Nisam baš opravdala ime bloga. Razlog kaj se tak zove je u tome kaj se svaki put u tramvaju nekaj dogodi pa sam to pisala na mob prijateljici, i onda je ona rekla dosta više, idemo po komp, previše je to doživljaja za 400 slovnih mjesta, a ni danas ne znam kak sam izašla iz minusa: otišle, kupile komp na karticu i eto sad. A opet nemrem pisati samo o svakom odlasku i/ili dolasku s i na posel, dosadno bi bilo. A postoji i Forum s tom temom, dojadilo bi i meni. A ono što sam prvo htjela prepisati na blog, mojih 7 godina života na jednom našem otoku, bila bi jedna tanja knjiga o tome, to sam uredno bacila sa papirima od životne važnosti, od treće godine sam svake godine pola godine provela na moru, pa kasnije živjela i delala tamo i bolesna mi duša otkad sam prodala kuću na nagovor bivšeg koji je lovu profućko, i sad mi je more Bundek. Uvrijedit će se tkogod, ali samo moj Zagreb ponekad da vidim, volim more više nego neki pravi južnjak.

Jučer se konačno dogovorim s mojom Korčulankom da se nađemo na kavi, i izbjegnem baš fino gužvu s prijevozom kad se ide doma. Mislim, kad se dogovaram za kavu onda je to kava bez da moram trčati doma. Deca u školi ili faksu, dovoljno veliki da podgriju ručak koji je prethodno gotov, rit si znaju odavno obrisati sami, zgasit svjetlo i to, ključeve od stana imaju, a uvijek znaju gdje sam, pa postoje i mobiteli, i šta sad, koliko izlazim, dvaput godišnje zapizdim na kavi 3 sata, šta ima veze! Ali konačno ne moram juriti ko stoka i objašnjavati da se 14-ica vukla od Trga do Frankopanske 23 minute, cijedio mi se znoj među guzove, upeko zvizdan a tramvaj pun, a ljudi smrdljivi i ljuti, koma, pa takva dođem doma, a bivši da di sam, da sam se negdje trošila s nekim, da ko zna kaj ja delam i na poslu i posle posla i da od čega sam umorna a celi dan sedim. A od čeg si ti umoran, mamu ti jebem pokvarenu koja ne zna ni s kim te napravila, a ti pak celi dan ležiš i 20 godina ne radiš ništa. I tako, zaključimo moja Jube i ja da je krasno kad dica narastu, riješile se muževa (ko precrtani su, samo kaj je njen radil i sve zadržaval za sebe, jest razlika!) ali da su prema njenima moja djeca relativno mala i treba im puno podrške. Od te žene čuješ uvik neku pametnu, ali na jedan fini način, tako dugo smo prijateljice (za mene je prijateljica rijetka pojava i čudo neviđeno, ja imam prijatelje), a ova bi mi na knap mogla i mama biti ali to se ne osjeća nego kad ja pitam za savjet. A ona sve zna puta tri jer je podigla troje prekrasne djece, ili kad ona vidi da se ne snalazim u gužvama. S djecom, s ljudima na poslu i to, iskustvo je iskustvo. Jučer sam ju prvi put vidla da je zinula u čudu, nismo se dugo čule a ona inače zna svu moju problematiku pa ju je ova nova zatekla, naravno dobila sam podršku i tako i sve pet. I ja nju uputila di će kupit novi mobitel ali ja nedem s njom, da ne padnem u iskušenje, meni moja Njoklija 3310 još radi, malo istina bog šteka u zadnje vrijeme, ali nisam u situaciji da izdam 2.000 kuna za novi, nema šanse, jedno dijete na maturalno, jedno na put s faksom, ništa! Telefon i gotovo. Čekam božićnicu. I prije smo živjeli bez mobitela, ako se još neka živa duša sjeća.

