto za bućnicu (jasno, stara, veli dete, da je popucalo kad svaki dan krmiš nakon posla mesto da fino kuhaš (??? wtbh??). I krpam tijesto na stolu s dijelovima kaj otpadaju, nađem sir malo je užegli i tak, nema veze, bu se spekel, buće sam pol hitila, sreća još je bila u prirodnoj ambalaži. Veli dete, stara ti si proštepala, pogleč ovo vrhnje, kaj, sad bu ti dobro, jeeel? e, spuhalo vrhnje balončeke, vrhnje zgleda kaj prištavo!!!!! Niš, ja to sve nabacam, zasolim, spečem, kak se tijesto napucalo u vrhove hitim drito iz vešmašine (opranu, čistu) kuhinjsku krpu na bućnicu (malo je posle vukla na Faks helizim, nema veze). Ma nikad bolje bućnice! Reko povijest se ponavlja, možda njoj uspije biskvit.

Da uspije. Diglo se tijesto za inat, uvaljala ga u rastopljenu čokoladu (koja se neće skupiti jer ju je radila s nekim odurnim margarinom plastičnim, jedinim kaj je našla u dućanu). Al mi nije jasno kak bumo to jeli, nemreš tolko zinuti, kocke ko kuća, za pojest jednu kocku trebaš nož za kruh i vilicu za roštilj!

A je, još smo na placu kupile meso. Mesar nasmijani, tak je slatki da i dete oće s menom po meso. Trpi sve moje lajanje (mesar, dete ne!), a kolko mu nofcih ostavim i treba! Velim ja, ajmo ono, malo krave. I vidim dugo on nekaj petlja, narezal mi 2 i pol kile šniclih. Reko super, znate da uvek zemem samo kilu, sad je 150% više, ajd bum zela. Tak. A sad mi dajte recept za pašticadu koja se radi od narezanog goveda. Joooj, da bu mi dal drugi komad. Reko nebute mi dali drugi komad jer je ovo bilo friško kaj ste mi narezali, a ovo ostalo ne bi baš mukalo da spojite skup.
Glečte, živila sam sedam godina na selu i sve to uzgajala i sama, rekla sam vam, velim mesarošu, ja znam kak zgleda friško meso, i nemrete mi podvaliti piceka pod govedinu, imam strašno oštro oko za nijanse.

Danas čupimo doma, nikakav božićni ugođaj osim kaj smo se nametale čupavcih da je nenormalno. Piči me bronhitis, dišem na uha, nedem Boži Konju, ma je, i on hriplje, taj bu umro brzo. Boliju me i leđa i špek na trbuhu od kašlja, čudni neki simptomi, imaš bronhitis a menjaš gaće svako tolko. Brat se nije javil da zahvali na rođendanskoj čestitki, a kaj bu, ostaril je, čudo jedno. Ja ga valjda samo pocećam da je star. Ma trebali bi se svi rađati sa špiglom u ruci i pogledati se svakih 5 do 10 godina jer samo druge vidimo kak stariju. Ono, deca rastu, a nama kao vrijeme stalo.

Eto ti Božića, al tek je pol pet, ko zna kaj se još može dogoditi. Potres, požar, neko bu došel žicati lovu na vrata, može sneg pasti, a ukazanje Marijino bi fakat bilo preveč.
Pa je, a može nam i pozliti od one bućnice od prije par mjeseci. To bi bilo pravo božićno čudo.

Pa nek je sretan i veseo Božić svima onima koji vjeruju, ja to poštujem, a bilo bi mi drago i da ti isti poštuju to što je za mene Božić samo rođendan još jednom Jarcu osim Isusa.

Predmnijevam (ha, si videl!) da većina zna da je prva jutarnja kava na poslu seksi kava. Jer svi piju kavu i živo im se jebe za posel.

