Nikad nisam mislila da ću pisati o V.N.

Ali nikad nisam mislila ni da ću imati tako strašan brak da ni psihijatru ne mogu ispričati neke stvari (pa sam morala promijeniti psihijatra, jer veli ako meni ne možete reći, ne možemo dalje funkcionirati). Dok nisam došla do žene koja je rekla: Bute mi ispripovedali kad bute mogli. Ja pratim vaš blog i vidim da je u Vama još puno gorčine i molim Vas, izbacite osjećaj krivnje, svakako negdje jeste griješili, ali vi ste se borili za taj brak, a bivši muž je taj koji je uništavao sve. Sad spašavajte sebe da spasite djecu jer ste svi načeti njegovom negativom. I jedino što molim, nemojte mi lagati. Ona mene moli, ideš DžurDŽa!

A počelo je mojom dugom jezičinom i spletom okolnosti oko mog odgoja. U kući gdje sam rasla uvijek je bilo poljubaca i zagrljaja, pitam se hoće li se moja djeca sjećati mog mirisa ko što se ja živo sjećam mirisa moje mame, njenih malih ruku, sjećam se da je imala giht koji je sama izlječila, da ne duljim o tome, mirisa kose (a kosa, brate, koja kosa) i kako je uvijek stala meni u obranu, neustrašiva i mirna pred cijelim svijetom. Sjećam se i urlikanja, kad sam njoj napravila mimo ćefa, dapače, ali mi se čini da bu od mene moji jedino to pamtili i kaj sam kćeri u najgoroj nestašici love kupila lap-top, doduše na kredu, ali doma nije bilo hrane... ali pusa strogo za novo leto!

Da počnem: V.N. i ja krenule kod iste profe na satove kljave. U prvom osnovnjaka. Simpa profa, mlada, prelijepa, čarobno namazana (moja se mama nikad nije šminkala pa mi je to bilo guba kaj je profa namazana, pa imala pramenove, u onooo vrijeme) ali - sjećam se da mi je već kao tako maloj kod nje falil jedan štih finoće, ono nešto toplo, ono što oduševljava Jarce i Jarice s kojima se družim, jer smo to verbalizirali. A ja to imam, a oni nemaju, pa se divimo: Ja njima: kako ste Vi realni, Oni meni: ne Seka, vi ste tako topli, iskreni ste preko mjere, je l' vas to kad u životu koštalo? (ne nije, opće pa kaj bi, a zakaj pitate?).

Simpa profa bila friško udana i jako zaljubljena u svog mužeka, a lik bio komad ko i ona, blizu nas su stanovali pa sam ih viđala. A u školi je imala jednog kolegu isto tak jako hencom koji joj je uvijek malo hofiral pa se ona kesila, uglavnom niš za dobar trač, čak je ona znala reći (svirale smo na pianu u školi, doma nije bilo love za instrument) viš kak – taj – meni hofira, to su ti muški, tak bu i tebi kad narasteš, a imaš li ti dečka, Seka? Crvenim ko i uvijek: koji dečko za 7 godina (mada se moj sin već zaručil u to doba a sa 14 se htel ženiti, al nisu svi geni moji). I tako V.N. jedan dan isto doživi to lagano hofiranje i veli mi: Viš kak je ona naša M.M. pokvarena, da se grliti od svakoga, onaj ju je tak zagrlil, pa još pred svima. Zagrljaje nismo očito shvaćale jednako, i ne budi lijena, ja to velim profi M.M. u strogom povjerenju, očekujući da ne bu prenesla, osjećala sam to kao moralnu obavezu, jer mi se činilo prenevinim to malo topline među ljudima, bude tako ružno gledano!

Puklo.

V.N. više nije kod nje svirala kljavu, ispočetka nisam kužila zakaj, a posle smo se i mi rasturile jer mama nije doma kupila instrument, a u sobu gdje sam trebala vježbati u školi, nije me puštala čistačica, i tako, jedna pusti, druga ne, pa promijene smjene, profa pređe u drugu školu i sve vrit. Da je mama radila i malo više bila s ljudima upisala bi me u muzičku školu kao što me je posle upisala na tečaj talijanskog, a jer je i sama išla na engleski pa je taj dio znala. Nije joj za zamjeriti. To mi je jasno dalo dovoljno vremena da skužim da je profa M.M. kolegici V.N. objasnila zakaj ju više neće podučavati. I naravno, niš iz tog nisam naučila!!!!!!

Četri godine mi je V.N. krvcu na slamčicu pila. Ako je itko karizmatičan, to je (bila) ona. Onda sam ja srećom prešla u drugu školu i 4 godine imala mir. Međutim, upisale smo istu gimnaziju, dušu mi je vadila, a da je bila posebna, je. Nije bilo minus 5 kod nje, sve 5 pa naviše. Profe su je s poštovanjem prozivale, uz ispriku, kao znam da znaš za 5 ali nije red, moram te pitati, zbog reda i zbog razreda. Ljudi moji, da je muha zazujala. Čuj mene, obično velim – da muha prdne. Eto na što me natjera, nesmeš, ona je širila oko sebe neku atmosferu. Čudnu. Nismo disali kad je izlazila na ploču. Jednom je imala neke predivne rinčice koje svakako nisu bile prigodne tada ni za školu ni za njen uzrast, a kak je bila gluha tišina dok je izlazila na ploču, čulo se kak su kuglice na njihovim krajevima tiho zvonile. Pocrvenila je, što ja nisam primijetila, odgulila svoju peticu, i čujem kasnije jednu rinčicu zgubila, to sam ovlaš primila kao loš znak, ni sad se ne upuštam u tarot i slično.

A normalno da kad nekaj zgubiš da je loš znak, jebate, kad si ostal bez toga. Pa još ak je par nečemu. Nisi tad mogel furat jednu rinčicu!

Dakle, ono kaj mi je V.N. radila u toj gimnaziji, to neću pričati, niskih udaraca, plakala sam doma mami u zagrljaju, išla sam doma s pritiskom na srcu, plačući u duši, ona tužakanja neka nisu dopirala do profesora, neka jesu, a neke podvale ni do učenika, a neke su mi stvari benevolentno prenešene i samo sam još više patila. Nisam bila neki osobiti đak, sve se svodilo na ploči jedan ili dva, pismeni 5, pa profa iz latinskog samo kaj mi gaće nije skinula, veli nemrem vjerovati, izolira me u zadnju klupu, dlanove pogleda, džepove, da klupa nije negdi ispisana, nema šanse, Smithova 5 i točka. Na ploči jedva duja. I to minus duja! I tako sve osim hrvackog: Jedino gdje sam bila apsolutno briljirala, bio je hrvacki i osjećala sam laser na potiljku, pogled V.N. da je mogo probiti mi mozak, probio bi. Imala je i ona pet, ali prvu sam peticu dobila ja, a kad smo čitali svoj uradak pred pločom, moj je bio nešto, puniji, srdačniji, tako recimo. Likovala je samo jednom kad sam zbog (profa se skoro hitil kroz prozor!) Andrije Kačića-Miošića dobila kulju ko kuća velku, profi se dimilo na oba uha. Sad imam prijateljicu, izravnu Kačićevu potomku, pa se kesimo, veli ona jebeš ga, da sam znala bi ti šaptala, još bi ti i tračeve o njemu ispričala. Ispravila sam ja kulju drugi dan, to nismo ni prof ni ja mogli pretrpiti. Sastavci iz osnovnjaka još vise po zidovima kao uzorni, a sastave iz gimne sam morala baciti kad se uselio onaj siledžija, sve je to mene podsjećalo kao na nešto, valjda sam i s tim starim profesorom spavala u bolesnom umu mog bivšeg. Dobro, uglavnom ni sa kim iz gimne nisam ostala bliska, dok mi umiru kolege iz osnovnjaka, zbog čega užasno patim, naravno radi se o onih 4 godine bez V.N.

