Odeš po ribu, a ono - umra Jure!

22 veljača 2009

S Vele Strane u Blatu, Korčula, ne Blato u Zagrebu, spuštam se s jednim detetom za ruku, drugim u kolicima, sportskim, a ono model prototip, platno ko za stare ligištule. I idemo u ribarnicu. Tamo samo muški čekaju na ribu, žemskinje doma oblajavaju neku treću, tri nonice i to, i nešto valjda delaju, tako se priča. I nema ribe, mi u dućan, kad one prodavačice, skuže, furešti. Ajme, a ot kuda ste. A kade ste stali. (Kćer zuji.) Ajme, meni se pari da ste vi iz Zagreba. (Velko dete kopa face, faza prva i pol). Ajme, a lipa su van dica, ajme lipe cure, aaaaajme, a vidi malega, ajme Gospe moja, Mare, Luce, Franjica, ajme vidi ove trepuše (a fakat su trepavice 3XL, ono, dete zatrepće, napravi propuh), ajme lipega malega, ma ajme ća je moli smišan (Velko dete se napuhava). I kupili mi kruh i mleko, paradajz, naučili kaj je luk a kaj kapula, skor sam kupila kilu češnjaka dok smo sve pokopčali, i - van. Kad vani, velko dete: Ove babe pitaju di stojimo, kaj su čorave, pa smo kraj njih stajale, a dalje: Kaj ove babe bogmater (zvono s crkve se počelo klatariti) kaj se njima pari. Kaj im se pari iz uhih? Kaj su one pegle na paru?! (bila je premala da bi glagol pariti shvatila u Onom smislu). I koji klinac one mom bratu govoriju da je smešan, one su smešne, kak možeju tak vređati!!! Kaj je njima moj brat smešan!!! One su smešne!!!

Vidim ja da sam nahrdala, vratim se u dućan (ribe još nema) i velim, drage gospođe, molim vas fino, dajte mojoj kćeri objasnite da mi manje dijete nije smiješno nego da je smišno, a to je kao simpatično u vašem govornom području. Babe se sletile oko nje, učinak nula bodova.

Čekamo mi i dalje ribu, ima da dođe, bivši gore sprema roštilj i loče bevandu od Perice, a mi niz brdo, nagib 45%, a vraćaj se ti sa spizom i dicom uzbrdo, a nagib ostal isti, samo kaj smo još i natovareni. I ugrijaniji, upekla zvizda ka za dišpet. A ća bi od nje u sedmi misec.

Kad, nova particetla na uokvirenom dijelu zida kod peškarije i pjace, a grupa mladića od u prosjeku 82 godine, komentira: AJME, ČOVIČE, AJME MENI, UMRA JURE. - A kad? - pita jedan mladac od cca 79. A ŠĆIERA UVEČER, AJME, A UJUTRO JE BIL JOŠ NA PEŠKARIJU Z NAMI, ČEKA S NAMA RIBU (urla brate, sad ga čujem). I tako se razvila diskusija, svi došli pročitati kaj piše, i oni kaj vidiju bez očala i oni kaj ne vidiju ni s očalama ni s dalekozorom, i nemereš ti virovat, razumiš, jučer bil tu i čeka na ribu, a jedan se sitija da je baš iglice čeka pa taaaako, i to, a čuj, veli jedan, ma ni bil ni star, a tako naglo ode čovik, eto šta ti je život. Ma da, vidiš, ide komentar dalje, a kad pogledaš, ma ni bil ni star, za zbilja, e!!!

Ne da meni vrag mira, vidim ja deca umorna, upekla zvizda do boli, već je pol 9, očajno! kupuj sok a nemaš love, našla neku slavinu s vodom i žicala čašu jednu piljaricu, maloj se gadi čaša, a mali još ne zna piti iz čaše, sranje! Ali moj vrag ne spi ni dalje, idem i ja particetlu videti. Još nisam nosila naočale, još sam vidla kak treba u to vreme. Ajme ako nisam pukla na dva dijela. Moj Jure, Bog mu dal duši lahko, imal 94 godine, mladić u najboljim godinama, jebemti sriću!, kako tako mlad, još se i oženit moga! Da oženit! I dicu načinit! Kaj je tim ljudima staro? Planina?

Kupila sam 2 kile mušula i piči uzbrdo, da i moja particetla tam sutra ne osvane, pa buju rekli, vidi ona matora furešta iz Zagreba, 40 joj godina, tu je našla doć umrit, babetina nijedna, vroh joj sriću odnija!