Ovog ponedjeljka za zabavu, jer tome služi ponedjeljak, ničim izazvana dođe jedna vremešna kolegica u sobu i svima nam ispriča:

Imala sam 16 godina kad sam se po'vatala s jednim momkom na moru, i to preko odjeće, malo oskudne ali odjeće, a i dopalo mi se, nemrem reći. Posle mi se dopalo još više kad sam shvatila kaj mi se moglo dogoditi u njegovoj starinskoj kući od dide, na osami, jer sam momka taj dan upoznala i nisam znala - ma niš nisam znala. Ali nije htio ništa, seljačina - misla sam tada. Doduše valjda zato kaj ja zbiljam o onim prostim stvarima ali baš niš nisam znala, a on je znal vjerojatno puno, moreplovac. I onda me diskretno otpratil da znam do doma i svakakve sitnice mi dal kaj mi se dopalo (plovil je pa je bilo svega kod njega doma, a kad sam to donesla sebi doma, moju staru je najviše brinulo kaj joj nisam u detalje rekla kaj sam i di bila i s kim, joooooj, ma! od 3 do 5 popodne, ono).

Tak jedno vreme neće niko, onda oće svi - a ja ne kužim, a kad kužim već sam stara i ne što niko neće, nego i oni kaj hoće, nemreju.

E i nečem smo se jako smijali, on i ja, priča kolegica, pa žali: a ja sam to do doma uspjela zgubiti, a to mi nikak nikad ne bu jasno. To je bil debeli karton, jako drečavo žuti, s crnim rubom. Na sliki koja je imala i špagicu pa se mogla obesiti na zid, format ko pol A4, je s leđa nacrtana gola ljucka figura zvezana za stolac onakav starinski neki, a iznad toga je crnim ko i rub, pisalo:

S E X !!!

Ispod figure na stolcu je pisalo (crnim slovima, žuta podloga, razmeš! - umjerenim, sitnim slovima):
- Now, when I payed your attention, what can I do for you? -

I TO JA ZGUBIM!!!!!!!!!!!!!!!!!! A A A A - BUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUU!!!!!!

Onda smo sve tri u sobi vikale, ajme, ajme, kak si to mogla zgubiti, bolje da si tog dana zgubila nekaj drugo a kaj ti je dala priroda, a ne moreplovac!
Aaaaaabuuuu!!!!

Eto tako to sa seksom, viš ti to.

Ovih dana dolazi svašta na komp i na vrata (viš, već dugo nije bilo murije), ovo je citat iz, od, kako li – uglavnom - “Lastana”. Zahvaljujem blogeru koji mi je to poslao jer je prva verzija bila skraćena i koja me nije podsjetila da je svaka šala pola zbilje. Tako sad duhovno obogaćena dopunjavam veličanstveni blog o Svakodnevnom životu u Zagrebu.
Pa kaže, između ostaloga:

"Samozadovoljavala sam se s Barbikom uslijed čega je Barbiki ispala glava i ostala “unutra”… Što da radim? Molim vas, ne šaljite me ginekologu…"

Curica koja je ovo napisala: 1. Jako je mlada, 2. Nema dobar odnos s mamom, da ne velim s roditeljima. 3. Nije se na vreme izgrala s Barbikama (sad sam sretna za sve one potrgane bebe kaj su klinci na vreme razvalili a čega sam se užasavala, al mi sad ne postavljaju glupa pitanja), 4. Nadam se da do sada je Barbikinu bulju nekak izvadila i da bu od sad koristila komade koji se ne rastavljaju mehanički.

Jedna od mojih (bivših) prijateljica se rano udala i rodila dve curice. Bili su (ona i muž) tolko osviješteni da nisu htjeli više djece i koristili su kondome. To je bilo jako davno i nije se nosilo (kondomi) ko danas, mislim nisu bili moderni, ali je ona od nekud spukala neke u boji pa s natpisima i tak. Ak nije lagala, a ak i je, nije kriv kondom.

Alzo ostal kondom u ženi i ona to nemre izvaditi i ode ginekologu. Ginekolog joj je bio vodio obje trudnoće i poznaju se, prijatelj s njenim mužem. I sad - nije ju ni pregledal, pita samo kaj je došla i odgovori: Čuj ja ti to zvadil nebum, nek ti to zvadi onaj majmun koji ga nije navlekel kak treba, ja ti to mogu samo gurnuti dublje i to ne rukom.

