...je noć kad ulazimo u 2011. godinu.
Sedim sama za kompom i pišem, vidi se. Sama sam i doma. Vani rokaju petarde i to mi se ne dopada.

A jednom davno je bil ulazak u 1982.
Božo Konj je još studiral. Tada se još zval Božo Brada. Imal je najlepšu riđu bradu u Zagrebu. I još je dost dugo studiral ali na kraju je i diplomiral. Oženjeni tatek s troje dece. Pa su u radosti i veselju kaj je diplomiral napravili i četvrto dete.
Ja sam odustala od faksa. Posle sam mu rekla da me bilo sram s kim studiram (s njim) pa da sam zato odustala.
On i Mirjana koja je furala prosjek 5,0 iz klasične, planirali su da bu ona završila defektologiju. Je, kak ne. Te novogodišnje noći su već imali dvoje djece. Ona je bila u visokoj trudnoći, trećoj, i zgledala je ko da je pod haljinu metnula balon. Od ovo dvoje malih se nije stigla zdebljati, to je bežalo u svim smjerovima istovremeno, a svaki u svojem smjeru, čista fizika, dva a istovremena a različita smjera, dobro, ajde, nema veze, malo je spetljano; ali ipak, trebalo je to pratiti.

Bili su poctanari na Jordanovcu u jednom neboderu, u jednoj sobi njih 4 i peti samo kaj nije.

Dakle, oni su imali jednu sobu na raspolaganju, u drugoj su bila tri do četri arapa studenta, kako kad (Zagrebački faks je tada kotirao u Evropi), naravno svi na medicini. Kuhinja je bila zajednička. Veliki dnevni boravak je bio savršen: Regal u raspadu (na nekim ladicama je bilo naljepljeno upozorenje – ne dirati). Vrata, od regala, ona niže, su bila potrgana, mislim nije ih ni bilo, jer su ova deca već i razvaljivala. Zapravo su ta deca tolko bila vani u parku i tolko slobode imala da su posle kupanja stigla samo zaspati mrtvim snom pravednika.

Ja sam već dugo hodala s jednim Vladom koji se nikako nije odlučio na ženidbu, pa sam ga ostavila; pa je posle patio ko i ja, oženio kad sam se i ja udala i rastao se kad i ja. Međutim, kako mu se onomad nije žurilo, tako mu se posle razvoda žurilo naći komada pa sam ja ispala iz igre, a zamalo se dogodilo ko u Markezovoj knjizi, Ljubav u doba kolere. O ljubavi koja se na kraju izrealizirala. Joj, Vlado, Ribetina smotana, a tak nam je bilo dobro.

I tako, doček:
Vlado je sedel na nekom improviziranom niskom stolcu, Božo se brinul za svoju rit i sedil na tabureu, a Mirjana i trbuh u fotelji. Ja sam sedila na kauču jer sam negdi morala sediti. Pod rit bi mi složili par deka i Vladinu komandosicu jer je rupa u trosjedu bila tak velka da bih propala čim sam sjela i sve usprkost tom futranju, a u dubinu valjda do parketa. Kad sam se trebala ustati na WC ili da si u ponoć konačno i čestitamo, morali su me izvlačiti van, svaki za jednu ruku, ne, to moraš doživiti. Sreća da sam onda imala samo 60 kila pa nisu muški okilavili.

E i tak Mirjanica strpala decu u krevet, narezala kaj je narezala za njupu, stavila šampanjac u frižider i nama svakom po pivu, krekere i štapiće. Kak sam ja onda kartala belu to je bogu za plakati. Vlado je fort urlal da kaj mi je mozak vani na balkonu, kaj ne podigram. Ja sam vikala da mu je to zadnje kaj je rekel. On je onda rekel – zadnje, nek je i zadnje, al daj se uključi, pa nisam zval sam! S kim ti kartaš, s Mirjaninim trbuhom??? (Trbuh se onda malo pomaknul i Mirjana je rekla da nek njeno dete ostavimo na miru, da se i ovak preveč rita i da ne želi roditi kockara i kartaroša.)
Niš, ja nisam reagirala na Vladine uzvike i kritike, pokušala sam si prepeći štapić na plamenu od svijeće i to ga je dotuklo. Popustil je, hitil karte na stol i rekel: Božo, pogle, ona je luda. Pa daj joj ti reci da to nije roštilj.

Pa veli Božo: Je, stara moja, to ti tak nije dobro. Jedeš štapić, izgoretinu i djelomično vosak. Mirjana se smijala i držala za trbuh. Nije me bilo briga ni ak se sad porodi, imamo dva auta, bolnica blizu, nebu se porodila do Zajčeve. Štapići su bili nekakvi ljigavi, valjda im je prošel rok trajanja, a ja sam htela jesti reš Bobi-štapiće od Kraša!!!!
Dobro, prestala sam peći štapiće kad je Vlado rekel da bu otišel doma.

Onda je ruknula ponoć, svi smo si čestitali, zaplesali valcer (niko pojma nije imal) s televizije, nazdravili i nastavili kartati. I opet je bilo: Seka, boktenemarad, pa ti nisi normalna, pa daj na kaj si zvala (to dijeljenje smo dobili). A ja velim: Pa na trefovu sedmicu.

A Vlado: Evo, evo, Božo, daj joj ti reci, kaj je tebi to normalno?! Na trefovu sedmicu, to meni za inat! A sve trefove ja imam!

A Božo je rekel: Je pa kaj se nerviraš, viš da ste dobili.

Pa onda zovem belu i sto i svašta nešto i zgubimo rundu. Joj kaj su ljudi sitničavi, pa to je samo igra. Uvijek sam gubila i nikad se nisam ljutila. Samo jednom sam poludila, kad sam zvala 150, a igrali smo Vlado i ja udvoje, negdi u Samoborskom gorju, a on zval 200. Prvi i zadnji put da sam pobjesnila na karte.

Kartali smo u nedogled. Normalno da u četri ujutro više ne znaš kartal Crnog petra, pasijans, kanastu, šnaps ili belu. Pa smo tako lupali s kartama i častili se izrazima sve dok se deca nisu počela buditi. Bis zum Zora Puck gemacht, kei ne? Mi smo otišli doma na spavanac, a kak su ovo dvije s to dvoje male dece pregrmili dan, ne znam i nikad mi nebu jasno.

Za dva dana Božidar je pičil u JNA. U Niš ak se dobro sjećam. Do tam je putoval dan i pol. Onda se rodilo treće dete, pa su ga poslali doma, si normalan, nema veze kaj nije ni zakletvu još položil, sin se rodil! A on moli: dajte mi rađe skratite vojni rok (tak se i sa Mirjanom dogovoril), kaj bum sad doma, aaaaa, neeee, si normalni, piči doma, sin se rodio. Pa se pol kasarne napilo kaj se rodil sin (nije bil prvi, al je bil sin!) a ovaj siromak nije nikad podnosil alkohol i dušu su mu zvadili kaj je nazdravljal s Narom (onom istom Narom kaj šprica nos, za one koji se sjećaju).

I tak prošlo par godina odonda, ono dvoje malih su roditelji, trbuh mi je sused, zgrada do moje, i uskoči kad nekaj treba napraviti. I uvijek se blagonaklono smješka i veli mojoj kćeri - sad bu ti stara opet ispričala kak su slavili doček te godine kad sam se rodil.

A ne samo to, ja uvijek dodam da je njegov stari 6 dana mlađi od mene i da imam pravo na neprikosoveni autoritet.