Stručno predavanje, ni domijenak ni domjenak

Ima malo vremena da sam bila na predavanju u Karlovcu, a koje se zove okrugli stol, kaj nikak ne odgovara istini jer su spojili dve školske klupe pa je to zapravo bil malo poduži pravokutni stol. Predavači tam za stolom, a mi kaj u kinu. Pa ih gledamo. A je bilo jako jako zgodno, predavala je jedna medena doktorica škrinkica koja nemre reći L, i izvjesni jebozovni doktor šrink s francuskim prezimenom koji isto nemre reći L, a da je jebozovan, to veli Mirna (inače socijalna radnica). Baš me prekinula u mislima o tome kak su svi doktori trebali na vreme pohađati SUVAG. E. Mislim ne zbog E, nego R. Meni se više dopal jedan selački praf za praf selački doktor s naglaskom, bog te mlatno, malo višlji od mene i maaaalo tanji, bez priprema je došel, došel je slušati, ali kakvi, zašrafili ga. A viš na njemu da je umoran. Pa je ispripovedal nekaj kaj opće nisam pohvatala. Rekel je prvo zapravo da je selački doktor, a to opće nit nije moral reći! Onda je spomenul jednookog Džeka (ne Đeki Čena), nego jednu personu non gratu iz polit'ke (dobra ova latinsko-hrvacka deklinacija). I onda je rekel najemput: Hvala, evo toliko. A mi zujimo.

A mi fakaat čekamo, ha, ha, ha, ha, eeee, ha, ha, ha, ha, ha,ha, onda se, onda se javil pak jedan debeli koji se očito uvijek mora javiti, taj tip, a kojeg znam otprije, a koji me svojedobno, htel pohračkati s u stilu da sam ja debela (a ne, nisam, kaj bi, ali sam za njega Bond, James Bond, ili svejedno, može i Mirković, Igor Mirković) al nije naišel na odaziv publike, a koji me sad uredno izbjegaval. I pital je jebozovnog doktora s francuskim prezimenom, a koji ne može reći L, da kaj daju narkićima da ih smire i kak ih s toga onda skidaju, onda je doktor nekaj odgovoril ko pravi Sanader, kolko je sati, sam u nju pada, i još je dodal nešto kao – ko rano rani, Zemlja je okrugla, i svi smo bili zadivljeni, a ja mislim da se debeli sprema preći na nekaj jačega, kad je već videl da mu vređanje nede. Onda smo svi šuškali s papirima jer je jebozovni doktor s francuskim prezimenom i manjkavim R nacrtal krug na papiru i fotokopiral ga i podijelil svima (prije predavanja) i rekel je da je to zapravo torta (naravno da sam htela pitati od čega ali me Mirna trknula u rebra), i tak kak ide odvikavanje i to, da ne bi bilo povrata u prijašnje stanje i to. (Ne vjerujem da je ovo jasno opisano ali imam papir pa mogu pokazati na blogu, ak mi neko objasni kak se to upucava!) Onda se opet ubacil očalinko selski doktor bucek i rekel je da praf za praf moraš nekad i metodom ko policajac ili Vejn, Džon Vejn, nekog munuti kundakom u rebra da bi ga na silu nateral da se počne lečiti, razmeš, ha, ha, ha, jeboteled, viš tog sam se setila, normalno. Onda je urliknula baba kaj radi navodno u Zagrebu u Remetincu, ne znam, policajka, psihologinja ili socijalka, da oni tam nemaju takve metode, jer je u međuvremenu jasno i Mirna neki svoj slučaj ispričala i pohračkala policiju (to joj je uža specijalnost, mogu reći da je blizu savršenstva) i onda su svi imali nekaj za reći, a zapravo sam nekaj trebala reći ja, ja sam važna jer ja jedina pišem kaj je bilo, a to važno kaj sam htela reći je da svi idu lepo vrit, jedino ona slatka šrinkica i ja se ne slažemo s takvim kundakovim metodama, (ona jer je šrink, a ja zato kaj sam ju posle pitala pa tako to). I da u Remetincu više nema mesta ni za muhu, a kamoli za človeka, pa još sa sela. Onda je onaj jebozovni doktor s francuskim prezimenom (ma onaj kaj nemre reći L!) rekel da su tak jednog hteli ukebati al je bil jaki kaj bik, (smotal je pit bulla ili kak se to zove, ono, s kokom (jebote, zoološki vrt!) s pivom, maricom, konjakom, i tak pa ih je razbucal, pa su ga zvali (ne bika, doktora s francuskim prezimenom) doma, ne?, pa im je on rekel: Kaj je zbiljam tak jaki? A oni su njemu rekli: Da. Je! Onda je on njima rekel: Onda mu dajte još litru žestice pa kad ga opali, nek ga četri malo jača otpeljaju na detoksikaciju. Onda su se pobunili ovi iz zagrebačke Vinogradske da nek takve peljaju k njemu u Jankomir, ali je on rekel (jebozovni doktor s francuskim prezimenom dapače i ponekim dalmatinskim naglaskom) da on dela u Vrapču. Pa tak nisam saznala kaj je bilo s tim jakim kaj bik. Uglavnom uvek ostanem bez konkluzije. Ko u gimnaziji: Premisa 1.: Svi Kinezi su ljudi; Premisa 2.: Svi ljudi su krokodili, 3. Konkluzija: Poskupila poštarina.