Osjetim umor i sjetim se da je 7 sati a ja cijeli dan nisam jela nego 2 kave popila. Imala sam jedan bombon u torbi i to sam dala kolegici na poslu, jelo joj se bombona a nije imala. Dobro, uđem u 6, vadim News ili Metro, ko više zna, i očale, kad se opizdi kutija cigareta i upaljač na pod od tramvaja, a malo ljudi u tramvaju, odzvučalo ko bomba, reko opet Njoklija pala. Svi gledaju, ali ja te komplekse odavno nemam, mogu pred cijelom kineskom populacijom stat i pričat, samo nema smisla, nit ja znam kineski, nit oni hrvacki, oću reć, kleknula, pokupila stvari, vadim naočale i zatvaram torbu (nemojte to pokušavati doma) pljusne onaj grob od naočala, šta ću, smijem se, dižem kutiju padnu novine, e reko ja sam genijalka. Reknem to na glas, jebe se mene. Kad me neko potapka po ramenu i veli –gospođo, oprostite, oli biste mi rekli jesam li dobro sjela, oli sam krivo, trebam na Autobusni kolodvor, znate, da ne propustim autobus. Okrenem se, vidim ugodno lice, poblajhana kosa onako kestenjasto malo vuče na crveno, tanka žena, nešto krijesi iz tih očiju, pogledam van radi orijentacije jer ja putujem do zadnje stanice (a kmica već, svjetla ima i nema) velim, jeste draga, dobro ste ušli. Vidim leglo to - draga, veli ona, aha, znači još stanica, ustaje. Reko sjednite gospođo kaj se ustajete, imamo dva semafora do stanice, kaj jurite. Joj, veli ona, ja vama moram nešto reći, ja sam tako sretna (a ja sam bila tak umorna da nisam stigla niš pomisliti nego samo slušati), znate, ja vam nisam iz Zagreba. Reko, dobro, čujem da ste s juga, a šta je to za ispričati. Veli ona, znate, ja sam vam iz Dubrovnika. A došla sam u Zagreb na kontrolu, prošla sam četvrti operacije tumora koji se stalno vraćao, evo sad idem doma, znate kako sam sretna, čula sam za nekog doktora u Beogradu, pa je došao radi mene u Zagreb, dao mi neki lijek koji je on izmislio, a sve na biljnoj bazi, ja sam vam gospođo moja zdrava žena, nemate pojma koliko sam sretna, za mene sad život počinje.

Sve to ispričala u jednoj vožnji, hvala bogu na tolkim semaforima, rastadosmo se mi, sretno vama, ma sretno vama, veli ona ima boga, reko ima vjere vaše, na krivu ste se namjerili, ali valjda ga ima kad nas tako, nekad pogleda, i ona izlazi, maše, Bog s vami, veli ona, sretno vam bilo, vama sretno i tako, i pusu šalje, i ja njoj, a sedim ko kokoš i smješkam se sretna, evo reko danas same fine sretne dalmatinke okolo mene. Baš fini dan!

Nešt ti vrimena, vrata se zatvorila, već se okreće ova ispred mene, cijela se žena zarotirala, vidim vrlo mlada, veli, čujte gospođo (gledam, veće oči nema ni Sanja, Filipova mama, jedno predivno stvorenje), nemam običaj obraćati se nepoznatim ljudima, ali morala sam ovo čuti. Prvo se niste ljutili što van je sve popadalo, a lipa van ta borša, a ovo što je gospođa izgovorila, ma ja san u šoku. - Reko kaj kakav šok, pa žena je zdrava. - Ma ne, veli, to, nisam doduše čula detalje, nego jutros idem nešto kraj Vinogradske i ta ista žena viče, ali ne priča, sva sritna u mobitel a drugom rukon maše po zraku, valjda sa nalazima, neki papiri, i viče, nemam više, nema ga, zdrava san. (Ja čekam nastavak.) Veli ona, znate, sad san se okrenula i vidim ta žena to priča vama. Ma ja san tako sritna! U podne i sad navečer sretnem istu ženu, ma divota, ća to ni lipo?! - Konstatiramo da je to prekrasno, da eto kako u tramvaju ima momenata kad podijeliš sreću s drugim nekim koga uopće ne poznaš, veli ona – samo je ona sretnija ovi čas od mene. A, reko nemre to tak, kaj sam ja tu, i ja sam sretna. Pa se obje sretne smijemo. A reko i vi ste mi s juga. Da je. Da je ona iz Splita. E reko di vas pokupim danas, sve same dalmatinke skupila. Da ona sad mora sići, ali da će proći još jednu stanicu, da ne prekidamo, da kako ja to hoću pričati sa svakin, da se njoj čini da se meni ljudi sigurno često obraćaju. Reko da često, kaj često, ni novine nemrem pročitati u tramvaju, a ako ne oni meni, ja njima, pa ako ide dobro, ako neće pričat, ima ko će, ne deblja, besplatno je (i u najkraćim crtama ispričam kako se teške depresije riješio jedan naš dalmoš, poznati glumac, šeto fino čovijek, poznat je, zaustavljali ga, on pričao sa svakin fino i to trajalo dugo, na mjesece, i čovik ni treba antidepresive). Ona oduševljena. Reko mladi ste, čula sam gdje radi, reko i nije vam još faza da otvarate neka vrata svoje duše, da ne izleti nešto što nije za javnost, ali doći će s godinama. I opet mahanje i opet hvala i bog, i opet svi sretni, to par mlađarije što je sjedilo okolo zašutilo, ko zna što im se vuklo po glavi, gle tri babe lajave ili su, prije će biti, bili zbunjeni takvom euforijom zbog toga što je jedna od tri shvatila da će moći živjeti u svom Dubrovniku punim plućima. Taman sin diplomiro, ona zdrava, šta ćeš više.

Živote, kako i u ZET-ovom tramvaju znaš biti dobar, samo kad oćeš!