Upišem faks. Stoji jedna Vesna iz gimne, naslonila se na zid, lista nekaj, na povišenoj daski (prozor visoko) stoje njene knjige. Prilazim na psihološku razdaljinu, to sam negdi čitala, pol metra od sebe čovjek osjeća svojim prostorom, bok, bok, bla bla i tako, nisam se ni sa kime posvađala pa smo ipak nakon par mjeseci i imale pričat ono kak je doma, pa di se ko upisal i tako. Kad: Osvane ko grom iz vedra neba V.N. upuca se između Vesne i mene, meni naravno okrene guzicu, odmakne moje knjige i počne s Vesnom pričati ko da sam ja zrak. Ova se izbezumila, pokuša me naciljati pogledom, V.N. saginje glavu da joj spriječi domet. Pokuša mi se obratiti, ova ju zaustavi rukom. Ja u bolu (je l' ovo nekom smiješno, volila bi ja i da je!) ponižena i zgažena, ionako preosjetljiva i to, uzmem svoje stvari, velim bog Vesni koja je, osjećala sam, u nevjerici zijevala za mnom, i odem.

Nikad joj to nisam oprostila. Nekad riječima stvarno ne možeš reći kakvo je nešto. B.J. Se oduševljava zalascima sunca, i ne šljivi moje viđene zalaske na moru, na otoku, nema takvih ko u Zagrebu, jer na otoku nema smoga, i ovo je divno smogasto i samo naše Nebo iznad Zagreba i nemaš pojma, pogleč ona dva oblaka, jebate, viš tu nijansu smoga, a iza crveno sunčeko, pogle, viš, i ta boja, tam je sunce di si ti bila zalazilo na krivoj strani. (Popustim, moraš pustiti optimizam da te obuzme, valjda ona zna, volim ju do tog istog neba, prepoznala bu se kad pročita.)

Prekinem faks na nekoj godini, starci se porazboljevali; kako god izgledalo, opisane su stvari iz tog braka s uglavnom vedrije strane, brak im ni bil niš naročito, a tek sam sasvim sazrela vidim gdje su oboje griješili i mama je mogla masu živaca sačuvati, samo da je imala prijateljicu s kojom bi o tome razgovarala. Jednom mi je rekla da bi me rađe vidla mrtvu na odru nego u braku ko što je njen, pa po tome se ja za mrtvaca čist solidno držim, jer je prema mom bivšem, moj tata bio idealan. Vodio me na izlete (što sam mrzila), kartao je sa mnom (a ja sam se smijala), vodil me u NIK da me pokaže, (a ja sam se sramila kaj su mi svi pričali kak sam slatka), čitao mi beskrajno puno i prekrasno, unosio dramatiku, u njegovom sam zagrljaju Andersena s 5 godina znala skor napamet, volio me moj tata, na nekako čudan način, pomalo shvaćam i zašto tako, a moj bivši, eh, ni oca ni muža od njega.

Zaposlim se, menjam firme po želji, bolnica, industrija, gradsko poglavarstvo, turizam, i sad di jesam, nema šansi više, drži šta imaš. Kad smo se vratili s otoka, a jer bivši nigdje nije mogao naći mir jer ga on ne može naći, nisam radila nekih 6 godina. I nako puno godina od mature dobim poziv, pitaj boga kako, da dođem na proslavu neke godišnjice. Ma nema jebene šanse, jesen, doma malo dijete koje on znam da neće čuvati, niko koga volim neće tamo biti. Koji mu je klinac bio da me doslovce natjero, imam dojam za muku mi činit, strela božja vu njeg pukla. I natjera me, gad, još mi suflira kaj bum obukla (sve 3rd hand odjeća) ali još sam bila mlada i vitka (svakako ne po njegovim mjerilima) i odem, ajme znoj me oblio dobro da sam ovaj čas tabletu za tlak pojela, da mi ne pozli. Uđem u taj restoran, muzika ne da je očajna i ne da je preglasna, nego koma. Užas i strahi. Večera neka, ko je došo žderati, osjećaš nikom nije nešto drago da drugog vidi, ma fuj. Prvo pogledom potražim V.N., vidim nema je, ali koliko sam razgovora mogla naslutiti SVI su govorili o tome kak će doć. Ja zovem doma (mobiteli bili u začetku, ja nisam radila, bivši nikad nije radio, nije bilo ni m od moba), zovem s telefona, par puta, oću pobjeć odavde mada je i doma strašno, ali ne mogu ostati tu da dočekam V.N., ne mogu, čovječe, počeo me želudac boliti, kad osvane Ona.

Pazi sad. Osvane neko ko me dugo, beskrajno i duboko, iskreno, najiskrenije, najsvenasvetu mrzio, prezirao, vrijeđao, podmetao mi kajle, boli me ovaj čas glava. Kak ja uvijek sjedim na mjestu za uzmak, tak sam sjedila sastrane i gdi slobodno mjesto nego do mene. Pomolim se Isusu, Alahu, Hare Rami, Đorđu Pribičeviću, pokojnom Titu, i zaželim da na mjestu krepam. Kad, Ona sve pozdravi, jebote, svi poustajali kaj da je Tuđman došel, izljubili ju, pali rukoljubi, ma nemreš verovat, a ja se uvukla i mala ko cveba. Kad ona to sve obavila, sjedne do mene, pogleda i veli, Ajme, pa i Seka je tu. Ja gorka zacvilim: Je, mogu si misliti da si presretna kaj me vidiš. I zadnjom hrabrošću, jedva, pogledam je u oči (imala je lepe oči, nemrem reći, tamnoplave, uvrnuta trpavica i tako, čudno po tim se očima nikad nije vidlo koliko zla je iza njih spremno bljunuti van). Čovječe stvarno nisam nastrana, neću se kleti djecom, ali kad me zagrlila, trnci me prošli. Nije čudo da je cijeli razred (muški dio) bio u nju zateleban ono do daske. Imala je nešto u sebi. I ona tako to nježno izvede i veli fiksirajući me, a nježnim glasom: Pa ona (to sam ja ta ona, gleda mene, kao ublažuje stvar da mi se ne bi direktno obratila, ali ne govori – njima, i tak ju ne bi čuli od onog užasa kaj su zvali glazbom) – dakle, da ponovim, još to ne vjerujem: Pa ona misli da ja nju mrzim. Ja zinula, ajde, reko da ne radim scene (normalno da sam htela još uvijek zbrisati, ma nema šanse), počela ona pričati, pokazala sliku sina, star je bio ko moja kćer, obožavanog muža (kojem je ona bila peta žena a djece širom Evrope i tako) i veli kak je htjela drugo dijete ali je abortirala jer nisu vremena za više djece (mislim meni su priče o abortusu i takvim stvarima stvar intime, možda sam staromodna). I bla bla veli ona ko s neba pa u rebra – Seka, znaš pitam se zakaj sam ja zapravo skroz bila tak dobar đak, to se opće nije isplatilo, život je tak okrutan, a ja sam se ipak trudila biti najbolja, skroz, znaš, i na faksu.

E da pameti moje, kaj ću reći ženi nego: V.N., dok si ti bila najbolji učenik u školi i student, to je bilo jako važno i tebi i onima oko tebe, visoko si kotirala i svi smo ti se divili, pa to je tada bilo jako važno!

Žena me pogleda, shvatila vidim, veli pa je, u pravu si, ali život je posle tak bez veze.

Aha, misim, je l' i tebe dohvatilo, nisam si to mogla predočiti, ali vjerujem, uvjerljiva si. Pa mi ju došlo žal. Nisam misla da će Nju ikad dohvatiti nešto, ali nikog život nije baš nešto štedio, ako i je, sam se čovjek smanta. I tako mi tu još nešto poćaskamo ajmo reć, ja reko imam malog klinju doma, neki mi - pa kaj ideš, pa nikad još nisi došla, a ja si mislim i nebum, i odem i nikad više nisam bila ni pozvana, i bolje.