Onda su svi išli žderati a izbor je bil tak bogat da sam odmah prepoznala hrvacki standard koji imam i doma, pa bar tri kutije keksih raširene po stolu ko za slavonsku svadbu! Onda smo otišli doma.

Priča o očalama (džozlama)

Kad noću nemreš čoriti, jedu te brige, upališ TV. Nema niš pametnog, filma ni da bi, jer sve kaj valja metnu u termin kad ti je krajnje vrijeme da spavaš da sutra zaradiš dio od 3.000 kuna za koje zbilja puno radiš. A još više se ždereš i nerviraš. A u noći kad se zbudiš, u to vreme moš videti na TV neki pornić tipa - Zgubiš volju ako ju i imaš. Ili vidiš reklamu za jednu zagrebačku optičarsku radiJonicu.

Pa tako jednu noć ko o čemu ja o očalama, ovako: Prve sam kupila, mislim one s dijoptrijom, prije nekih 8 godina, posle pregleda kod najboljeg očalin – doktora u Zagrebu. Radili smo skupa prije 30 godina. I zmeri on meni oči, metrom, ne?, aha, konstatira, zeleno, dobro, obadva, dobro, veli levo zeleno ok, mala dioptrija, ali desno zeleno oko - imaš asigmatizam i to i da mi uputnicu. Za očale. I sad za sebe piše evidenciju pregleda, sestra je već doma prešla. Veli: draga, koliko imaš godina? Kad ja skočila! Nikica, ti si nekad bil jako fini čovek, kaj je red pitati damu za godine. On se smije, pokazuje uredne zube bez blombi (ponekad si mislim zakaj mi je zapravo tak dragi, jel to red imati svoje zube, a pred penziju). Veli, ali zlato, ja to moram napisati! Reko ništa od toga, evo ti godište pa si računaj. A kaj si ono rekel, asigmatizam, oćeš reći da ja gledam u šrek!? Čuj, ti si se na čist promenil. Ma ne, viče on, to iznutra. Aha, iznutra, velim, i bolje ti je da je iznutra neg izvana, ja da gledam u križ, bivši mi je i tak prigovaral da mi cice gledaju jedna na istok jedna na zapad (bože i to mi je prigovaral!) i da nije seksi kad nije samo crta med njima, a ja bila sretna uvijek sam (da uvijek, u mladosti mislim) nositi mogla decoltese do pupka i sve su mi prijateljice zavidile (nikad nisam imala prijateljicu, pa se zna koje su mi zavidile).

I s Nikicinim papirom odem kod poznatog zagrebačkog očalodelca i kupim solidne, ne baš najfinije,okvire, na kredu, je li, i preživim šok zbog cijene. Kod mijenjanja dioptrije tražim na njihov užas da nova stakla stave u isti okvir (užas jer nisu niš zaradili). Dobro. Onda sam još dobila i jedne za čitanje, to sam uzela najjeftiniji socijalni okvir da zabavljam decu, a koje očale zgledaju točno ovak: /kolegica, tada brucošica/: Aaaaaaaaaaaa, odi buraz, vidi, stara zgleda kaj da ima 5 banki (što je odgovaralo istini ali mama je mama i kad nisu ljuti na istu, mama nema godine), dajgle buraz, čikobernice! A brat: A kaj ti je to čikobernica? A ona veli - a ne znam, to sam čula na faksu (FF u Zagrebu), to su valjda pepeljarke, može i džozle, a ha, ha, ha, ha, haaa. I tak.

I treće su, očajne, prave socijalke, koje su pak tak bile gadne da ih nisam nosila dok nisam došla s vidom do faze da sretnem samu sebe na cesti i ne prepoznam se. I kak ne vozim (bivši mi na prevaru i auto zel), a na TV u tri nema niš za gledati, muškarci me više ne gledaju, a ni ja njih, odstajale očale svoje, i – pak došle u modu!

E, neš ti mira u životu, junior ušel u pubertet, treba i očale i aparatić za zube, i uloške za cipele, plivanje radi kičme, krivi se to sve kad raste dijete centimetar dnevno, baba mu živi na moru, ali ga tata nije fural na more. A veli Irena iz Vela Luke – nit je riba hobotnica, nit su Blaćani ljudi, a baba je zagrebačka Blajka, i kad joj mali dođe, veli došel si samo žderati i srati kod mene. Ne jede njeno doduše, a vodu koju spušta u WC-u je bog s neba poslo, za zagrepčance, to je kišnica iz guštijerne, ke ne), ali žena ima profinjenu, istančanu narav i jake majčinske instinkte, pa to. Tako da dijete ne može kičmu ravnati ni plivanjem, a ćaća šparan čovjek, nit plaća alimentaciju, nit vodi dijete na more, razumijem ja to sve. Bude majka. Pa odemo mi prek sindikata na 9 dana u Mišavolj (dijete imalo disfunkciju sa spikom, radi se o Omišlju).

