Nikad nisam mislila da ću pisati o V.N.

Ali nikad nisam mislila ni da ću imati tako strašan brak da ni psihijatru ne mogu ispričati neke stvari (pa sam morala promijeniti psihijatra, jer veli ako meni ne možete reći, ne možemo dalje funkcionirati). Dok nisam došla do žene koja je rekla: Bute mi ispripovedali kad bute mogli. Ja pratim vaš blog i vidim da je u Vama još puno gorčine i molim Vas, izbacite osjećaj krivnje, svakako negdje jeste griješili, ali vi ste se borili za taj brak, a bivši muž je taj koji je uništavao sve. Sad spašavajte sebe da spasite djecu jer ste svi načeti njegovom negativom. I jedino što molim, nemojte mi lagati. Ona mene moli, ideš DžurDŽa!

A počelo je mojom dugom jezičinom i spletom okolnosti oko mog odgoja. U kući gdje sam rasla uvijek je bilo poljubaca i zagrljaja, pitam se hoće li se moja djeca sjećati mog mirisa ko što se ja živo sjećam mirisa moje mame, njenih malih ruku, sjećam se da je imala giht koji je sama izlječila, da ne duljim o tome, mirisa kose (a kosa, brate, koja kosa) i kako je uvijek stala meni u obranu, neustrašiva i mirna pred cijelim svijetom. Sjećam se i urlikanja, kad sam njoj napravila mimo ćefa, dapače, ali mi se čini da bu od mene moji jedino to pamtili i kaj sam kćeri u najgoroj nestašici love kupila lap-top, doduše na kredu, ali doma nije bilo hrane... ali pusa strogo za novo leto!

Da počnem: V.N. i ja krenule kod iste profe na satove kljave. U prvom osnovnjaka. Simpa profa, mlada, prelijepa, čarobno namazana (moja se mama nikad nije šminkala pa mi je to bilo guba kaj je profa namazana, pa imala pramenove, u onooo vrijeme) ali - sjećam se da mi je već kao tako maloj kod nje falil jedan štih finoće, ono nešto toplo, ono što oduševljava Jarce i Jarice s kojima se družim, jer smo to verbalizirali. A ja to imam, a oni nemaju, pa se divimo: Ja njima: kako ste Vi realni, Oni meni: ne Seka, vi ste tako topli, iskreni ste preko mjere, je l' vas to kad u životu koštalo? (ne nije, opće pa kaj bi, a zakaj pitate?).

Simpa profa bila friško udana i jako zaljubljena u svog mužeka, a lik bio komad ko i ona, blizu nas su stanovali pa sam ih viđala. A u školi je imala jednog kolegu isto tak jako hencom koji joj je uvijek malo hofiral pa se ona kesila, uglavnom niš za dobar trač, čak je ona znala reći (svirale smo na pianu u školi, doma nije bilo love za instrument) viš kak – taj – meni hofira, to su ti muški, tak bu i tebi kad narasteš, a imaš li ti dečka, Seka? Crvenim ko i uvijek: koji dečko za 7 godina (mada se moj sin već zaručil u to doba a sa 14 se htel ženiti, al nisu svi geni moji). I tako V.N. jedan dan isto doživi to lagano hofiranje i veli mi: Viš kak je ona naša M.M. pokvarena, da se grliti od svakoga, onaj ju je tak zagrlil, pa još pred svima. Zagrljaje nismo očito shvaćale jednako, i ne budi lijena, ja to velim profi M.M. u strogom povjerenju, očekujući da ne bu prenesla, osjećala sam to kao moralnu obavezu, jer mi se činilo prenevinim to malo topline među ljudima, bude tako ružno gledano!

Puklo.

V.N. više nije kod nje svirala kljavu, ispočetka nisam kužila zakaj, a posle smo se i mi rasturile jer mama nije doma kupila instrument, a u sobu gdje sam trebala vježbati u školi, nije me puštala čistačica, i tako, jedna pusti, druga ne, pa promijene smjene, profa pređe u drugu školu i sve vrit. Da je mama radila i malo više bila s ljudima upisala bi me u muzičku školu kao što me je posle upisala na tečaj talijanskog, a jer je i sama išla na engleski pa je taj dio znala. Nije joj za zamjeriti. To mi je jasno dalo dovoljno vremena da skužim da je profa M.M. kolegici V.N. objasnila zakaj ju više neće podučavati. I naravno, niš iz tog nisam naučila!!!!!!