Sve je to bilo u neku toplu jesen 10., 11. mjesec tak nešto, neke godine, pa došel rano Uskrs iduće godine. Gospođa se sa sinom i mužem uputila za praznike jednom od djece svog supruga iz nekog braka, u Njemačku, i na povratku iz Njemačke poginu. Svi troje. Danima nisam mogla doći k sebi, a pošto mi je život nanio strašne boli nakon toga, ublažio se i užas iz pitanja: Koji faktor i otkud je tako djelovao na bivšeg da me natjera da odem i ajmo reć – pomirim se s tom utjelovljelnom karizmom ili zovijukakohoćeš. Ni danas ne znam. A bi li bilo drugačije da nisam profi iz klavira rekla da ju je V.N. opanjkala da ju kolega grli. Šuti, Seka, šuti i piši, pa niko ne mora čitat...

Imala sam jednom papigu Irenu. Ime je dobila po mojoj bivšoj prijateljici (da nabrojim sve bivše prijateljice imala bih solidno brojno jato). Bivša prijateljica se zbog imena nije naljutila nego je rekla: To bu papiga s najljepšim imenom. Irena baš ni zaslužila da ju spominjem, ali papiga je pa bum tak i nastavila.

To je bila svojeglava stvar, ta papiga, a moj tata joj je pjeval neku predratnu (II. svj. rat) pjesmicu pa nije bitna gramatika i papagaj ili papiga: alzo ovak: “Moj papagaj ne jede više jaja, a tvrdoglav je kao slon (zadnje 2 reči refren). On jede sveeeee, kolače medene. On jede sve, pa jošte i marone, al jaja ne, (cvaj mal): Što da radim 's papagaja, on ne jede više jaja, ah taj mali papagaj (cela rečenica se ponavlja)”, ali ovo u zagradi se ne pjeva! C-dur, molim fino.

Irena to ozbiljno shvatila. Nije bila ni tigrica ni niMfa neg fišerica, ili tak nekaj, ona vrsta koju glumi regimenta sličnih papiga utjelovljena u Paulie, kak se tak piše, film gala a ja zaboravila kak se piše. I nije se dala maziti ni dirati punih 5 godina, nije slijetala na prst, samo je gledala na hendek i uglavnom se najbolje osećala starome na bulji ili na karniši. Hodala je tati i hodala po ramenima, levo pa desno, imala je kaj za preći, bilo tate poprilično, grizla mu uha i čupala dlake iz uha, zgodno, viš, odma se dobi slika i kak je tata zgledal. On dlakav, ona pernata, duo za bogove. Ne kužim, on je u to vrijeme još bil u radnom odnosu (kak sam to lepo rekla) i bil je najmanje doma pa je valjda zbog toga bil najdraži. Kad smo ručali dotepla se na stol (nije htela letiti ko ni Paulie nego si čul cap-cap-cap po podu), pa starome uz čehle ili još gore po nogama uzbrdo, tata nije inače bil prosti al joj se setil mamice ak ni duge hlače imal, mislim imal je kratke hlače, a trebalo se popeti, ne?) pa na stol, onda mu je iz juhe izvadila fidelin, montirala si na stol i uredno pojela. Znala se zabuniti pa okrenuti rit u tanjur i od veselja kaj je zvadila fidelin, dodatno starome začiniti juhu, stari je pizdil, ali je stara uvijek kuhala tanjur juhe viška, zlu ne trebalo. A stan je zvonil njenim smehom, brat i ja smo morali čkomiti.

Kak je to bilo pradavno doba, država je izdala obveznice Federacije. Irena je uredno isperfofirala papir (karton, al priznali su nam ostatak koji smo odmah unovčili dok sve zver ni uništila!) i napravila gnjezdo. Vila, kaj gnijezdo. Kaj ni mogla karton od kutije za cipele uzeti za građevni materijal, neš DžurDŽa, obveznice Federacije. Naslagala si nekak ober repa nekoliko tih papirića širine ca 5 mm i slagala gnezdo. Nismo znali da bu to gnezdo dok nije snela jaje! Kokoš! Snela 7 jaja, mućkih, bilo je ideja da joj kupimo Irenčeka ili Igora ili Pjotra, ali još jedno čudovište doma, niš.

Zgrizla je okvir jedne predivne prastare slike, ulje na platnu, divota, a kaj je mama dobila od neke grofice iz Sarajeva, zgrizla je štok od vrata, komad korica Elemente latine (učena papiga, nema kaj) i onda tvrdoglavo sedela na jajima glupača glupa, kad je vidla da mućkovi ne daju znakove života usprskos preturanju i grijanju, nastavila je hodati po tati, a jaja smo hitili. Počeli smo ju učiti letiti. Brat i ja smo mahali s partvišem i ganjali ju po stanu! Glupača, kak je bila bez kondicije (ko je tu zapravo glup, aj da ne petljam) opala je u goveđu juhu, od prve, neobranu juhu, onak turbo masnu, srećom ni bila kipuća, juha, ne papiga, jasno i taj je mjesec dana smrdela jadna, ne znaš ko je bil više očajan, onda smo ju odlučili oprati sapunom, pa je starom probušila kljunom nokat, nisam znala da papiga može tolko matera imati kolko joj je tata nabrojal. Onda joj je kljunčugu držal sastrane i sapunal ju, pa ga je samo grebla, tu sam saznala da ima i ostale rodbine, na kraju se prestala boriti, ali sad više nisi znal jel smrdi sapun, papiga ili goveđa juha. Bljak! Ničim izazvana, čim je počela ponovno mirišati ko ptica, opala je u Kneippovu belu kavu i stara si je počela lasi čupati, a neko je konstatiral da je jedan ćelavi u kući dosta (stari počel ćelaviti, pa se papigi sklizalo!) i ak neko treba dodatno biti ćelav da to nebu naša mama nego papiga. A bilo je smešno, tata je češljal kosu onak na otraga, ko drug Tito, pa kad se kokoš poskliznula, onda mu je pramen visil prek uha, a nesmeš se smijati, stari bil zajeban! Onda su svi pričali onaj imbecilni vic o ćelavoj papigi, to mi se ne ponavlja, glup je.

Jednog se dana papiga Irena naglo odlučila pripitomiti. Ja učim Teoriju tržišta i cijena, a ona dođe, hiti mi šalabahtere jedan po jedan na pod, pa gleda onak sastrane sa stola rezultat, ono kak pada koji papirić, i kad je sve pohitala onda se namesti pred mene i nakrivi glavu da ju češkam. Tak, najedamput, ničim izazvana. Reinkarnacija nekog gadnog lenog maharadže ili šta već, živa koma. Pa je na moru (normalno da je išla s nama) izašla iz gajbe, stari ju lovil po otoku, moš misliti, posle stal na vagu i zmeril 2,5 kile manje. Svoje, ne papigine, pa ni papiga carski pingvin!

Kad smo ju konačno doveli u nekakav red, poklonili smo ju Steli. Stela je već imala papigicu tigricu, Kikija, di bu Kiki konkuriral ovom zlu. Pa jadnik pal u drugi plan. A ova gadura jedan dan opet zbrisala i Kiki došel na svoje. Nije bilo interneta, ni Plavog oglasnika, ljepili su svi čemerni i očajni plakate po drveću u Dubravi, po kandelabrima, po kućama, kraj osmrtnica, po dućanima (nije se radilo nedjeljom), traži se papiga takva i takva, a ja sam ih utješila, taktična ko uvijek: Čuj, da ja naiđem na tak pitomu i bezobraznu papigu, ni ja ti ju ne bi vratila. Vjerojatno su mi još danas zahvalni za utjehu. Nosila se mjesecima crnina. Očaj je vladal u kući. Papigu nisu nikad dobili natrag, možda je zaklala kakvu mačku pa se bojala duge ruke zakona, uglavnom čujem da je promet papigama drastično pal u Zagrebu od te godine, a gajbu su hitili jer su svako jutro na posel išli natečeni od plača.