Znajući kakav je, nije se ni puno uzrujala (inače se nije puno uzrujavala) i riješi to sama, naravno, tak i tak je k njemu otišla zbog blizine ambulante i prvog vala vlastite panike. I veli: Jebemti, još je na njemu pisalo - pušači sretno. Viš, možda je to bil kondom za pušače???

Sretnu se ubrzo u lokalnoj birtiji taj isti ginić i njen muž (automehaničar) na kavi, sve to kod nas blizu, Zagreb je mali grad, i veli Muž: Pa dobro kak mi tu gumu nisi ženi zvadil? A ovaj mu veli – a zakaj si ga ti tam opće ostavil. Muž opet: Gle, da ja tebe nekaj pitam: Kak ti opće možeš j***ti kad o p***i znaš sve? A Ginić njemu: Ma nemoj! Pa i ti znaš sve o četverotaktnim motorima, a furaš auto.

Očito nisam imala baš mirnu mladost, već par puta čujem neke verzije događaja za koji znam iz prve ruke, ajmo reći ruke, za ostat fin, a pričaju se ko općepoznate šale.

Posle je (bivša) prijateljica ostavila muža, zela decu i udala se za drugoga i rodila još dvije curice. Daljnje priče o gumicama mi nisu poznate.

Jučer sam poludila zbog vlastite neinformiranosti, vidim na stolu petardu. A celo jutro su neki mulci tak rokali po parku da ne samo kaj mi je sluh patil nego je smrdil karabit pa bar do Dubrave. I pitam kaj sad to petarda dela među tekama i knjigama. Ne želim reći kak me dete pogledalo, dobila sam i hvalevrijedan kompliment (naravno da ne!), radilo se o gumici za brisanje, a u obliku petarde. Čudno, neće više one u obliku leptira i bubamara, jel to ja starim ili deca prebrzo rastu?

E sad mi je dost!!! Svi nekaj kuhaju, zmišljavaju, dodavaju, oduzimaju, zajebavaš se s nekom pašticadom dan i pol a pojede se za 10 minuta, bože moj, skuhaš na lešo i bok te veseli. Niko više ne jede žgance z mlekom ili grenadir-marš (moja bivša svekrva je to zvala granatir marš, odgovara njenoj naravi). Nemaju pojma kaj je to grašak s noklicama. Ili juha od luka. Ili sos od hrena (to niko na svetu ni kuhal ko moja stara), a o paradajz juhi da ne pričam.
Fort mi dolaziju neki recepti simtetamte. Za sve imam živce zbrisati ih bez čitanja, ali kad mi dođeju kolači sa slikovnim dopunama, onda stvarno popizdim jer kolače znam samo jesti. I to mi fakat dobro ide.
Kad sam bila mala nije bilo još i za kolače delati, pa nisam imala od kog naučiti, a posle se nisam angažirala, tako to. A vrhunac je bila makovnjača jednom godišnje i nekakvi keksi bože sačuvaj, spečeno slatko brašno s nekom masnoćom, a modl za oblikovanje su bile ŽELJEZNE šalice za kavu. To je trebalo sačuvati. Neviđeno. Nečuveno. Željezo čovječe, ne neki lim, tak željezno da je stara tukla (isto tak samo jednom godišnje) šnicle s njima.
I sad mi Sanja, koja je a propos, danas došla s takvom zurkom da sam se skoro rasplakala (zvlekla je kosu na četku i sfenirala, duboko sam uvređena! i zgleda ko Ana Štefok iz 1959. godine!) alzo Sanja mi sad poslala ovaj recept, pazi:


Čokoladni kolač gotov za 5 minuta:

4 žlice brašna za dizano tijesto
2 žlice kakaa (pravog, tamnog, ne instant napitka)
4 žlice šećera
˝ žlice šećer vanilije
sol
cimet

1 jaje
3 dkg rastopljenog maslaca
3 žlice jogurta
1 žlica mlijeka

Uzmite veću šalicu (zapremnine 300-350ml) i u nju stavite prvih 6 sastojaka
i dobro promiješajte tako da bude sasvim jednolično. Dodajte redom sve
ostale sastojke, opet promiješajte Stavite na 3min i 10 sek u mikrovalnu
pećnicu na najjače (kod mene je to 800W) Pustite da se malo prohladi i
uživajte.