Četri godine mi je V.N. krvcu na slamčicu pila. Ako je itko karizmatičan, to je (bila) ona. Onda sam ja srećom prešla u drugu školu i 4 godine imala mir. Međutim, upisale smo istu gimnaziju, dušu mi je vadila, a da je bila posebna, je. Nije bilo minus 5 kod nje, sve 5 pa naviše. Profe su je s poštovanjem prozivale, uz ispriku, kao znam da znaš za 5 ali nije red, moram te pitati, zbog reda i zbog razreda. Ljudi moji, da je muha zazujala. Čuj mene, obično velim – da muha prdne. Eto na što me natjera, nesmeš, ona je širila oko sebe neku atmosferu. Čudnu. Nismo disali kad je izlazila na ploču. Jednom je imala neke predivne rinčice koje svakako nisu bile prigodne tada ni za školu ni za njen uzrast, a kak je bila gluha tišina dok je izlazila na ploču, čulo se kak su kuglice na njihovim krajevima tiho zvonile. Pocrvenila je, što ja nisam primijetila, odgulila svoju peticu, i čujem kasnije jednu rinčicu zgubila, to sam ovlaš primila kao loš znak, ni sad se ne upuštam u tarot i slično.

A normalno da kad nekaj zgubiš da je loš znak, jebate, kad si ostal bez toga. Pa još ak je par nečemu. Nisi tad mogel furat jednu rinčicu!

Dakle, ono kaj mi je V.N. radila u toj gimnaziji, to neću pričati, niskih udaraca, plakala sam doma mami u zagrljaju, išla sam doma s pritiskom na srcu, plačući u duši, ona tužakanja neka nisu dopirala do profesora, neka jesu, a neke podvale ni do učenika, a neke su mi stvari benevolentno prenešene i samo sam još više patila. Nisam bila neki osobiti đak, sve se svodilo na ploči jedan ili dva, pismeni 5, pa profa iz latinskog samo kaj mi gaće nije skinula, veli nemrem vjerovati, izolira me u zadnju klupu, dlanove pogleda, džepove, da klupa nije negdi ispisana, nema šanse, Smithova 5 i točka. Na ploči jedva duja. I to minus duja! I tako sve osim hrvackog: Jedino gdje sam bila apsolutno briljirala, bio je hrvacki i osjećala sam laser na potiljku, pogled V.N. da je mogo probiti mi mozak, probio bi. Imala je i ona pet, ali prvu sam peticu dobila ja, a kad smo čitali svoj uradak pred pločom, moj je bio nešto, puniji, srdačniji, tako recimo. Likovala je samo jednom kad sam zbog (profa se skoro hitil kroz prozor!) Andrije Kačića-Miošića dobila kulju ko kuća velku, profi se dimilo na oba uha. Sad imam prijateljicu, izravnu Kačićevu potomku, pa se kesimo, veli ona jebeš ga, da sam znala bi ti šaptala, još bi ti i tračeve o njemu ispričala. Ispravila sam ja kulju drugi dan, to nismo ni prof ni ja mogli pretrpiti. Sastavci iz osnovnjaka još vise po zidovima kao uzorni, a sastave iz gimne sam morala baciti kad se uselio onaj siledžija, sve je to mene podsjećalo kao na nešto, valjda sam i s tim starim profesorom spavala u bolesnom umu mog bivšeg. Dobro, uglavnom ni sa kim iz gimne nisam ostala bliska, dok mi umiru kolege iz osnovnjaka, zbog čega užasno patim, naravno radi se o onih 4 godine bez V.N.