P.S. Mrzim kad neko piše o svom kućnom ljubimcu. Svak ima istu imbecilnu priču. Silne pameti i ljubavi, baš od tog nekog kućnog ljubimca. Al kad mi naiđu rijetki gosti, prvo pitaju kaj je s tim štokom od vrata i zakaj je okvir slike fališan, vidi se da je original, ali kaj se dogodilo s levim gornjim vuglecom. Pa kad velim da je to napravila papiga, proglase me totalnim kretenom i zabranjuju svako daljnje objašnjavanje, još malo pa i na vlastitom mi blogu. Sad bum ovo distribuirala svima koji su me to pitali i da završimo priču. Ak je čudovište još živo i neko ga/ju nađe, molim da mi se ne vraća, zahvaljujem.

Imam više košarica, lažem ko svinja. Ali jedna košarica je guba. A do nje sam došla ovak: (nasljeđivanjem). Sve bez sudskih pristojbi.

Mama Melanija se rodila bez veze (osim kaj je baka skoro riknula ko pri svakom porodu), a Melanija je trebala biti muško pa zajebala stvar. Ali ju je njen tata posle tak zavolil, ko da je njegova (moš mislit da je bilo sumnje, ne bi baba posle ni sedit mogla a kamo li rađat, bila bi pokojna). E, trebala je vmreti, mala Melanija, bila za niš, kenjala (moš misliti pampersica 1921., na izbor) bljuvala, kopnila. I ode njen tata, a moj deda, u birtiju di je inače pil na veresiju. I veli, birtašu, čuj, daj mi litru rakije, eno mi se žena porodila, ni ona ni dijete nisu dobro, pa da mi žena ostane, ima još da rađa (“Rađaćeš dok nerodiš muško”!). Ne da birtijaš, diš davat ženi rakiju, ovaj već dužan ko Hrvacka (to se doduše onda još ni znalo), a rodila dite a ne muško, e kad se deda Milivoj rasplako, ovaj mu se setil mame i dal mu, biće da je i on zajebo doma i napravil kakvo žensko čeljade, pa da se opravda pred onim gore.

I pričala kasnije baba Natalija, jebate sve neka gospodska imena, a ja – Seka!, i dali malo rakije babinjači, kad ovo nejače (bože što mi idu strani jezici, ovo mi je ko Kasno Marko na Kosovo stiže, svi junaci i taaako), i dakle, bebi zamirisala rakija, prava rakija, lijek brate!, nije to bila brlja iz Šibenika, svaka čast Šibeniku, ali brate, sve manje vinograda, sve više vina i rakijet'ne. I mala Melanija pružila ruke, ne da mati, kud ćeš djetetu rakije davati, ni sisat neće. Veli Milivoj, Natalija, i tako bu umrla, daj djetetu. I dijete se fino nacicalo rakije i spavalo dva dana, kak se zbudila potražila maminu dudu i posle proživila život koji nije bil niš naročito, ali eto, tak je bilo suđeno. To sve za početak košare, jer da se mama Melanija nije nacicala rakijet'ne, ni košarice – naja.

I tak zrasla beba u lepu curicu, a stari Milivoj bil jako ponosan kaj je na potiljku imala dve one zvezde iz kojih se kosa dijeli u kružno po glavi, ono kaj mene zapravo posjeća na točku u koju mora snajperist ciljati da te upuca namrtvo. A bila plava curica, a oko smeđe pa slična tati, pa se tata ponosio, ako i je žensko, al fina curica i tako oni na vašar, da je velim buvlju pijacu. Kad maloj ispalo oko na jednu košaricu. Nesme starome reći. Al se košarkaš (taj kaj je prodaval košare) kužil u željno oko, veli, deder Milivoj, vidi, 'ćer oće plakati, gleda korpicu, kupi detetu. Ideš, da raskoši, kojih crnih 3 dinara, jesi ti pri sebi. Veli korporaš, prodaje korpe, mislim, ne? - trgovac, ideš buraz, Bog će te kazniti, dijete ti pati, pa majketi, evo ti prodam košaricu za 2 dinara, pa nije badava baba radila. Ma nema jebene šanse, čovječe, tu se oni posvađali, bi se i tukli da nije bilo djeteta, košarkaš popizdi i veli e nisi joj otac ako ne kupiš ditetu za jedan dinar ti prodam, nisi čo'ek!

Kupil Milivoj Melaniji košaricu. Za dinar, jasno. A mala obnevidela. Tri dana govorila nije, buljila u košaricu, ni jela ni pila ni zraka udisala. Prva (po svoj prilici i zadnja!) igračka u njenom životu. Pa prava. Pa pletena. Pa je to braco prošlo i Drugi svjecki rat, pa i Domovinski, stara bila ilegalka u Zagrebu, u neko doba noći furala letke naokolo, reko da nisi u toj košarici (promjer ako je 20 cm, reko teška vremena, papir skup, možda jesu bili mali leTci). Evo ima 11 godina da je Melanija umrla, a ja u toj istoj košarici držim kvačice. Za veš. Jest da se odlomil komadić na dnu, ko zna kaj smo buraz i ja radili iz te košarice, ali nema, korpa živa, nem' da omane. Kad se sjetim kolko sam košarica kupila staroj za rajsnedle, za gumbe, pa ona kupila onu velku košaru za veš, kaj je bila potfutrana s nekim materijalom na rožice, al sve se raspalo osim te košarice. I jedne za veš kaj ju je kupila od putujućeg košarkaša u Selskoj, a u kojoj sam ja spavala dok nisu prokužili da sam krenula u školu i da sam duža od 52 centimetra pa trebam krevet.

Sve se pitam jel vrba drukčije rasla u to neko doba? Kak se ta košarica ljudi moji iz 1924. još nije raspala, evo bila i u dva rata, a ono, jest da je za peMziju, al još živa. Ne znam, čudno to meni sve skup! Volšebno, brate!

Nisam baš opravdala ime bloga. Razlog kaj se tak zove je u tome kaj se svaki put u tramvaju nekaj dogodi pa sam to pisala na mob prijateljici, i onda je ona rekla dosta više, idemo po komp, previše je to doživljaja za 400 slovnih mjesta, a ni danas ne znam kak sam izašla iz minusa: otišle, kupile komp na karticu i eto sad. A opet nemrem pisati samo o svakom odlasku i/ili dolasku s i na posel, dosadno bi bilo. A postoji i Forum s tom temom, dojadilo bi i meni. A ono što sam prvo htjela prepisati na blog, mojih 7 godina života na jednom našem otoku, bila bi jedna tanja knjiga o tome, to sam uredno bacila sa papirima od životne važnosti, od treće godine sam svake godine pola godine provela na moru, pa kasnije živjela i delala tamo i bolesna mi duša otkad sam prodala kuću na nagovor bivšeg koji je lovu profućko, i sad mi je more Bundek. Uvrijedit će se tkogod, ali samo moj Zagreb ponekad da vidim, volim more više nego neki pravi južnjak.