Napomena: Čini mi se da bi se u smjesu moglo umiješati i komadiće čokolade,
a za posluživanje super dođe malo preljeva od karamela/šlaga/sladoleda,



A gle sad ovaj moj original recept, nemreš fulat nikak, OVO NEMA NITI U JEDNOJ KUHARICI, A FULAT NEMREŠ DA TI BOG UJAK!:

Pol kile brašna, bilo kojeg, kaj imaš doma, može ucrvljano, užiškano, kakogod.
Pol kile šećera.
10 dkg soli.
20 dkg mljevene paprike, plave.
Pol kile smrznute ribe, može i smrdljive.
3 jaja, ne moraju biti ganc friška, mogu i krokodilska.
Kakao iz donacije iz Švecke ili Švicarske, po mogućnosti iz II. svjeckog rata.
Grah konzervu kojoj je istekao rok valjanosti još 1986. godine, a koju smo dobili kao nezaposleni roditelji dvoje maloljetne djece ratne 1994.
Tri zgnječene jabuke, jonatan. (ne Livingston)
Stara mrkva, ljubičasta.
Kiselo zelje (samoinicijativno kiselo).

Postupak:
Sve dobro zmešati, doliti pol litre vode i hititi u zahod. Povući vodu!

Moš fulat? Nemreš! Ako kotlić u zahodu ne dela, moš zahod zalit hamperom vode iz pipe ili rastopljenim snjegom, ali ne snijegom od krokodilskih jaja.
Za poludit!

Ovo je tekst koji sam danas dobila elektronskom poštom. Izvornog autora ne poznam, ne kradem autorska prava i ne polažem nikakvo pravo na originalni tekst. Joj ovo je bilo naporno. I nekak blentavo, ali čuj, da ne bi posle bilo...

Dapače, pozdravljam generaciju (kao autor nije isključeno nečije dijete s kim roditelji još razgovaraju, hm....). Izvanredno percipiran generacijski trenutak, a ja bi crkla da ne iskomentiram. Rekel mi je nedavno novinar Nove TV, sa svom pratećom si kamermanskom svitom - da baš nisam tak JAKO stara da krepam i to, i onda su za Novu TV naravno ipak izrezali i to i dio di sam opanjkala Jacu.

Spomenuti tekst pisan je kak je pisan, a ispod je moja iskrena i promptna (jebate kaj sam si fensi da ne velim šik, za one iz moje prastare generacije) komentaristička seansa (danas je definitivno nekaj u zraku). Isključivo zato jer ne znam lupiti boju na blog a da bi se međusobno razlikovali.
Alzo daklem:


Osjećate se starim/starom?
/Naradno da ne!/

* Ljudi koji se ove godine upisuju na fakultet rođeni su 1991.
- Ma daj! A da! Ko da je upisati faks danas - sam tak. Nebuju studenti iz cele hrvacke stali u sve zagrebačke faksove, pazi kaj ti velim!