Upišem faks. Stoji jedna Vesna iz gimne, naslonila se na zid, lista nekaj, na povišenoj daski (prozor visoko) stoje njene knjige. Prilazim na psihološku razdaljinu, to sam negdi čitala, pol metra od sebe čovjek osjeća svojim prostorom, bok, bok, bla bla i tako, nisam se ni sa kime posvađala pa smo ipak nakon par mjeseci i imale pričat ono kak je doma, pa di se ko upisal i tako. Kad: Osvane ko grom iz vedra neba V.N. upuca se između Vesne i mene, meni naravno okrene guzicu, odmakne moje knjige i počne s Vesnom pričati ko da sam ja zrak. Ova se izbezumila, pokuša me naciljati pogledom, V.N. saginje glavu da joj spriječi domet. Pokuša mi se obratiti, ova ju zaustavi rukom. Ja u bolu (je l' ovo nekom smiješno, volila bi ja i da je!) ponižena i zgažena, ionako preosjetljiva i to, uzmem svoje stvari, velim bog Vesni koja je, osjećala sam, u nevjerici zijevala za mnom, i odem.

Nikad joj to nisam oprostila. Nekad riječima stvarno ne možeš reći kakvo je nešto. B.J. Se oduševljava zalascima sunca, i ne šljivi moje viđene zalaske na moru, na otoku, nema takvih ko u Zagrebu, jer na otoku nema smoga, i ovo je divno smogasto i samo naše Nebo iznad Zagreba i nemaš pojma, pogleč ona dva oblaka, jebate, viš tu nijansu smoga, a iza crveno sunčeko, pogle, viš, i ta boja, tam je sunce di si ti bila zalazilo na krivoj strani. (Popustim, moraš pustiti optimizam da te obuzme, valjda ona zna, volim ju do tog istog neba, prepoznala bu se kad pročita.)

Prekinem faks na nekoj godini, starci se porazboljevali; kako god izgledalo, opisane su stvari iz tog braka s uglavnom vedrije strane, brak im ni bil niš naročito, a tek sam sasvim sazrela vidim gdje su oboje griješili i mama je mogla masu živaca sačuvati, samo da je imala prijateljicu s kojom bi o tome razgovarala. Jednom mi je rekla da bi me rađe vidla mrtvu na odru nego u braku ko što je njen, pa po tome se ja za mrtvaca čist solidno držim, jer je prema mom bivšem, moj tata bio idealan. Vodio me na izlete (što sam mrzila), kartao je sa mnom (a ja sam se smijala), vodil me u NIK da me pokaže, (a ja sam se sramila kaj su mi svi pričali kak sam slatka), čitao mi beskrajno puno i prekrasno, unosio dramatiku, u njegovom sam zagrljaju Andersena s 5 godina znala skor napamet, volio me moj tata, na nekako čudan način, pomalo shvaćam i zašto tako, a moj bivši, eh, ni oca ni muža od njega.

Zaposlim se, menjam firme po želji, bolnica, industrija, gradsko poglavarstvo, turizam, i sad di jesam, nema šansi više, drži šta imaš. Kad smo se vratili s otoka, a jer bivši nigdje nije mogao naći mir jer ga on ne može naći, nisam radila nekih 6 godina. I nako puno godina od mature dobim poziv, pitaj boga kako, da dođem na proslavu neke godišnjice. Ma nema jebene šanse, jesen, doma malo dijete koje on znam da neće čuvati, niko koga volim neće tamo biti. Koji mu je klinac bio da me doslovce natjero, imam dojam za muku mi činit, strela božja vu njeg pukla. I natjera me, gad, još mi suflira kaj bum obukla (sve 3rd hand odjeća) ali još sam bila mlada i vitka (svakako ne po njegovim mjerilima) i odem, ajme znoj me oblio dobro da sam ovaj čas tabletu za tlak pojela, da mi ne pozli. Uđem u taj restoran, muzika ne da je očajna i ne da je preglasna, nego koma. Užas i strahi. Večera neka, ko je došo žderati, osjećaš nikom nije nešto drago da drugog vidi, ma fuj. Prvo pogledom potražim V.N., vidim nema je, ali koliko sam razgovora mogla naslutiti SVI su govorili o tome kak će doć. Ja zovem doma (mobiteli bili u začetku, ja nisam radila, bivši nikad nije radio, nije bilo ni m od moba), zovem s telefona, par puta, oću pobjeć odavde mada je i doma strašno, ali ne mogu ostati tu da dočekam V.N., ne mogu, čovječe, počeo me želudac boliti, kad osvane Ona.