Jučer se konačno dogovorim s mojom Korčulankom da se nađemo na kavi, i izbjegnem baš fino gužvu s prijevozom kad se ide doma. Mislim, kad se dogovaram za kavu onda je to kava bez da moram trčati doma. Deca u školi ili faksu, dovoljno veliki da podgriju ručak koji je prethodno gotov, rit si znaju odavno obrisati sami, zgasit svjetlo i to, ključeve od stana imaju, a uvijek znaju gdje sam, pa postoje i mobiteli, i šta sad, koliko izlazim, dvaput godišnje zapizdim na kavi 3 sata, šta ima veze! Ali konačno ne moram juriti ko stoka i objašnjavati da se 14-ica vukla od Trga do Frankopanske 23 minute, cijedio mi se znoj među guzove, upeko zvizdan a tramvaj pun, a ljudi smrdljivi i ljuti, koma, pa takva dođem doma, a bivši da di sam, da sam se negdje trošila s nekim, da ko zna kaj ja delam i na poslu i posle posla i da od čega sam umorna a celi dan sedim. A od čeg si ti umoran, mamu ti jebem pokvarenu koja ne zna ni s kim te napravila, a ti pak celi dan ležiš i 20 godina ne radiš ništa. I tako, zaključimo moja Jube i ja da je krasno kad dica narastu, riješile se muževa (ko precrtani su, samo kaj je njen radil i sve zadržaval za sebe, jest razlika!) ali da su prema njenima moja djeca relativno mala i treba im puno podrške. Od te žene čuješ uvik neku pametnu, ali na jedan fini način, tako dugo smo prijateljice (za mene je prijateljica rijetka pojava i čudo neviđeno, ja imam prijatelje), a ova bi mi na knap mogla i mama biti ali to se ne osjeća nego kad ja pitam za savjet. A ona sve zna puta tri jer je podigla troje prekrasne djece, ili kad ona vidi da se ne snalazim u gužvama. S djecom, s ljudima na poslu i to, iskustvo je iskustvo. Jučer sam ju prvi put vidla da je zinula u čudu, nismo se dugo čule a ona inače zna svu moju problematiku pa ju je ova nova zatekla, naravno dobila sam podršku i tako i sve pet. I ja nju uputila di će kupit novi mobitel ali ja nedem s njom, da ne padnem u iskušenje, meni moja Njoklija 3310 još radi, malo istina bog šteka u zadnje vrijeme, ali nisam u situaciji da izdam 2.000 kuna za novi, nema šanse, jedno dijete na maturalno, jedno na put s faksom, ništa! Telefon i gotovo. Čekam božićnicu. I prije smo živjeli bez mobitela, ako se još neka živa duša sjeća.

Osjetim umor i sjetim se da je 7 sati a ja cijeli dan nisam jela nego 2 kave popila. Imala sam jedan bombon u torbi i to sam dala kolegici na poslu, jelo joj se bombona a nije imala. Dobro, uđem u 6, vadim News ili Metro, ko više zna, i očale, kad se opizdi kutija cigareta i upaljač na pod od tramvaja, a malo ljudi u tramvaju, odzvučalo ko bomba, reko opet Njoklija pala. Svi gledaju, ali ja te komplekse odavno nemam, mogu pred cijelom kineskom populacijom stat i pričat, samo nema smisla, nit ja znam kineski, nit oni hrvacki, oću reć, kleknula, pokupila stvari, vadim naočale i zatvaram torbu (nemojte to pokušavati doma) pljusne onaj grob od naočala, šta ću, smijem se, dižem kutiju padnu novine, e reko ja sam genijalka. Reknem to na glas, jebe se mene. Kad me neko potapka po ramenu i veli –gospođo, oprostite, oli biste mi rekli jesam li dobro sjela, oli sam krivo, trebam na Autobusni kolodvor, znate, da ne propustim autobus. Okrenem se, vidim ugodno lice, poblajhana kosa onako kestenjasto malo vuče na crveno, tanka žena, nešto krijesi iz tih očiju, pogledam van radi orijentacije jer ja putujem do zadnje stanice (a kmica već, svjetla ima i nema) velim, jeste draga, dobro ste ušli. Vidim leglo to - draga, veli ona, aha, znači još stanica, ustaje. Reko sjednite gospođo kaj se ustajete, imamo dva semafora do stanice, kaj jurite. Joj, veli ona, ja vama moram nešto reći, ja sam tako sretna (a ja sam bila tak umorna da nisam stigla niš pomisliti nego samo slušati), znate, ja vam nisam iz Zagreba. Reko, dobro, čujem da ste s juga, a šta je to za ispričati. Veli ona, znate, ja sam vam iz Dubrovnika. A došla sam u Zagreb na kontrolu, prošla sam četvrti operacije tumora koji se stalno vraćao, evo sad idem doma, znate kako sam sretna, čula sam za nekog doktora u Beogradu, pa je došao radi mene u Zagreb, dao mi neki lijek koji je on izmislio, a sve na biljnoj bazi, ja sam vam gospođo moja zdrava žena, nemate pojma koliko sam sretna, za mene sad život počinje.

Sve to ispričala u jednoj vožnji, hvala bogu na tolkim semaforima, rastadosmo se mi, sretno vama, ma sretno vama, veli ona ima boga, reko ima vjere vaše, na krivu ste se namjerili, ali valjda ga ima kad nas tako, nekad pogleda, i ona izlazi, maše, Bog s vami, veli ona, sretno vam bilo, vama sretno i tako, i pusu šalje, i ja njoj, a sedim ko kokoš i smješkam se sretna, evo reko danas same fine sretne dalmatinke okolo mene. Baš fini dan!

Nešt ti vrimena, vrata se zatvorila, već se okreće ova ispred mene, cijela se žena zarotirala, vidim vrlo mlada, veli, čujte gospođo (gledam, veće oči nema ni Sanja, Filipova mama, jedno predivno stvorenje), nemam običaj obraćati se nepoznatim ljudima, ali morala sam ovo čuti. Prvo se niste ljutili što van je sve popadalo, a lipa van ta borša, a ovo što je gospođa izgovorila, ma ja san u šoku. - Reko kaj kakav šok, pa žena je zdrava. - Ma ne, veli, to, nisam doduše čula detalje, nego jutros idem nešto kraj Vinogradske i ta ista žena viče, ali ne priča, sva sritna u mobitel a drugom rukon maše po zraku, valjda sa nalazima, neki papiri, i viče, nemam više, nema ga, zdrava san. (Ja čekam nastavak.) Veli ona, znate, sad san se okrenula i vidim ta žena to priča vama. Ma ja san tako sritna! U podne i sad navečer sretnem istu ženu, ma divota, ća to ni lipo?! - Konstatiramo da je to prekrasno, da eto kako u tramvaju ima momenata kad podijeliš sreću s drugim nekim koga uopće ne poznaš, veli ona – samo je ona sretnija ovi čas od mene. A, reko nemre to tak, kaj sam ja tu, i ja sam sretna. Pa se obje sretne smijemo. A reko i vi ste mi s juga. Da je. Da je ona iz Splita. E reko di vas pokupim danas, sve same dalmatinke skupila. Da ona sad mora sići, ali da će proći još jednu stanicu, da ne prekidamo, da kako ja to hoću pričati sa svakin, da se njoj čini da se meni ljudi sigurno često obraćaju. Reko da često, kaj često, ni novine nemrem pročitati u tramvaju, a ako ne oni meni, ja njima, pa ako ide dobro, ako neće pričat, ima ko će, ne deblja, besplatno je (i u najkraćim crtama ispričam kako se teške depresije riješio jedan naš dalmoš, poznati glumac, šeto fino čovijek, poznat je, zaustavljali ga, on pričao sa svakin fino i to trajalo dugo, na mjesece, i čovik ni treba antidepresive). Ona oduševljena. Reko mladi ste, čula sam gdje radi, reko i nije vam još faza da otvarate neka vrata svoje duše, da ne izleti nešto što nije za javnost, ali doći će s godinama. I opet mahanje i opet hvala i bog, i opet svi sretni, to par mlađarije što je sjedilo okolo zašutilo, ko zna što im se vuklo po glavi, gle tri babe lajave ili su, prije će biti, bili zbunjeni takvom euforijom zbog toga što je jedna od tri shvatila da će moći živjeti u svom Dubrovniku punim plućima. Taman sin diplomiro, ona zdrava, šta ćeš više.

Živote, kako i u ZET-ovom tramvaju znaš biti dobar, samo kad oćeš!

Organizirani nered kojim ja živim je moja stvar i oni koji me osobno poznaju (a da me uz to malo i vole) to prihvaćaju. Konkretno, ovaj naslov je trebao ići poslije onog o odlasku u bolnicu Sveti Duh, ali opet, na blogu je pa tak, sve ipak tu. Neuredno organizirano.