* Za njih je Tito samo još jedan lik iz povijesti.
- Pa kaj. Ko i za mene onaj Napoleon.
Tu su deca na gubitku. U Turskoj spomeneš Kemala pašu Ataturka i Tita, svi odma sve znaju, odma se bratime s tobom (uz kavu ili čaj, da ne bi bilo!)
Ja sam Titeka jemput vidla na Zrinjevcu za koji sam zgleda doživotno vezana odonda, Titek je stajal s drugaricom Jovankom u otprtom belom Mercedesu, polako su iz furali, razmeš, niko nije pucal ni iz praćke u to vreme. Na cesti nije bila gužva, nismo ni znali da bu prolazil. I onda mi je mahnul i sva sam si bila tak važna i prenavaljala sam se. Danas bi to bilo da sam si bila fensi i cool i cosmo, ke ne?
* Dan Republike - 29.11. ? Koje?
Domaću svinjokolju buju i tak zabranili kad uđemo u EU, pa vjerujem da ni moja generacija ne zna više praf za praf čemu je osim trančiranja pajceka služil 29. 11.
* Vrlo vjerojatno ne znaju što je štafeta Mladosti.
Nije li se to pisalo Štafeta mladosti? Štafeta Mladosti? Mladost izdavač - osim kaj su po cijenama viši, no dobro. Tito je i tak Bik a ne Blizanac, dakle nije trebalo noriti 25. 5. Ali uvijek je dobro malo noriti, viš po meni.
* Nisu nikad bili Titovi pioniri.
/BOGU HVALA NI FRANJINI)
* Ivo Lola Ribar - neki novi pjevač?
(Ištvan Bećar Pecaroš, Molim moja baka je original Madžarica bila. A ovo je tak stari štos da bu možda i upalil).
* Ne znaju 'ko su Tihi i Prle ili Mirko i Slavko.
E, to je šteta. Divota, gle: Veli Mirko - Slaaavko, pazi, metak! A Slavko (pomaknul je bulju 10 cm ulijevo) veli Mirku: Hvala Mirko, spasio si mi život!
A Prle, jebate, to ni Sančo ne zna, Sančo, seti me sutra na poslu da ti sestra objasni.
* Za Boška Buhu da i ne pitamo.
Kaj Boško Buha. Jebate, a Budaletina Bursać, pardon, Nikoletina Bursać?
* Zar je moguće da je Olimpijada stvarno održana u Sarajevu,a Univerzijada u Zagrebu?
Nemreš bilivit, za Zagreb se sećam, a po tome kaj je moja nećakinja - tada u Boru (SR Srbija da ne velim bivša Jugoslavija te 1987. slikana u T-shirtu -
koji se tada zval majca s kratkim rukavima) sa simbolom Zagija. Sliku sam dobila iste godine kad se rodila njena sestra od tetke, a koju sam ko luda hranila da bu brže sita da mogu ići delati ko rob za ideje onog bivšeg, Bika, bivšeg joj oca. Bog mu dal zdravlja i bar 120 godina života. P.S. Jebo sliku svoju pa bio sporcki prvak bivše Juge 44 a ne samo 4 puta!
* Zar su Iran i Irak ratovali?
Nikad čula. Ja sam pacifistkinja.
* Sjećaju se samo jedne Njemačke.
A jesu ljudi zlopamtila, brate slatki. Pa kaj i nije bila početkom 20. stoljeća samo jedna Njemačka? A gleč: Momentalno i tak imam svu garderobu second-hand (cvajte Hand) iz Njemačke, a oni su nas navodno dvaput napadali. Priča se. Viš kaj povijest dela nezamislive stvari, pa onda uči povijest i reci detetu: Ovi Njemci su jahali po nama dvaput u prošlom stoljeću, a ovo kaj nosite i vi i ja šalju ti isti. Hm... Ne, ne, povijest definitivno ne.
* U njihovom životu AIDS je oduvijek postojao.
U mom životu srećom nije, a kak stvari (ne)stoje, ni nebu.
* Izraz: "Zvučiš kao pokvarena ploča" njima ništa ne znači.
Šteta. Fakat. Opće ne znam kak buju mladi preživeli. Zato sve ploče čuvam, skup s tom izrekom. Gramofon mi je bivši sjebo (eh da samo gramofon).
* "Ratovi zvijezda" izgledaju vrlo lažno, a specijalni efekti su komedija.
Uvijek bili. Pravi SF mož doživjeti samo u državnoj službi.
* CD je pusten na tržište osam godina prije njihovog rođenja.
