Nije blagdansko-političko, ni nebesko ni crkveno, čak nema ni oblik zvona – naše prve predodžbe o zvonu, radi se o mom pokojnom zvonu iznad ulaznih vrata u stan. Zvono kaj mrtve budi. Toliko jako zvono za ovaj mali stanček da smo ga blokirali. Nije se dalo ni s novinama nafilati da začkomi, nego je bivši pobjesnio (ne naročito, to je uobičajeno stanje njegovog uma) i ono kaj se kod normalnih zvona zove klatno, svinul i onda natrpal pol Večernjaka nutra. Bilosnići, stan ispod nas, su zvonili zbog: - Smeća koje je dete odneslo u smećarnik, u dve vrećice zavezano, ali dete nije moglo okrenuti kantu da ubaci, jer je kantu neko okrenul ili smeće u kantu više nije stalo; - kad bi došel poštar pa je iz čiste potrebe za komunikacijom pital jesmo doma, jer je Bilosnićka sve znala; pa da mu udovolji, ova sjela na zvono, brate slatki. - Pa je zvonila kad sam ostavila uredno složenu robicu od klinca, to je uvijek neko pobral, ratno vreme, al ona zvoni, ona misli na kulturno ponašanje stanara. - Pa je zvonila posle policija, klinjo bil hiperaktivan i smetal susedima, da kak može u 8 sati ujutro dete lupati (taj nije puzal, taj je jurio na 4 noge). Po tome bi moji sadašnji susjedi već bili u Remetincu kaj im deca delaju. - Sva deca iz haustora, sad ih je 20-ak, svi zvoniju nama kad zaboraviju ključ. O susedima da ne govorim, al to mi nekak normalno dođe. Makar ne znam osobno kome bih ja zvonila da treba. I tako. E da, velim, rija dolazila na Bilosnićev poziv 4 puta. Dok nisu dobili kaznu i oni i mi za ometanje javnog reda i mira i valjda čudoređa. Oni su platili. Mi nismo, ne bi bivši platil ni kavu nekome ak nema koristi od njega, kojih tadašnjih 250 DM-a!? Posle nisu više zvonili, lupali su z partvišom o strop. Sve, a nije dugo trajalo, dok bivši sa svojih 92 kila žive vage nije skočio uvis i lupil tako par puta da im je strop popucal. Pa su se vratili u Zagoru u neku zadnju poštu Neki – donji, a da drugarica tamo radi, a on širi PTSP s kojim je rođen. Da nas mirno mogu ogovarati, neće oni promijeniti temu ni na onom svijetu.
Onda smo dobili portafon.
Zvono na vratima nismo nikako dali popravljati, a svi se trudili, nudili, reko ak vam se kaj baš dela, eno vadite morske školjkice iz brava kaj su deca nagurala, sve pipe cure, roleta potrgana, ispal držač za drekpapir, sam od sebe se potregal i držač za ručnike, rasklimana su sva vrata na svim ormarima, prozor se ne da zatvoriti, šrajbtiš se raspada, treba bojler čistiti. Al ne, oni bi svi popravljali zvono.
E taj portafon, ovako: Zgrada pet katova ima, mi smo na prvom. Naja lifta jer se neko setil prozvati prvi kat visokim prizemljem (koje od ulaska u zgradu ima do stana 19 štengih, pa misli ti o prizemlju), a četvrtokatnice ne trebaju lift. To u konačnici zgleda ovak: U prizemlju su dva stana, nakon Bilosnića, koji su ne znam koja generacija tog plemena koja je provaljivala u taj stan (prvotno predviđen za domara), konačno provalila žena i otvorila firmu. Stan do - je brojna i tiha obitelj s tri krasna dečkića i tako. Onda su od visokog prizemlja do 4. odnosno 5. kata po tri stana na svakom. Katu. A baciš li pogled na jebeni portafon, svi imaju prezime na žutoj podlozi i “srebrni” dio na kaj pritisneš da zvoni tom prezimenu i članovima uže obitelji, osim kod Smithovih: Ne da je davno bilo srebrno, ne da se srebro izlizalo, napravila se rupa brate na mestu koje svi stiskaju (i kojima ovom prilikom spominjem majku i oca) a to su:
- Poštar (bez obzira kome nosi preporuku);
- Maškare u svako doba godine (ajd oni su mali pa nemreju dohvatiti, ak bumo lagali);
- Nosači reklametina (drži ruku teško opterećenu reklamama pa da je ne diže višlje od našeg zvona, prvog kata, zvoni nama);
- Ciganija (ne želim dati popratni tekst);
- Stalni skupljači flaša (tu sam jednom pukla i sišla da odbrojim: al me je žena prešla, kao ona je nova čistačica a nema još ključ; očito je već imala razrađenu taktiku);
- Susedi koji idu u Remetinec jer se tamo jedino po noći negdi može kupiti cuga, a kak su od doma već krenuli pod gasom, zaboravili su ključ. Oni zvone između ponoći dakle i 4 ujutro.
