Šugava bila ova godina na izmaku!? Neki mi, a lepo je to, žele puno uspjeha, sreće, veselja, love, zdravlja, radosti, uspjeha na poslu, lotu koji ne igram, a ima i onih koji žele da postanem baka (tpu, tpu, tpu, da zlo ne čuje!) i tako svašta, kao bit će ovo super godina ta 2011., svi me nešto hoće preobratiti, ali: Nema šanse, od mene nikad dobar kršćanin, ni budist, ni musliman, ništa od vjere. Tog smjera. Sviđa mi se ideja o reinkarnaciji (u idućem životu želim biti kišna glista negdi bogu iza peta).
Ono u kaj vjerujem – a to je već tak pohabano za reći – je šaka ljudi koji vjeruju u mene - onda i ja u njih. Ili obrnuto, svejedno. Oni kao vjeruju u sebe, pa ja vjerujem u sebe? Hm, malo čudno zvuči... E to vjerovanje kao takvo: U prilog mu ide činjenica da u prilično zreloj dobi još stječem kvalitetna poznanstva, recimo - na elektronički pa onda i face to face način. Da imam vremena, možda bi se to pretvorilo i u prijateljstvo. A opet, to je dugotrajan proces.
To je ono kaj živim - i nemrem ne vjerovati. (Osim kad se radi o biserima mog bivšeg. To prelazi granice stvarnosti i zdrave pameti, mogućnosti pravosuđa, maštu i iskustvo najiskusnijih kriminalista. Kaj kriminalista. Kriminalcih!)
Htjela sam napraviti nešto od ovog Božića, čisto ono, da ne trujem (punoljetne) dječje duše, hm. Pa mislim, brat mi je rođen na Božić (o tome se nikad nije pričalo kao nečem pa bar – čist zgodničkom, dok je stari bil živ. 25. 12. je bil datum ko i na primjer 7. 10.) Pa imam prijatelja Božidara, eto, nije mi baš tak bez veze datum, i gle, kad svi luduju moraš se ili maknuti recimo u Abudabi ili Istambul ili ako ostaješ u Zagrebu, prilagodi se. Poslagala sam 5 pristiglih čestitki na regal s knjigama, al padaju, valjda mesto snega.
Sin mi uljepšo vikend. Otišo tati na Badnjak.
Otišo tati koji mu nije dal ni da se stušira posle cjelodnevnog šljakanja u autolimarskoj radioni, a kod njega nemre, voda skupa; ni mu dal ni da ruča, urla čovek u telefon, ak te nema za 2 minute ja idem. Ludnica tako svaki Božić. A zanimljiv čovjekoliki taj moj bivši. Do sad se samo jedna osoba (naglas) pitala kak socijalna skrb, išlo to i prek murije i zamalo prek suda, i sve te službe psihologa, psihijatara i to, forsiraju da dete ide ocu, a ne da mu se to još i brani jer se mali vraća doma totalno izluđen i živčan. A dijete obožava oca, ja mu tu dođem ko neka gnjavatorica. To je ko u vezama, kaj više zajebavaš partnera, to ti on privrženiji. Ide mali tati za Božić, a posle bu celo ferje doma. Jer puno jede, a tata nema novaca da mu to sve priušti. Ne znam kaj to – sve, kod mene sve jede. Još pitam, deca, kaj vi ne volite jesti, da vam skuham, da zašparamo, nema tu, jedu sve.
Pa mi veli dete nek se ne ljutim kaj bu doma za ferje. Reko sine, kaj bi se ljutila, a novaca nemam ni ja, ali imam veliko srce (prošireno od tlaka al nebumo cjepodlačili), a puno ljubavi to srce, e, pa ćemo od silne ljubavi i hranu nabaviti, hranila sam ti tatu 20 godina, mogu i tebe bar toliko. A zakaj svoju mjesečnu zaradu /s prakse/ nosiš sa sobom, kaj nebuš metnul u kasicu? Nebum, veli moj sin jedinac, reko je tata da idemo u šoping. To se brate zove Božić! Šoping Božić! Muku ti tetkinu, klapa prva, pa evo ja pozivam sve vas petoro kaj bute ovo pročitali, u posljebožićni šoping, dofurajte se s nečim, krećemo iz Novog Zagreba, pa kolko ko ima love. Tolko o tom dijelu božićnog ugođaja.
Di je sad onaj mulec kaj mi je viknul prek ceste - kolko ti vjeruješ u Boga, tolko i on vjeruje u tebe.
Čekaj malo, ko je primarni autoritet?
Pa i kćer mi uljepšala vikend. Ostala doma, lani je bila u Turskoj u ovo vrijeme.
OČemo kititi bor?
NeČemo.
Dobro.
Nema niš za jesti, idemo kupiti?
Dobro.
(provjera istinosti iskaza nepotrebna, u frižideru pol kile kiselog zelja, rasprodaja, rok ističe 5. 1., al tek nagodinu pa sam kupila. Ima 8 jaja i 2 tegle pekmeza). U dubokom 2 kruha, jedno mleko i porcija smrznugog cušpajza od tikvice, pitam se čemu opće imam frižider. Je, lažem, ima i pol mozga od konja. Mislim levi dio. A nije desni možda, zavisi kak okreneš. Evo, evo, evooooo, sad sam si samo novu brigu napravila! Nek ja sa svoja oba (hm, imam li ih???) moždana režnja mislim jel to konjski levi dio mozga, e, jebote! Bum poslikala i poslala Boži Konju, joj, on je vegos, nebu htel ni pogledati, no kaj ima veze, bum pazila kad bum to pripremala. Pa odma na blog.