Dakle, idem ja onaj dan iz bolnice i idem doma, i pređem Ilicu, ne vidim nikakvu stanicu od busa, idem dalje, reko kad sam već tu, da vidim jel Selska 30 još na mjestu, pa posle Selske, kod Zagorske se sećam neke busne stanice kod “Blata”. Al kod “Blata” ću gledat lijevo da ne mislim na Blato n/K - da ne mislim na svekrvu koja nije pobacila na vrijeme pa mi rodila muža. Neko mora biti kriv, zakaj bi to bila ja. Bila sam sve kriva 20 godina, dosta više! I taman mi Bešlić na uvce zapeva (mp3) - ..čuda da se deseee pa Miljacka mostove odnese.... tebi dooooć, da ne mogu Ilicom ti proooć - i dođem fino pred Selsku broj 30.

I pado' ja brate u sevdah, onaj naš, bosanski (za generaciju od prije Krista). Kad je sevdah, bosanci glavni, kak buš rekel sevdah na hrvackom. A i inače kad vidim il čujem Kemu, ja se izgubim, pa Miki u Jel me neko i to, nema brate, pa bila jednom u Zen'ci, dočekali me ko agu. Dobro, i taj sevdah vam je braćo po b(l)ogu i po stričevima, turska riječ, a dolazi od riječi ljubav što će reći sevgi, al to je majčinska ljubav, ovaj balkanski narod sve okrene, mislim – prilagodi, a ašk je ljubav ono za ašikovanje, e, sve znam, doduše samo teoriju, ode praksa, ak je ikad i bila.

I tako vidim staro dvorište gdje sam prohodala*, nova ograda s ceste, do pol od betona, gore neke šipke, pa sve na hendek. Nema više stare (šjore Kate) oću reći - kovane željezne ograde, ručni rad, a kaj su vrata škripala, jebate, nema tog alarma koji bi bolje budil gospona Marka s prvog kata ko to kad se Mica Trofrtaljka u gluvo doba noći vraćala sa, je li – fizičkih aktivnosti. Fort su bili po sudu zbog toga, neš ti razloga, da ona njega kasno kad se vraća, je li, budi, jer se kurva. Ma starac bio jalan. Kad je umro jadan i sam, veli ova, bum mu otišla na sprovod samo da vidim jesu ga zbiljam pokopali! Usred dvorišta neko zacvikal živu ogradu, uredno, sve pet, kraj ograde – šekret za cucke. Ideš DžurDŽa! Onakva kanta za cuckove drekove ko na Zrinjcu, sam kaj na Zrinjcu to niko ne doživljava, najmanje cucki i vlasnici. Pa sve to na sredini dvorišta koje je veliko, i neki Ford moje godište (pitam se kolki mu je tlak). Sastrane nova ograda, nije onaj pravi trešnjevački plot od daskih sa špicom uvrh, nova ograda, ono, tam di je bil gospon Budimlić automehaničar, koji ne znam od čeg je živel onda, koji auti, koji bakrači, 20 autih nije bilo u Zagrebu, a koje smo prezime tada izgovarali Budlimić, tak je bilo lakše. On je svaki drugi dan zavarival moj tricikl. A s Budlimićevim se sinom Dragecom buraz igral u jednoj od mojih priča. A i inače su se igrali, mislim, ne samo u toj priči. Pa se sjetim kak se mama užasavala kak su današnja deca pametna (1950 i neke!), a jer je buraz došel doma i jako se smijal i vikal: Mama, Budimlići slaviju 8 godina braka, a Dragec ima 10 godina. Jasno da ja opet nisam niš kužila, ali je zato mama i vikala je na buraza kak je tak prosti, nek se stiša. Ne kužim kaj je prosto kad slaviš godišnjicu braka!

Tam je sad auto tapetar, sve elegantno, uredno, fuj! Bez topline, prolitog ulja za motore, kopriva uz ogradu i šarma!Liftoh je još otvoren na mojoj (bivšoj) zgradi. Na prvom katu gdi je stanoval striček Marko i teta Anđelka, tam sedi lik tak stari konj ko ja, kompletno oblečen, s kapom na glavi, puši, sjećam se tog stana, tam bi se i beli medved smrznul, priča s nekim, čovek, ne medved, taj stan bolje poznam od pred 40 i kusur godina neg svoju špilju di sad živim. Sećam se kad se brat spuštal prek ograde u lifthof jer je Ferdo videl broš na dnu lifthofa, (za neupućene, to je izraz za neki prostor gdi je kao trebal jednom biti lift, da se gradilo po nečijem imbecilnom planu, jer da stvarno jest došel lift, čemu bi zapravo služili prozori i otkud bi svjetlo dolazilo u stanove, i tak je ostalo samo tako i sa željeznom ogradom da neko ne upadne u otvor koji je dosezao do podruma, kat ispod razizemlja, jeltak). I da, Ferdo je videl broš na dnu, a ja navek malo čorava (imam veliju lepe oči i kad se namažem čist je zgodno, ako zanemariš ostatak ja sam komad i pol!) vidla nekaj drugo, misla isto broš. Kad se ustanovilo da je moje komad žice, a Ferdov broš, buraz popustil, Ferdo otišel plačući doma, ja sam htela broš, a on je mogel dobiti žicu i to u boji, tri boje, seljak jedan, al ni htel. A buraz popustil, ne da sestru. Još imam taj broš. Železo, niš, a obrubljeno to železo oko nekog stakla crnog, onog za prstenje, s istaknutim ženskim profilom, niš, drek, ali bilo je bitno da sam ja pobijedila. Tada.

Sada stojim ja u dvorištu ko tuka, osjećam da nema nigde žive duše, onaj s kapom me ne vidi od nekog nazovi drveta, reko idem na vrata. Pogledam prezimena. Naravno sve novo, mislim novo, nije ono Kobal, Bašić, Dražić, Strineka, Paić, Kovač, nađem Kirin, setim se na Davora iz Trnskog, pa Mihaljević,setim se na Zdenka s Kvatrića, pa vidim desno od ulaza radni prostor, ali - nema gospona Žica. Gospon Žic je bil velki gospon, jebate, on nam je šuze popravljal. Mama je uvijek žalila kaj je morala prekinuti gimnaziju radi siromaštva i završila za šnajdericu, doduše vrsnu, ali šnajdericu, da je onda trebala završiti za cipelara, veli tak. Taj Žic je zarađival, a popravljal nam cipele na veresiju, uvijek nasmijan, suh ko treska, kod njega je tak mirišalo na kožu i pastu za cipele (čudno, kaj ne?). Levo od ulaza je bil dućan, bok i bogme ak se sećam kaj je sad tam, a još levije je trafika! Boktenemarad! Prava trafika. Ugrađena trafika, u zgradi. U njoj je kad sam imala 4 godine radila jedna jaaako simpatična teta s grozno isturenim zubima, tak jako isturenima da sam ja misla da se ona zajebava pa sam ju to i pitala, pa se ona razvalila smijati i rekla da je to tak i nije zajebancija, a mama me doma špotala. Gospođa se zvala teta Trafika. Tome su se isto svi smijali, čak i moja stara, a meni je to bilo bezobrazno. Kaj je tu smešno? Tam sam išla tati po Primorku bez filtera, komada 8, i uvijek sam bar jednu potrgala jer sam stiskala u ruci bojeći se da koju ne zgubim. Onda sam vidla cigaršpic,na pultu pod staklom, neki mali, kaj sam ja znala kaj to je, ali od drveta, pa mi je teta Trafika rekla da je to cigaršpic, a mama se posle 30 godina praf za praf rasplakala kad je shvatila kolko sam to želila. Nije bilo skupo ali je bilo nepotrebno, bože, jesam li ikad posle tako jako nekaj želila? A to za igru, pa bila bih glavna njuška u cijeloj Selskoj, eh! Skupljali smo prazne kutije od Primorke (kad je stari plaću dobil kupovala se cela kutija) i nutra smo držali štapiće od bagrema (prije smo potrgali lišće uz popratni tekst – voli – ne voli) i fingirali da dimimo, sjedeći na grani te iste agacije, što višlje to bolje, da te starci ne vide, jer nisi smel ni igrati se pušenja, odma po guzici: ak glumiš da pušiš cigaretu, opasno je, to pređe u naviku i kasnije prodimiš! Muko moja, koji odgoj. A nisam imala cigaršpic, život bih tada dala da sam to mogla imati! Koštalo dinar, bogactvo! Mislim, svaka igračka, i medo kaj sam ga nekidan hitila, kaj mi je stari kupil prije 1430 godina, je više koštal, al ovo je bilo pitanje života i smrti, i dobila ja – nula!

