Bog mi je svjedok da sam prošvindlala. Jer ja neke stvari ne kužim. A to da sam proštepala, inače misli većina ljudi koja me pozna, čak i susjedi za koje ja nemam pojma da su mi susjedi, ali me zaustave i pričaju kak su mi djeca nesocijalizirana. Eto baš jučer. Ideš DŽurDŽa! Kak je dobro imati takve susjede, ha? Pomažu eto u odgoju djece. Kad ja pitam decu je li poznaju takvog i takvog susjeda, oni nemaju veze. Normalno, kad su nesocijalizirani i ne pozdravljaju one koje ne poznaju, a ne ko mama, stati i slušati kakva su ti deca. No moji susjedi znaju i kaj bum sutra kuhala (ja još ne znam), pital me nekidan jedan, oooo, susjedica, danas neka fina riba. Bazdil haustor po ribi. Petak je bil. Reko sused, nema ptice do prasice, koja riba čak ni svinja, koji bakrači, danas ždrebetina na naglo. Da kak mi ni žal ždrepca. Reko kak vama ni žal jadne male ribice, pa još ak su zlatne. Da kak zlatne, da ne jede on zlatne ribice. Jedete, reko, jedete, sused, jer si vi možete kupiti ribu za 180 kuna, a moja ždrebetina je 92 (i lažem ko svinja, bila je konjetina! Tad još po 68, i to radi dece, da ne duljim, kad deca pitaju zakaj ja ne jedem s njima, ja velim, pojela sam. Jesam, škrajac od kruha i pol litre mleka). Imam susede kakve nema niko. Zgrada je poznata u cijelom naselju ko tračerska. To sve od podzemnih voda. I jedna zgrada okomita na našu.

Doselil se u tu drugu sin od prijatelja, i veli, Seka, jebemti, kakvo je ovo susjedstvo, buraz i sestra su isto otišli od doma, pa u druge kvartove, ali veli ovak nekaj nemaju okolo. Reko sinek, niš se ne brini, tu sam ti blizu, ak misliš da je tvoje susjedstvo najgore, navrati.

Navratil je jedan dan službeno, danas sam se sjetila toga ničim izazvana. Bilo je ljeto, telefon je nekaj zaštekaval i poslal ga tata da Seki pomogne (normalno da smo na ti, mi smo skup rasli, još dok je on bil trbuh kartala sam s njegovom mamom (i tatom) koja je rekla da mora brzo otkartati i da može samo do 3 ujutro, jer joj je termin za porod. Kartali smo do 4, ujutro, ne?, a ona je rodila u 8). I tak došel on, mislim nakon 20 i tolko godina, mislim, dok je prohodal, prospikal i to, ne?, velim ja svom sinu, viš ovo je Pero, prijatelj od mog prijatelja Pere, upoznavanje i to, i spika. Veli moj sin, čuj, zakaj ne depiliraš noge. Pero mlađi je naime došel u kratkim hlačama jer je, rekoh, bilo ljeto, a hvala bogu, obdaril ga onaj gore dlakama ko i ćaću mu, samo kaj stari ne brije više bradu, veli nema nade, već 30 godina ju brije a ona opet raste. I sad ja namignem Peri mlađem, reko daj to preuzmi. Pa on veli mom sinu: Čuj, kaj si prošvindlal, kak da muško brije noge. Veli moj – pa moja seka depilira noge. - Je pa nisi ti žensko, kak buš se depiliral!? - Aha, veli junior, a kaj se ti briješ, mislim bradu? - Veli ovaj, pa brijem bradu jer na poslu nesmem imati bradu, tak gazda hoće, ali kaj tebi pada na pamet, pa ti još brada ni ne raste. (ja namigivam i mašem da nekaj veli o dlakama ostalima, ne treba ovom puno, u velkoj familiji sve moraš kužiti, da sve u detalje govoriš, koja bi to galama bila). Sve mu je objasnil, i zakaj plivači briju dlake na prsima, otpor (ovaj taman naučil u školi nekaj o Omu, pa sad otpor i to, opća zbrka!) i kak je normalno da je dlakav i još puno stvari da je normalno, ja sam se zapravo maknula iz sobe i išla iZsmijati u drugu sobu, jer je junior tak zujal u Peru mlađega, pukneš od suzdržavanja, pa mi je prvo bilo lakše da ne moram po ko zna koji put objašnjavati isto, a drugo, ovaj popravlja telefon i ljepi stare žice s još starijima, svim raspoloživim ljepilima i to, i priča o dlakama, daje sve skup smešnu sliku, ne?
Ne da da mu se odužim. Pa reko ne za telefon, za objašnjavanje o dlakama, ma ni čut. Ni kavu neće popit, ni sok, a ljubi ga teta, on je meni još uvijek onaj bebač najslađi na svetu, ali: on je došel pomoći i kaj bu sad kod mene, ide on u svoju zgradu, nije ni tam dosadno. Možda se bojal da bu našel dlaku u kavi?