Kad smo imali novo vještačenje radi pubertetlije, nazovem dragog doktora očalinka onog iz prvog pasusa, reko micek, spašavaj, trebam pametnog okulistu za sina, roku mjesec dana. Veli on - draga, pravog si dobila! Dođemo mi po dogovoru, rukovanje sa sinom, upoznavanje i to, sjedni i tako, ispriča nam vic, i sad mali mora čitati slova. Da su mu te očale di doktor menja stakla teške. Da zakaj ja gosponu doktoru govorim – ti. Sve to riješimo na licu mjesta, ali doma: Sekaaaa (sestru zove) znaš kak je pokvaren onaj mamin prijatelj okulist, nateral me je da čitam ona najmaaanja, ona čist maaaala mala mala slova, zamisli kak je pokvaren.

Niš ni pomoglo, nikakvo uvjeravanje. Doktor Nikica mućak i – gotovo! Jasno da sam mu to javila, a u cilju da se, rekla sam mu, jednom dnevno smije 15 minuta, da mi ostane mlad i lijep i u penziji.

I da, očale, mi kod istog poznatog zagrebačkog očalodelca po naočale, di buš drugo, jer moja, je li, firma, ima s njim ugovor za kredu, kak sam već rekla. I žena tam pokaziva junioru očale, mislim - okvire. Odma mi se dopale jedne, ali kad je konačno shvatila di delam, jooooj, glečte simte-tamte i kad je došla do zadnjih, meni se dopale, velim - a cijena?, ah, gospođo, prava sitnica, /a la Bing i Sir Oliver u Alanu Fordu/, 2.500 milje, reko ženo, dobro da sedim, pa kaj je vama, sutra bu ih posijal (tu zacopram!) a ne pitate kolko ja zarađujem u toj prej* firmi. A one jeftine fakat koma, pa uz tolka pomagala nemrem detetu nabit socijalke na nos!

Kupim onaj prvi okvir, već ono - po zakonu vjerojatnosti. Srećom se NJEMU nije dopal taj najskuplji, dakle, konačno za 1.600 kn. To na 6 mjeseci, ali 270 kn mjesečno i kolegici za lap-top, pa neka studentska putovanja na čekove 400 kn i reko tanko bute kakali, ali proći će 6 mjeseci. Ko pita kad je za decu (samo sam primetila da deca ne pitaju za majkicu).

Firma poznatog zagrebačkog očalodelca napravila naočale za dijete, prve očale, moraju biti ko u Tarika, kaj Tarik, ono, izmišljene. Došla ja po njih, ne?, i bez svih svojih očala (koje redovno ostavljam il doma il na poslu, zavisi gdje ih trebam, pa obrnuto) vidim da su na rubu lijevog okna na naočalama dva fajn felera, kao da je okrhnuto, sve golim okom. Reklamiram prvi put, isti dan, dok sam promislila, eto kad sam pizda, mesto da sam odmah! Ništa, veli ona meni, gospođo, to vam je lom svjetlosti. E popizdila sam. Da lom svjetlosti. Dobro da nije potpis polarnog medveda! Pa kaj ja zbiljam zgledam ko zadnji idiot? Bože me sačuvaj! Mora da zbiljam izgledam ko zadnji krepil, možda da počnem žicati lovu na cesti??? Reko bum došla kad je tu šef i - reklamiram drugi put, veli šef, gospon vlasnik firme, to mu (mom sinu) ne smeta. A da sam ja sitničarva, šefu normalno da ne smeta, kaj ne? Velim ja čujte, da je to vaše dete, bi furalo takve naočale, ili da vam dođe na primjer predsjednik Vrhovnog suda, bi mu promijenili staklo? Veli, a kaj ste sitničavi, bumo zbrusili. Zbruse jedno. Ja opet cekećem kad sam došla po njih. Onda zbruse drugu manu. Ajd dobro, celi sam život bila budala i pizda (za znalce: Čuvaj se bijesa strpljiva čovjeka!), idemo dalje. Kad, mali dolazi iz škole i plače se, nisam niš kriv, ispalo staklo. Normalno da mu ispalo staklo kad mu je zbrušeno pa je pretanko i ispada iz okvira, čovječe, tak, recimo tri-četri milimetra van okvira bile greške, a kaj onda s onim dijelom u okviru, a među njima razmak svojih 2 cm, pa ak ja vidim golim okom!!! Odem tu blizu drugom optičaru, kad tu dela cura od 20 i koju godinu, i velim joj sve, veli ona čujte, nebiseštelamešati, izvolte, mi isto dajemo na kredit, ovo vam sigurno nisu zadnje pa navratite. Opet ja gosponu poznatom zagrabačkom očalodelcu, sve finjaka, čak mi je dal osobni broj osobnog moba, kad veli on, kaj, bumo prišrafili.

Ajd dobro, može biti.