- Pa zvone: zaposlenici u jednoj firmi na drugom katu (to neću nikad ni sa čime povezati, niti se poznamo, niti je jasno da neko radi 2 godine u firmi a nema ključ od haustora. I tu sam izašla jedan dan u šlafroku i velim čujte nema beda, bum vam ja napravila ključ o svom trošku, samo da vam facu vidim, da ne dam ključ vlasniku firme).
- Još zvone neki da pitaju gdi je zgrada broj 4, Milošević. Zgradu znam, a sve susjede u 4-ki ne znam nit me zanimaju. Al, veli taj kaj je zvonil - da oni znaju mene. Reko normalno, tu svi susedi o meni sve znaju, i ono kaj ja ne znam, i znaju kaj bum sutra kuhala (e kak to znaju to ne razmem, frižider prazan ko hrvacka državna blagajna). Bum ga zgasila.
- Zvone nadalje deca iz zajebancije, ajd dobro.
- Kak niko ne čita natpis kaj je obesil prectavnik stanara – Molimo stanare da pon., sr. i petkom ne zaključavaju ulaz, da bi omogućili odvoz smeća, hvala!, tak nam pon., sr. i pet. zvone smetlići.
- Očitavači plina, struje i ovrho-provođači naravno da zvoniju nama, da šta će ba!? I sva murija, a više ne dolaziju samo nama (čist mi je krivo), al kak su već navikli, zvoniju na Smith, jasno!
- Dođu li praznici, ne znam ko naštanca tolke katoličke kalendare, dolaze po 3 puta dnevno i jasno, di zvoniju??? Moš pogađat 3. milijade puta, ajmo: SAD! E, a da kupim svaki put, obljepila bi sobu ovak već zrelu za novo farbanje (svaki pauk je udaren s Newsom ostavil traga na zidu).
- Pa babe prodaju pidžame.
- Pa prodaju zavjese
- Pa nude suđe.
- Pa prodaju čestitke za Boćić i Novu godinu.
- Pa zvoniju oni – imate kaj sitnoga.
- Zvoniju i oni kaj zvoniju svima, pa neko bu doma da im pritisne da im se vrata otvoriju.
- Pa zvone i oni iskreni – molim vas otvorite, skupljam flaše. To nisu oni stalni, ti dođeju kad je frka. Ma kaj frka, dođeju kad su zaprta vrata i kad im se sere. Svako tolko osvane govno u smećarniku, paze ljudi da im se govno ne smrzne pa ne seru u parku.
- Najgore je kad junior ode po nekaj u dućan, zaboravi ključ pa dole zvoni. A sestra paljbu, kretenu (tak počinje, posle idu puno gadniji epiteti) kak si mogel ključ zaboraviti.
- Pa zvoni neko nekoliko puta u neko levo doba, kad sve poštene duše već spavaju, javiš se, a on veli – joj oprostite, po glasu sam shvatio/la da sam krivo zvonil/a. Bogu hvala tam u visinama.
Da napomenem da mi svi imamo svoj ključ a kak nam slabo gosti i dolaziju, i oni koji dođu budu dočekani vani, ili se ode pred njih na ulaz, a samo da mi ne zvoniju, majketi..
Braćo i sestre, nek su vam radosna blagdanska zvona, pitam se ko nam sve zvoni uzalud (he, he, he, mojoj zlobi nema kraja) kad se ujutro svi rastepemo svaki svojim poslom.
A kome zvono zvoni, zna se, tebi zvoni.
Ne, nije kraj. Upravo se vratil junior od ćaće, bolestan, naravno. I ide se tuširati, kad nije za Badnjak. Taman da će u kupaonu, neko zvoni, on se javi, - dobar dan, molim vas otvorite vrata.
Eto, ko kec na jedanajst. Mislim da bum i portafon nafutrala s nečim, pa nemreš mi to delati. Nek zvone nekom drugom, a ak trebaju mene, taj neko bu kucal na vrata. Kaj je preveč, preveč je.
Post je objavljen 28.12.2010. u 11:13 sati.