Pazi sad. Osvane neko ko me dugo, beskrajno i duboko, iskreno, najiskrenije, najsvenasvetu mrzio, prezirao, vrijeđao, podmetao mi kajle, boli me ovaj čas glava. Kak ja uvijek sjedim na mjestu za uzmak, tak sam sjedila sastrane i gdi slobodno mjesto nego do mene. Pomolim se Isusu, Alahu, Hare Rami, Đorđu Pribičeviću, pokojnom Titu, i zaželim da na mjestu krepam. Kad, Ona sve pozdravi, jebote, svi poustajali kaj da je Tuđman došel, izljubili ju, pali rukoljubi, ma nemreš verovat, a ja se uvukla i mala ko cveba. Kad ona to sve obavila, sjedne do mene, pogleda i veli, Ajme, pa i Seka je tu. Ja gorka zacvilim: Je, mogu si misliti da si presretna kaj me vidiš. I zadnjom hrabrošću, jedva, pogledam je u oči (imala je lepe oči, nemrem reći, tamnoplave, uvrnuta trpavica i tako, čudno po tim se očima nikad nije vidlo koliko zla je iza njih spremno bljunuti van). Čovječe stvarno nisam nastrana, neću se kleti djecom, ali kad me zagrlila, trnci me prošli. Nije čudo da je cijeli razred (muški dio) bio u nju zateleban ono do daske. Imala je nešto u sebi. I ona tako to nježno izvede i veli fiksirajući me, a nježnim glasom: Pa ona (to sam ja ta ona, gleda mene, kao ublažuje stvar da mi se ne bi direktno obratila, ali ne govori – njima, i tak ju ne bi čuli od onog užasa kaj su zvali glazbom) – dakle, da ponovim, još to ne vjerujem: Pa ona misli da ja nju mrzim. Ja zinula, ajde, reko da ne radim scene (normalno da sam htela još uvijek zbrisati, ma nema šanse), počela ona pričati, pokazala sliku sina, star je bio ko moja kćer, obožavanog muža (kojem je ona bila peta žena a djece širom Evrope i tako) i veli kak je htjela drugo dijete ali je abortirala jer nisu vremena za više djece (mislim meni su priče o abortusu i takvim stvarima stvar intime, možda sam staromodna). I bla bla veli ona ko s neba pa u rebra – Seka, znaš pitam se zakaj sam ja zapravo skroz bila tak dobar đak, to se opće nije isplatilo, život je tak okrutan, a ja sam se ipak trudila biti najbolja, skroz, znaš, i na faksu.

E da pameti moje, kaj ću reći ženi nego: V.N., dok si ti bila najbolji učenik u školi i student, to je bilo jako važno i tebi i onima oko tebe, visoko si kotirala i svi smo ti se divili, pa to je tada bilo jako važno!

Žena me pogleda, shvatila vidim, veli pa je, u pravu si, ali život je posle tak bez veze.

Aha, misim, je l' i tebe dohvatilo, nisam si to mogla predočiti, ali vjerujem, uvjerljiva si. Pa mi ju došlo žal. Nisam misla da će Nju ikad dohvatiti nešto, ali nikog život nije baš nešto štedio, ako i je, sam se čovjek smanta. I tako mi tu još nešto poćaskamo ajmo reć, ja reko imam malog klinju doma, neki mi - pa kaj ideš, pa nikad još nisi došla, a ja si mislim i nebum, i odem i nikad više nisam bila ni pozvana, i bolje.

Sve je to bilo u neku toplu jesen 10., 11. mjesec tak nešto, neke godine, pa došel rano Uskrs iduće godine. Gospođa se sa sinom i mužem uputila za praznike jednom od djece svog supruga iz nekog braka, u Njemačku, i na povratku iz Njemačke poginu. Svi troje. Danima nisam mogla doći k sebi, a pošto mi je život nanio strašne boli nakon toga, ublažio se i užas iz pitanja: Koji faktor i otkud je tako djelovao na bivšeg da me natjera da odem i ajmo reć – pomirim se s tom utjelovljelnom karizmom ili zovijukakohoćeš. Ni danas ne znam. A bi li bilo drugačije da nisam profi iz klavira rekla da ju je V.N. opanjkala da ju kolega grli. Šuti, Seka, šuti i piši, pa niko ne mora čitat...