Za 4 mjeseca pubertetlijine džozle nestale. Prehitili školu naopački. Nema. Razredniku u to vreme neko drpil njegove, dok je bil na bazenu (zato se kupam samo u moru), skor smo skupa plakali. Ja norim, čovječe, još ih nisam ni otplatila. Ma fuj!

Jedan dan junior traži olovku pod mojim krevetom, razvučenim dvosjedom, a na kom noćima nisam spala zbog tih jebenih naočala, i – nađe naočale. Olovka je valjda još pod krevetom. Ja mu kulturno opsujem majku, i velim čuj shvati kak očeš, meni je više svjedeno, naravno, pokajem se, obećam jači ručak (pazi boktenemarad ručka po narudžbi: Paradajz juha, domaći tartar umak, pire krumpir i pohani picek). Dobro. Pogledam ja inače te očale i pazi priču: Dok sam ja bila razmišljala di bum našla svog dragog okulistu za ponovno okuliranje, prošlo tak par mjeseci, i kad smo otvorili lijes s očalama, ono, pak staklo ispalo, ničim izazvano! Al ispala i ja iz takta, izazvana staklom koje u mirovanju neće ostati u okviru! Reko sutra idem tam i rekla bum mu sve kaj mislim o njemu, hitila bum očale na stol, kad se staklo razbije, zela bum samo okvire i idem tu onoj mladoj curi da mi napravi nova stakla.

Tak nabrijana sve finjaka i s previše teksta (nemrem neke stvari promijeniti. Pusti me da šutim i budem stara i ružna, ili čekaj da čuješ priču bez reda zbrda zdola, sa 1200 digresija i komentara. Kak je rekel psihijatar, vi sami pitate i sami odgovarate i to točno odgovarate, ja vam opće ne trebam, onda sad idem drugom psihijatru, taj spava kad dođem pa ooodlično funkcioniramo).

Alzo, dođem ja tam u očalodelaonicu, čovječe nabrijana, zujim di je šef, naravno, po horoskopu, njega nema! Dva mlada dečka splašena, vidim sebe u mladosti. I velim sve po redu (gore opisano KAK po redu), spomenem Udrugu potrošača, HTV1,2,3, Radio Zabok, 24sata, Modru lastu, Kulu stražaru, keljenje antireklame po rasvjetnim stupovima i tramvajskim stanicama, utjecajne prijatelje (svi s faksom, pol ih nemre posel naći pa čuvaju tuđu decu. Ali: tu decu buju radi mene učili govoriti: Ne, ne-ne, ne tamitam delati očale!), zaprijetim i demonstracijama (moja kćer i ja s dva transparenta). Dečki se ukekili, vele dobro, novo staklo, zovemo u četvrtak popodne (bio je ponedjeljak). Zovu u sredu ujutro i konačno imamo očale, mamu im jebem i očalama i dioptriji i svemu i kupila sam i onu špagu da ih kakti ne gubi (svakom ko je roditelj je jasno da špaga od očala visi napred a ne za vuhima). Treba stvarno biti iz neke vukojebine ili iz drugog grada pa da ne znaš o kom se radi. A zna se da je usmena reklama najbolja reklama, nebum tam odišla ni skroz (SKROZ!?) čorava, bum si rađe štap i cucka nabavila, majke mi! Njemu je teško promijeniti jedno staklo. Zgubil je tri mušterije. Klince i mene. Kak imam prijatelje koji cijene moje mišljenje, a svaki ima puno dece, ni oni mu nebuju išli. Zakaj to? Zbog jednog stakla, navodno košta 300 kuna! Ideš DžurDŽa! A upali TV u neko doba noći, ko o čemu, ono očale te i te, jasno, ak nisu pornići bez kategorije, ali ispod pozitivne nule.

Za kraj je sinek Nedjeljko, sin od nove drage od mog Bivšeg zel penkalu i počaral mom pubertetliji onu krpicu za brisanje naočala. Da je lepo po tom pisati. Mada on još uopće ne zna pisati! Deca i trgovci sve znaju, kaj ne? Svak te, je li, na svoj način. Ne, nije njegova majkica nabavila novu krpicu. Idem ja sutra kod ove cure tu blizu i kupila bum krpicu, nebu mene zajebavala jedna krpica, pa ni sa zeljem!

Mater i Evi i onoj jabuki!

21 veljača 2009

Došlo neko ludilo, počelo od posla – iskreno se javim šefici da ne stižem pokrivati svoj dio posla jer mi je uvalila najgore poslove, da ne velim ljude; ono što niko neće. Jer zna da sam pizda i da ću odraditi. I velim, čuj, ja radim radi djeteta 4 sata, svaki dan ostajem 6 (ne plaća mi se), ne stižem dete ni viditi! Daj mi makni te poslove, bilo kaj drugo mi uvali, bar na 10 dana. Ona umjesto da mi ili pomogne ili ostavi isto stanje, doda posla još posla. Lepa moja hrvacka! Baš joj hvala. Ko konju!