U dućan sam išla, pričala stara, prvi put s 2,5 godine i rekla sam: D..dan! Mojim jednu sodu kabonu. Veli stara sve je čekala da se dogodi osim da se vratim sa sodom bikarbonom. Bar me mogla nagraditi sa cigaršpicom, samo me ljubila.

Mislim stani braco, Selska 30 je tam di je onaj podvožnjak za aute sada, a onomad Ferdo i ja smo ko kreteni čekali da prođe UOPĆE auto. Stojim pred zgradom i gledam, ista ulazna vrata, isto tamno, puno drvo, kladim se da ga nijednom nisu prefarbali, ona ista vrata kroz koja sam ja izašla s mamom i ušla u fićeka u onoj stašnoj plavoj kiklji s belim točkama, a oko nas je bila tišina, nešto vjetra i miris proljeća. Tak sam danas bila nostalgična i usporena da me i stara rolšuha mogla pregaziti. Kaj ti je droga. Droga mirisa djetinjstva. Misla sam na brata, nisam ga vidjela 24 godine već, a oboje živi i zdravi, ak zanemarimo tlak, misla sam na puno dvorište dece.. - sve me podsjetilo kak je to nekad Selska bila teška periferija nekak u vrijeme kad je nastala pjesma Potraži me u predgrađu. Pa Hegedušićeva – Mi stanovnici jednog drugog grada. Stvarno se puštao radio jače kada se preglasno plakalo, ili je pijani Beranek tukel svoju ženu, a mi imali prvi radio u dvorištu pa su nedjeljom muški slušali tekmu, stari iznesel radio na dvorište, to se “produživačke žnore” tražile, svaku nedjelju isti ritual, muški se skupili, čak i oni gluhi kaj nisu boga jokinoga čuli i deca su morala biti kuš! Pa razvlečeni štrik podboltan s kolcima na kojima je nekad visila posteljina kaj su babe rifljale satima s onim groznim sapunom, (“bijele zastave od svježe opranog veša”) a iza kojih plahtih smo se mi skrivali i obavezno nekaj zrušili ili zmazali na njihov užas i jad.

Ali, drugi su sad mirisi, sve je sad izgledalo nekako manje, nije bilo naslaganih drva za zimu teta Dražić je uvijek imala drva pa smo mislili da to ona zbog nas drži da se možemo igrati skrivača, onak posložena drva na šrek. Nema ni peseka koji se zval Ledo i jednom me ugriznul za ruku, pas mu mater. A volil je jesti cušpajz od poriluka (bez mesa, jasno) i nikad nije imal problema sa analnim žlezdama jer se to tada nije znalo! Mogla sam ući s dvorišne strane u zgradu, ali čemu, ne mogu vratiti djetinjstvo. Da mogu vratila bih djetinjstvo svojoj djeci i puuuuuno toga promijenila, prvo bih uvela smijeh pod obavezno, a tatu bih im napustila kak sam prvi put namjeravala, kad sam bila trudna 6 mjeseci s prvim detetom i bila gladna ko pas jer mi jesti nije dao, da ne dobim na kilaži, a ako ne tada, onda s drugim djetetom kad je imalo dva mjeseca.

Sve u svemu, imam previše godina i iskustva iza sebe da me sruši nekaj kaj sam sama odlučila pogledati, hvala ZET-u (rodbinu mu i to) kaj ne znaš nikad gdi je stanica, a kad saznaš, onda ju premestiju, čini ti se baš pred tobom. Sve nekaj u dvorištu promijenjeno i shvatljivo, ta ograda pa ona ograda pa živica posred dvorišta, pa novi stanari, ali nekaj fali. Kak kužim prije nego je izgovoreno ili tek nakon dve ćuke, dođem doma, i skužim (taman prošle 2 ćuke) NEMA ŠLJIVE!!!!!!

Kako pjeva Slavonac: Uzmite mi i kuću i njivu, samo trešnju ostavite staru...
A oni odrezali moju šljivu! Šljivu su odrezali, onu istu s koje sam skočila pa me Ledo ugrizel jer se splašil. Onu naherenu šljivu na koju smo se Ljerka, Ferdo i ja penjali, mladu šljivu, pod našim teretom ni nije mogla rasti uspravno, a koju je zasadil striček Marko s prvog kata i koja nikad nije imala zrele plodove jer smo mi pojeli zelene šljive i napili se vode i niko ni sraćku dobil.

Mama je znala iznesti stolac, sjećam se, bijeli, od punog drveta, bez naslona, pa je brat iznesel i drugi i onda bi koja susjeda došla i pričala s mamom dok je ona šivala na ruku jer stara Singerica (još ju imam, ona sa željeznom bazom) nije imala puno opcija za štepanje. Pa mi priča mama kak sam prohodala, od nje krenula do te šljive, tam se okrenula i opet prema mami. Ona je, jasno, svaki put morala ostaviti posel sastrane jer se bojala da se ne napiknem na iglu a ja sam tražila pohvalu i podršku, i okret, natrag šljivi, grli šljivu, okret, natrag, grli mamu. Kolegica s treće godine je isto sama prohodala, imala je 11 mjeseci i tri dana, digla se s poda, i uza zid k nama u kuhinju, navijali smo a ona se mučila, do suza, i tu i tam rekla - eh, tata, mammm, eh, ali izgurala, bacila se obožavanom (sada bivšem) ocu u krilo, iscrpljena ali sretna, to se zovu veliki koraci. I tako, odrekla se oca i on nje, a meni mamu im jebem, posjekli šljivu sve bez obostranog odricanja! Neću više ići obnavljati uspomene, niš bez šljive. Gorko je i bez živog oca biti bez oca, što jest – jest, a šljivu moš zasadit negdi drugdi, ali šarm jednog drveta je nenadoknadiv, evo japanci se drvetu naklone i ispričaju prije nego ga posjeku.

Moj šef na poslu, šarmer s pokrićem i teško spadalo, puno godina kasnije, uđe u sobu veli meni: ti si jedna stvarno dobra cura, znaš Seka. A moram ti ja nešto u povjerenju reći: Jebeš ti Seka, život bez pičke i rakije (mislil je na šljivu - brlju, ne?). I ode u direktoru u sobu, a ja ostala u šoku, kod mene doma se nije tak govorilo. Kad, vraća se moj Mirko, i veli: E, draga, ono s pičkom, znaš, to se ne odnosi na tebe!

Zato je dvorište iz mog djetinjstva, bez šljive, zna se kaj!