Na izlasku van, hitimo kič za bor u smeće. Plastičnjak iz podruma bu najkasije do Uskrsa i tak neko drpil. Za Božić nestaju bicikli (ljetne gume, pitam se... i tak, sanjke i to).
Idemo zbiljam, ono, nekaj kupiti za jesti?
Dobro.
Oš hlače (s placa) ili oblizeke?
Hlače.
Dobro.
Oš peć kolače ili idemo na kavu Kod džezve?
Kod džezve na kavu.
Dođemo doma s kave, najedamput dijete oće peći kolače. Reko odlično, (ma znala sam), a može one kaj su slični meni (čupavci).
Od 122 kuharice (knjige, ne debele tete s belim širclom) ona uhvati recept za biskvit pisan svojom rukom. Al tam nije bilo upute za postupak. Zaboravi (nije se ni setila) vagati sastojke, pa sve od oka.
A imamo vagu, onu ručnu, važe do 20 kila, posle sam potražila vagu da joj pokažem, ne znam di je, al zato sam našla zvono od krave Furmine pa ak se zapali kuhinja, bumo zvonili ko nekad vatrogasci. Umiješa cura sve sastojke u zdelu i meša. Ja gledam, reko kolko se sjećam trebalo je žutanjke sa šećerom i te šeme. Da kaj s belanjkima. Reko to se zmiksa... Kaj imamo i mikser??? Pa reko imamo negdi. I tražim mikser i nađem imbus ključeve koje smo tražili jednom prije. Našla sam i bateriju za bateriju, ali ne znam di je sad baterija, ma nije važno.
Nesmem se čuditi ni smijat, a bi ja, bi, eh i to kaj ne bi. Ali: ima par mjeseci, bilo nekaj slično: Popucalo, prestajalo tijesto za bućnicu (jasno, stara, veli dete, da je popucalo kad svaki dan krmiš nakon posla mesto da fino kuhaš (??? wtbh??). I krpam tijesto na stolu s dijelovima kaj otpadaju, nađem sir malo je užegli i tak, nema veze, bu se spekel, buće sam pol hitila, sreća još je bila u prirodnoj ambalaži. Veli dete, stara ti si proštepala, pogleč ovo vrhnje, kaj, sad bu ti dobro, jeeel? e, spuhalo vrhnje balončeke, vrhnje zgleda kaj prištavo!!!!! Niš, ja to sve nabacam, zasolim, spečem, kak se tijesto napucalo u vrhove hitim drito iz vešmašine (opranu, čistu) kuhinjsku krpu na bućnicu (malo je posle vukla na Faks helizim, nema veze). Ma nikad bolje bućnice! Reko povijest se ponavlja, možda njoj uspije biskvit.
Da uspije. Diglo se tijesto za inat, uvaljala ga u rastopljenu čokoladu (koja se neće skupiti jer ju je radila s nekim odurnim margarinom plastičnim, jedinim kaj je našla u dućanu). Al mi nije jasno kak bumo to jeli, nemreš tolko zinuti, kocke ko kuća, za pojest jednu kocku trebaš nož za kruh i vilicu za roštilj!
A je, još smo na placu kupile meso. Mesar nasmijani, tak je slatki da i dete oće s menom po meso. Trpi sve moje lajanje (mesar, dete ne!), a kolko mu nofcih ostavim i treba! Velim ja, ajmo ono, malo krave. I vidim dugo on nekaj petlja, narezal mi 2 i pol kile šniclih. Reko super, znate da uvek zemem samo kilu, sad je 150% više, ajd bum zela. Tak. A sad mi dajte recept za pašticadu koja se radi od narezanog goveda. Joooj, da bu mi dal drugi komad. Reko nebute mi dali drugi komad jer je ovo bilo friško kaj ste mi narezali, a ovo ostalo ne bi baš mukalo da spojite skup.
Glečte, živila sam sedam godina na selu i sve to uzgajala i sama, rekla sam vam, velim mesarošu, ja znam kak zgleda friško meso, i nemrete mi podvaliti piceka pod govedinu, imam strašno oštro oko za nijanse.
Danas čupimo doma, nikakav božićni ugođaj osim kaj smo se nametale čupavcih da je nenormalno. Piči me bronhitis, dišem na uha, nedem Boži Konju, ma je, i on hriplje, taj bu umro brzo. Boliju me i leđa i špek na trbuhu od kašlja, čudni neki simptomi, imaš bronhitis a menjaš gaće svako tolko. Brat se nije javil da zahvali na rođendanskoj čestitki, a kaj bu, ostaril je, čudo jedno. Ja ga valjda samo pocećam da je star. Ma trebali bi se svi rađati sa špiglom u ruci i pogledati se svakih 5 do 10 godina jer samo druge vidimo kak stariju. Ono, deca rastu, a nama kao vrijeme stalo.
Eto ti Božića, al tek je pol pet, ko zna kaj se još može dogoditi. Potres, požar, neko bu došel žicati lovu na vrata, može sneg pasti, a ukazanje Marijino bi fakat bilo preveč.
Pa je, a može nam i pozliti od one bućnice od prije par mjeseci. To bi bilo pravo božićno čudo.
Pa nek je sretan i veseo Božić svima onima koji vjeruju, ja to poštujem, a bilo bi mi drago i da ti isti poštuju to što je za mene Božić samo rođendan još jednom Jarcu osim Isusa.
Post je objavljen 25.12.2010. u 17:14 sati.