I tu poludim i odem drugi dan doktorici i evo, velim, tlak, ludilo na poslu, nemrem više! Ova vidi da sam izluđena, zmeri tlak i opa, možete dobiti 5 dana, al čuvajate se uzrujavanja (žena ima smisla za crni humor). Ok, super. Najprije sam počela od kućne administracije, da tak velim, carpe diem, navečer radim s klinjom zadaću; dok ja tumačim i pokušavam obojati tematiku i povezati davno stečeno znanje s novim metodama po kojima se sad radi, on zuji okolo, vozi aute, e, dok nisam počela urlati da se sve susedstvo smirilo (čaaaak). Onda je uskočila kćer jer je vidla da bum se ubila.

Ujutro počnem hodati oko administracije da iskoristim kaj sam doma: pa zoveš da ti zubarica da uputnicu za ortodonticu, klinji se nede po uputnicu, jer zna da ju posle mora nosit i ortodontici. Reko šlatat se znate već po školi, a nemreš otići sebi za zdravlje jednu tramvajsku stanicu. A to je u redu, kaj, ne?

Drugi zadatak: Iz Trnskog treba otići, BEZ AUTA u Remetinec, U Siget i u Utrine. Autobusa nema, osim za Črnomerec i to taman strefim kad je ovaj krenul sa stanice. Ajde, dođe za Lanište, siđem kod Škole u Gaju, čekam drugi bus, obavim u HZZO kaj trebam, tj. misla sam da sam obavila, vidim da su me zveslali, ostavim i sad bez osnove plaćam dopunsko (plaća mi je manja od onog kaj oni trebaju da od mene traže dopunsko), ajde, vraćam se prek Savskog mosta i idem u Siget. /Mp3 krepa (baterije) baš kad ne treba./ Sveukupno 2 puna sata. Na sekundu. E, a u Sigetu trebam obaviti pregled srca. Babe na šalteru divne i ljubazne, ali naravno došla sam za vrijeme pauze. Čudim se kaj mi kosa opada od sekiracije! Iste one pauze koju ni ja ni kolegice koje sa mnom rade, a puno radno vrijeme, ne koristimo. Odustanem od svega, reko idem na plac i u poštu, vidim neću stići, zovem kćer, ona nemre niš pomoći, ona je na faksu. Malome sam ostavila doma lovu da ode po kruh. Zovem, ne javlja se. Zovem na telefon, ne javlja se. Šaljem poruku, vidim poruka primljena, ne šalje odgovor. Nazovem usred Dione (nisam stigla na plac), javi se on u zao čas izderem sav jad, gleda me inače bjesomučno duhoviti šef, obilazi me u najvećem mogućem luku. Odem na poštu, čekam pol ćuke jer neki fosil ispred mene barata eurima, kunama i – dinarima. Dođem doma, ovaj si nije ni grah prigrijal jer nema šibica, reko ak ih nema ja bum pojela praznu kutiju. Ak ima, pojel buš ju ti. Naravno da je našel šibice, sad imamo i punu i praznu kutiju i niko niš ne jede od šibica mislim, grije se konačno grah od jučer, kaj fali, sa kiselim zeljem, Ali: KRUH NIJE KUPIL. Da kaj sam ja to ozbiljno mislila?????????? Reko, ne, zajebavala sam se, hobi mi je ostavljati lovu za kruh četvrtkom prije podne! Si hitil smeće?(odgovor nije potreban). U međuvremenu zove advokat i traži lovu na koju nema pravo, ja mu to lepo objasnim, ono. Nek me tuži! Nemeš verovati, ja moram znati zakon da bih objasnila svom advokatu. Pa mi uvali pripravnicu, a ona veli: pa vi radite u pravosuđu, vi nađite kat. broj čestice i o svom trošku nek obnovim ovrhu, koja nema smisla jer se bivši snašel, prebacil ovce u tuđe dvorište za vrijeme obavljanja ovrhe, a nekretninu na ljubavnicu! S kojom nebu imal dece, ali dete ima ona pa bu nasljedila ono kaj zapravo pripada mojoj deci, i to me zabole, znam kak on razmišlja pa se čudim da to nije napravil već ranije. Možda jednom ovaj muški potomak shvati ipak, kakav mu je otac, mada sumnjam. Glavno da tata uredil kuću do kraja, kupil novi auto, kupil si novi mob (i detetu jer je videl da to fakat nemam namjeru, mislim detetu mob za 2 milje, koje mobove otplaćuje ona prijašnja ljubavnica!) Ali tatek prima i socijalnu pomoć. Lepa moja hrvacka, svaki dan sve bolje. E buraz. Onda zovu s posla da ak mi je malo bolje nek dođem delati. Reko ni mrtva a kamo li zdrava!