Bog mi je svjedok da sam prošvindlala. Jer ja neke stvari ne kužim. A to da sam proštepala, inače misli većina ljudi koja me pozna, čak i susjedi za koje ja nemam pojma da su mi susjedi, ali me zaustave i pričaju kak su mi djeca nesocijalizirana. Eto baš jučer. Ideš DŽurDŽa! Kak je dobro imati takve susjede, ha? Pomažu eto u odgoju djece. Kad ja pitam decu je li poznaju takvog i takvog susjeda, oni nemaju veze. Normalno, kad su nesocijalizirani i ne pozdravljaju one koje ne poznaju, a ne ko mama, stati i slušati kakva su ti deca. No moji susjedi znaju i kaj bum sutra kuhala (ja još ne znam), pital me nekidan jedan, oooo, susjedica, danas neka fina riba. Bazdil haustor po ribi. Petak je bil. Reko sused, nema ptice do prasice, koja riba čak ni svinja, koji bakrači, danas ždrebetina na naglo. Da kak mi ni žal ždrepca. Reko kak vama ni žal jadne male ribice, pa još ak su zlatne. Da kak zlatne, da ne jede on zlatne ribice. Jedete, reko, jedete, sused, jer si vi možete kupiti ribu za 180 kuna, a moja ždrebetina je 92 (i lažem ko svinja, bila je konjetina! Tad još po 68, i to radi dece, da ne duljim, kad deca pitaju zakaj ja ne jedem s njima, ja velim, pojela sam. Jesam, škrajac od kruha i pol litre mleka). Imam susede kakve nema niko. Zgrada je poznata u cijelom naselju ko tračerska. To sve od podzemnih voda. I jedna zgrada okomita na našu.

Doselil se u tu drugu sin od prijatelja, i veli, Seka, jebemti, kakvo je ovo susjedstvo, buraz i sestra su isto otišli od doma, pa u druge kvartove, ali veli ovak nekaj nemaju okolo. Reko sinek, niš se ne brini, tu sam ti blizu, ak misliš da je tvoje susjedstvo najgore, navrati.

Navratil je jedan dan službeno, danas sam se sjetila toga ničim izazvana. Bilo je ljeto, telefon je nekaj zaštekaval i poslal ga tata da Seki pomogne (normalno da smo na ti, mi smo skup rasli, još dok je on bil trbuh kartala sam s njegovom mamom (i tatom) koja je rekla da mora brzo otkartati i da može samo do 3 ujutro, jer joj je termin za porod. Kartali smo do 4, ujutro, ne?, a ona je rodila u 8). I tak došel on, mislim nakon 20 i tolko godina, mislim, dok je prohodal, prospikal i to, ne?, velim ja svom sinu, viš ovo je Pero, prijatelj od mog prijatelja Pere, upoznavanje i to, i spika. Veli moj sin, čuj, zakaj ne depiliraš noge. Pero mlađi je naime došel u kratkim hlačama jer je, rekoh, bilo ljeto, a hvala bogu, obdaril ga onaj gore dlakama ko i ćaću mu, samo kaj stari ne brije više bradu, veli nema nade, već 30 godina ju brije a ona opet raste. I sad ja namignem Peri mlađem, reko daj to preuzmi. Pa on veli mom sinu: Čuj, kaj si prošvindlal, kak da muško brije noge. Veli moj – pa moja seka depilira noge. - Je pa nisi ti žensko, kak buš se depiliral!? - Aha, veli junior, a kaj se ti briješ, mislim bradu? - Veli ovaj, pa brijem bradu jer na poslu nesmem imati bradu, tak gazda hoće, ali kaj tebi pada na pamet, pa ti još brada ni ne raste. (ja namigivam i mašem da nekaj veli o dlakama ostalima, ne treba ovom puno, u velkoj familiji sve moraš kužiti, da sve u detalje govoriš, koja bi to galama bila). Sve mu je objasnil, i zakaj plivači briju dlake na prsima, otpor (ovaj taman naučil u školi nekaj o Omu, pa sad otpor i to, opća zbrka!) i kak je normalno da je dlakav i još puno stvari da je normalno, ja sam se zapravo maknula iz sobe i išla iZsmijati u drugu sobu, jer je junior tak zujal u Peru mlađega, pukneš od suzdržavanja, pa mi je prvo bilo lakše da ne moram po ko zna koji put objašnjavati isto, a drugo, ovaj popravlja telefon i ljepi stare žice s još starijima, svim raspoloživim ljepilima i to, i priča o dlakama, daje sve skup smešnu sliku, ne?
Ne da da mu se odužim. Pa reko ne za telefon, za objašnjavanje o dlakama, ma ni čut. Ni kavu neće popit, ni sok, a ljubi ga teta, on je meni još uvijek onaj bebač najslađi na svetu, ali: on je došel pomoći i kaj bu sad kod mene, ide on u svoju zgradu, nije ni tam dosadno. Možda se bojal da bu našel dlaku u kavi?

Bil je fakat najslađe dete na svetu u vreme kad je samo njegov tata delal decu a mi ostali ili studirali ili počeli raditi. Ima teoriju ko i njegov stari. U prijateljstvu nema oduživanja. Prijatelj je tu da ga zoveš da ti pomogne, po mogućnosti baš kad se njemu spava. Ko je rekel ono: Prijatelja imaš zato da kad ti je dan sjeban i čemeran, da i njemu začemeriš i sjebeš dan. E, da, ali vrijedi i obrnuto, nema jednostranog prijateljstva. To je velika prednost pred brakom, cure i dečki.
Ima još o dlakama: Moj buraz je fort nekaj prigovaral, bil je na staru. Onda mu je stara govorila da je sitničav i da traži dlaku u jajetu. Jedan dan je našel dlaku u pečenim jajima i sav sretan to obznanil, veli viš mama, našel sam dlaku u jajetu, molim fino, i opet su se kesili a mama mu se ispričavala, a ja opet nisam kužila kaj je tu smešno. 8 godina je velika razlika i nisu ti u dobi kad tek spoznaješ svijet smešne stvari ko velikom bratu (ne Big Brotheru, to ne pratim).

Nekidan kolegica s treće godine našla dlaku u juhi. Da čija je dlaka. Reko daj idemo delati DNK.

Razvili teoriju krinje:

1.Tatina draga obrijala juniora u nedjelju. Junior otpada kao krivac.

2. Kolegica je dva dana prije opet napravila paradu, obrijala bulju i opet viče iz kupaone: Kolegica si je opet upravo obrijala bulju.

3. Ja sam si s maminim škarama tak zrezala kosu da sam srela frizerku kaj dela u HNK-u (ne glumi nego frizira!) i ostavila ju zadivljenu s mojom novom zurkom. Istina danas zgledam ko trapist (ne sir nego oni popovi kaj su ga delali, ali to je zato kaj sam predugo držala ručnik na glavi). Tak ta dlaka fakat ne znam otkud je došla. Pa plava, da ne velim žuta. Ispitujemo juniora kakve lasi ima tatina draga, neće reći, misli da bu nekaj kriv. Jasno, kak studentima rade vijuge 300/h, veli kolegica s treće godine, eh, neš ti pameti, to ova iznad nas kaj stepava svaki dan kroz prozor sve kaj se može stepsti, plavuša iz vica, to je njena, idem joj sad j* mater, reko nemoj mi kvariti raspoloženje, ona bu i dalje stepavala kroz prozor sve kaj se može stepsti, čak i unatoč upozorenjima predstavnika stanara, a ti buš joj samo dala gušta, hiti juhu, jedi nekaj drugo, kaj te boli.

Od kad sam krenula u školu tam do gimne sam imala lasi do riti. Još imam dve kečke negdi u ladici. Reko bumo joj svaki dan u kaslić spustili jednu dlaku pa nek si misli. Veli kćer, nema ta s čim misliti, otkazala joj i treća moždana stanica. Tu smo prestali o dlakama jer je Beti sutra rođendan i nekaj se moralo spremiti za poklon, fala ti bože, dućani ne delaju, nedjelja bijela, ali mama ima uvijek nekaj u crnom fondu za rođendane. Zato jer nesocijalizirana mi djeca imaju pametne prijatelje, isto nesocijalizirane, pa ak i niš ne odnesu nego paketić kauguma, opet svi sretni. Tu je i slaba mogućnost da nađeš dlaku. U kaugumi. No, ne treba gubiti nadu!

Za kraj: Nismo rasparili moje odrezane kečke. Nije ova gore ni jedne dlake vredna. Uostalom, kakvi vjetrovi pušeju u zadnje vreme po Hrvackoj, morti se kaj okrene pa joj se koja vlastita las vrati u sobu.

Ak me se razme kaj zaprvo oču reći.