Bil je fakat najslađe dete na svetu u vreme kad je samo njegov tata delal decu a mi ostali ili studirali ili počeli raditi. Ima teoriju ko i njegov stari. U prijateljstvu nema oduživanja. Prijatelj je tu da ga zoveš da ti pomogne, po mogućnosti baš kad se njemu spava. Ko je rekel ono: Prijatelja imaš zato da kad ti je dan sjeban i čemeran, da i njemu začemeriš i sjebeš dan. E, da, ali vrijedi i obrnuto, nema jednostranog prijateljstva. To je velika prednost pred brakom, cure i dečki.
Ima još o dlakama: Moj buraz je fort nekaj prigovaral, bil je na staru. Onda mu je stara govorila da je sitničav i da traži dlaku u jajetu. Jedan dan je našel dlaku u pečenim jajima i sav sretan to obznanil, veli viš mama, našel sam dlaku u jajetu, molim fino, i opet su se kesili a mama mu se ispričavala, a ja opet nisam kužila kaj je tu smešno. 8 godina je velika razlika i nisu ti u dobi kad tek spoznaješ svijet smešne stvari ko velikom bratu (ne Big Brotheru, to ne pratim).

Nekidan kolegica s treće godine našla dlaku u juhi. Da čija je dlaka. Reko daj idemo delati DNK.

Razvili teoriju krinje:

1.Tatina draga obrijala juniora u nedjelju. Junior otpada kao krivac.

2. Kolegica je dva dana prije opet napravila paradu, obrijala bulju i opet viče iz kupaone: Kolegica si je opet upravo obrijala bulju.

3. Ja sam si s maminim škarama tak zrezala kosu da sam srela frizerku kaj dela u HNK-u (ne glumi nego frizira!) i ostavila ju zadivljenu s mojom novom zurkom. Istina danas zgledam ko trapist (ne sir nego oni popovi kaj su ga delali, ali to je zato kaj sam predugo držala ručnik na glavi). Tak ta dlaka fakat ne znam otkud je došla. Pa plava, da ne velim žuta. Ispitujemo juniora kakve lasi ima tatina draga, neće reći, misli da bu nekaj kriv. Jasno, kak studentima rade vijuge 300/h, veli kolegica s treće godine, eh, neš ti pameti, to ova iznad nas kaj stepava svaki dan kroz prozor sve kaj se može stepsti, plavuša iz vica, to je njena, idem joj sad j* mater, reko nemoj mi kvariti raspoloženje, ona bu i dalje stepavala kroz prozor sve kaj se može stepsti, čak i unatoč upozorenjima predstavnika stanara, a ti buš joj samo dala gušta, hiti juhu, jedi nekaj drugo, kaj te boli.

Od kad sam krenula u školu tam do gimne sam imala lasi do riti. Još imam dve kečke negdi u ladici. Reko bumo joj svaki dan u kaslić spustili jednu dlaku pa nek si misli. Veli kćer, nema ta s čim misliti, otkazala joj i treća moždana stanica. Tu smo prestali o dlakama jer je Beti sutra rođendan i nekaj se moralo spremiti za poklon, fala ti bože, dućani ne delaju, nedjelja bijela, ali mama ima uvijek nekaj u crnom fondu za rođendane. Zato jer nesocijalizirana mi djeca imaju pametne prijatelje, isto nesocijalizirane, pa ak i niš ne odnesu nego paketić kauguma, opet svi sretni. Tu je i slaba mogućnost da nađeš dlaku. U kaugumi. No, ne treba gubiti nadu!

Za kraj: Nismo rasparili moje odrezane kečke. Nije ova gore ni jedne dlake vredna. Uostalom, kakvi vjetrovi pušeju u zadnje vreme po Hrvackoj, morti se kaj okrene pa joj se koja vlastita las vrati u sobu.

Ak me se razme kaj zaprvo oču reći.