Kad oko pol jedan, zovem sestru u ambulantu, smilovala se, da bu mi dala uputnice za kćer za sutra (jer nije stigla sebi po uputnicu dva tjedna!!!!!!!!!!!!!!!!) sinu po uputnicu za ortopeda u jednoj bolnici i fizijatra u drugoj, a jer on ni ne zna kak bu to tražil (čitaj kaj bi znal, bu to već stara). Al ja znam ko bu po uputnice išel!

U dva sata moram biti u sinekovoj školi, onda mogu putovati tramvajem po Zagrebu, jer opet moram biti u istoj školi kod druge profe u pola 6.

Dakle da u Sigetu nisam niš obavila jer sam morala juriti doma. Odustajem od Utrine (ginekolog) nemreš se najaviti, jer se niko ne javlja već mjesecima na taj telefon (provjerila sam, nije promijenjen, gospođo budite strpljivi i uporni veli ona na informacijama) , a prijateljica koja tamo radi je na pravom bolovanju. Naravno da mi ne pada na pamet još i kuhati večeru, jer to mrzlo ne valja pa buju prigovarali, a palit plin... Danas jaja na oko! I pimpek u čelo! Nisam stigla prije drugog odlaska u školu odnesti naočale na četvrtu i zadnju reklamaciju (dopizdilo mi), ak mi Kraljević koji otvara klinike po Zagrebu nije u stanju promijeniti jedno staklo koje su sjebali od prve, onda bu došel u sva javna glasila, ak treba i novo bum zmislila, i Forum i to. Glavno da se svud špara tak da su i one trakice za nošenje očala smanjili, pa kad skineš džozle, ti bokca, ti visiju očale vise oko vrata i zgledaš ko da imaš staklenu leptir mašnu! Kutije za očale su tak male da mi stiskaju naočale, izobličile buju se očale, promijenila dioptrija, opet okulisti. Imam ja poznatog okulistu, ali i poznati okulisti odu vremenom u penziju. Di bum ga našla. A i ispada šraf iz očala. Stalno moram štafiti, rupa sve veća (kvaliteta koja se čuje), štaf stavljam svaki put sve veći. Na kraju bum drpila na nekom gradilištu onu šrafčugu za vezati skele pa buju s tim vezivali očale s držačem! Za informaciju neukima, svaka reklamacija bi trebala donositi novu futrolu, kad reklamiraš, dobiš i novu futrolu, jebate, mogla bi već dilati s futrolama, ali su tak male, kaj grobovi za krtičju preminulu nedonoščad (ne znam ko proizvodi ali su fakat premale i normalno da ja furam socijalke, i trgaju se). Zato je princ dobil očale za 1600 kuna koje je uredno zgubil!

Nisam stigla otići ni u knjižnicu vratiti knjigu, nema frke, kud sve tu i ta sića za zakasninu. Koji klinac su smanjili s mjesec dana na 3 tjedna. Mogli su skratiti od večeras pa do ujutro. Ono, ajd, od otvaranja ujutro u 8 pa do 9! Ujutro.

Rasplačem se od jada nasred ceste, ono ulica puna ljudi. To je najsigurnije, niko te nebu diral ni pital koji ti je klinac, još se miču od tebe. Inače svi “brinu” kad ti je frka, svi na poslu pametni i puni savjeta, svoj život niko sredil nije! Sad eto nemrem sama ni suzu pustiti. Valjda mi fali vizitorij. Ali ljudi moji kaj je ovo život. I još sam bila toliki debil da sam kupila dnevnu kartu, mamu joj jebem, furala bum se celi mjesec na nju tvrdeći kak su mi drpili novčanik, a i tak sam izgubila karticu na koju dobivam plaću pa sam potrošila celi crni fond od 100 kuna na pizdarije. Kad bi još stigla u banku po lovu iz minusa? Detetu si nisam imendan čestitala. Frendici rođendan jesam, ali samo zato kaj sam ju trebala (više ne znam ni kak zgleda kolko se družimo), pa mi je rekla, aj mi kad si već nazvala, čestitaj ročkas usput.

Koji mi je klinac bil da se udajem i rađam decu? Koji je klinac bil mojim starcima da mene naprijaviju i kaj sam od svih glupih spermića baš ja morala vloviti to jajašce i nastati kakvom jesam. Kak sam se tad znala boriti a sad ne znam. Idem se probati plakati, pun kufer mi je svega! Niš od toga. Ne stignem, moram odgoditi jer idem po kruh za večeru, Možda bu gužva na cesti pa si otplačem rundu. Sve je kriva ona proždrljiva Eva! A moja savjest (stanuje prek puta) veli: Ničiji život nije beskoristan. Uvijek možeš poslužiti kao loš primjer.

Kad moraš ići na domijenak, moraš!