Sin moje prijateljice je svojedobno pao u frenetičan plač kad mu je mama, s njegovih 8 godina, rastumačila da sve to oko njega, zgrade, drveće, parkovi, svijet kao takav, dakle - sve - nije nastalo isključivo radi njega. Preživel je, srećom, a zahvaljujući takvoj mami. Sad studira. I misli raditi kao profesor, a da on tumači novim generacijama da nije sve nastalo radi njih, sve da ne riknu jednom u neznanju, nespokoju i nedoumici (Ovan u horoskopu).
* Zar su postojali i crno-bijeli televizori?
Kaj jesu? Ja se sjećam dok televizora opće nije ni bilo, boktenemarad. Nisu mi opće falili. Imali smo cigle /za gađat drugoga u bulju/ prazne kantice od farbe, stablo šljive čiji plodovi nikad nisu stigli sazoriti i špriherice i kutije od Primofke bez filtera, osim ak je staroj trebalo za potpalu, a jer se novine nisu kupovale. Nije bilo love za novine. Stara je i krojeve za kostime kaj je šivala - šnitove, delala iz novina kaj je stari eventualno donesel iz NIK-a.
* Oduvijek je postojao video.
Naravno. Moja stara se po bratovoj molbi prenavljala, nakićena do boli, držala je u ruki krojačke škare ko cvikere (ne očale, nego cvikere, a to vjerojatno mladi ne znaju kaj je, to fali u nabrajanju!!!). I pjevala Karmen ili nekaj iz Ere s onoga svijeta, ono Florami i to, znala je sve opere, ko prava operna pevaljka i buraz je opal sa stolca od smeha držeći se za trbuh. A mene je bilo sram.
* Većina ne može ni zamisliti kako je uopće postojao televizor bez daljinskog upravljača! O, strahote!
Pa jasno da je strahota. Isto kak je jasno koja je strahota bila ovo: Pomisli: Moral se TV (da ne bi bilo primisli) zagrijavati tri minute, onda je još slika bežala, pa je mama to popravljala udarcem šakom po TV-u, jer je krepal neki gumb čija je to bila primarna funkcija. Posle operacije kuka je to radila udarcem štapa po TV-u, a kad je TV skroz odustal od duela s mojom starom, onda je samo lupila štakom o pod. Žena od tehnike, nema tu.
* Rođeni su kada je već oko 10 godina postojao "walkman".
E moram priznati da sam stara, tu popuštam. Sjećam se prve vijesti o vokmenu, koja je izašla u "Ilustrovanoj politici" i bil je na sliki neki padavičar koji je s vokmenom bežal po nekom parku u Americi, nije još bilo džoginga, samo je čovek bežal po parku. Taj vokmen je bil dimenzija srednjeg radio aparata - i to je bilo napisano nekak u podrugljivom tonu. Meni je bilo to zapravo guba. Ne ton, nego vokmen. Usput, koristim nasljednika vokmena - mp3 - tek otkad mi je svoj mp3 u uho gurnula Biba, a Džeger je stenjal - AAeeeendžiiii - pa kak mi se dopal, kupila mi je isti takav za sve one rođendane iz svih godina dok se još nismo poznavale. A nismo se poznavale jer se ona tad još nije rodila. Al srećom ja nisam sitničava. Sad ima moj mp3 dve godine, a ja sam nešto starija.
Najčešće ga furam u torbi. Volim tišinu, osobito ako nešto obećava. Zato ga furam u 14-ici kojoj ovom prilikom spominjem oca i mater, a što slijedi u drugom postu ako ne natrči koji moj neandertalac i zagorča mi život usred stvaralačkog zanosa.
* Titanic je pronađen. Zar je i bio izgubljen?
E sad ga jebi. I meni su puno puta sve lađe potonule pa me niko ne pita za junačko zdravlje i ne jebe pol posto.
* Michael Jackson je oduvijek bio bijelac.
Nikad nas nisu predstavili jedno drugome pa me ne zanima, a deca i tak slušaju Štrausa, Vagnera, Čolića i cajke.
* Ti isti ljudi iduće godine svi imaju pravo glasa, pa vi vidite.
Jebate, ja imam 55 godina pa još uvijek nemam pravo glasa doma di ima i maloljetnika, pa čemu se onda uzrujavati*?
Ima još nekaj kaj nekom nije jasno?