16 veljača 2009

Bile moja mala curica, kolegica s treće godine, i ja, danas na domijenku. Taman se ona napucala graha sa zeljem, i s buncekom, jasno, sreća i bog da ja to kuham kolko postnije mogu, a kožu od bunceka neće jesti osim ak nema drugo(g)(mesa). I velim ja njoj, idemo na tam di idemo, na taj domenek, ali nesmem reći da nisam sigurna da nebu došla moja doktorica (šrink, jasno!), a zbog koje ona ide, ali ne zna, je li, da ju upozna, i tak, i da se sprema tombola. Sve je bilo zapravo jedan dvostruki ročkas u nekaj kaj me oćeju uvući, ali zaista nije ovdje bitno. I: I dođemo mi, i ja ne poznam pola raje, i one s kojima sam već pričala ne znam kak se zovu, sve mislim kak da zbrišemo, vidim opet, gleda me dijete, vidi moj očaj. Veli mi: stara, kaj njaške, sve ti čitam s lica. Kaj te drži panika. Čekaj, možda doktorica dođe. (Eto kad misliš da ti je dete blesavo na oca! A ona prešla majku! Znala je pokvarenjača da sam ja imala jaki razlog da nekam izađem!) I obasjalo me sunce, evo doktorice, reko ko je pak taj visoki s njom, nije valjda da je i muža dopeljala, jako dobro! Onda smo potračale jednu kaj nam se nikak ne dopada, a ja sam joj pokazala da mi se ne dopada al ona to ne doživljava (žensko, molim, jedna fina žena) i sad gledam, ide klopa, nećemo jesti. Uzmem komad mesa, masno mi, pojedem koricu od kruha. I zalijevam sokom, gustim, brate mili, ko da je ono, voda za mršavljenje. A moja kolegica bez kompleksa puni tanjur, pa masnoga krumpira (to se doma ne kuha) pa fuj kak je svinja masna (nema majka za odojka, a koji će nam klinac). Ali kak picek nije rezan kak ja režem, uzela bijelo meso i čudi se kaj sad to. Ima kožu, a nije svinja, a to ja skidam s piceka kožu, da se ne debljamo (ko se to tam smije???), je onda ide i salata kaj pliva u ulju. Srećom bil neki tanki šipac kuhar, onaj profesionalac kojeg sestra nanjuši još na ulazu, radila sam ja s takvima u hotelu onomad, vidim ja kak taj diše, sve laganini, puna usta zubi, njegovih, pazi. Uglavnom, napucala se moja kolegica s treće godine, teško i sjedi, reko otkopčaj gumb od čehli i preko si stavi majcu. Kaaaaaj? Pa kaj imaš pidžamu na sebi. Smije se, veli je, pa čista sam, a nije mi se dalo presvlačiti. Ideš DžurDŽa, kaj smo mi krenule na pidžama-party ili kaj je sad to? Onda je probala kolače, uvjerila sam ju da makovnjača ima preveč brašna a premalo punjenja, bajaderu smo pohračkali jer je naša bolja, a ono nekaj s keksima nije s keksima, ali joj nisam htjela reći jer bi i to probala dvaput.

Onda nas je doktorica namamila da sjednemo bliže k njoj, jer mi tak po strani ko dve ne znam ni ja kaj. Muž finjak, vidim zna se razgovarati, neopterećen, valjda je navikel da sa ženom izlazi, pa i ja bi da mi je bračni partner/ica psihić. Uvijek si siguran da bu te zvlekel ak nekaj zvaljaš bez veze. Onda počela tombola, kad se sjetim čega imam doma a nemrem se od toga rastati, a sad sam dobila duplo, a raduje me. A doktorica je rekla da neće samo velke brojeve, a tak ih je pošteno birala, mi smo iz pristojnosti suzdržale smeh, al fakat nije opće gledala u vrećicu. Tak joj se potrefilo. Pa su inžinjeri njoj dali male brojeve za njene velike, a nama fakat bilo još više smešno. Onda sam dobila buba-maru. Onda je i doktorica dobila buba-maru, sve čovječe na tomboli. Onda sam dobila svijeću, a doktorica je dobila buba-maru. Na istoj toj tomboli. Onda sam dobila neku pjenu za kupanje koju moram nekom uvaliti jer ju nemam di upotrebiti. Ne znam je li vrijedi za tuš. Doktorica je u međuvremenu dobila treću buba-maru. Više ju nisam mogla gledati jer je otvarala četvrti paketić za koji bih se zaklela da je nutra buba-mara, pa još na njoj piše Mufko, e pa tu se moja kćer raskravila. Lupila joj boja od žderače u facu, kuhar natočil kave, dodal mlekeca i celo vreme se kesil i samo odlepršal, onda smo ustanovile da ima dobru guzu, a ona je rekla da sam perverzna jer da gledam mladim likovima guzu, a i da je oženjen. Reko ne znam ko je perverzan, je l' da ima dobru guzu? Da ima. Reko to si vidla, a ja nisam gledala je li oženjen, a ima sigurno 20 godina, normalno da je oženjen, a to si vidla, ha, ak je šipac, a guza za pet. Ne znam, to valjda pod stare dane gledaš muškima guzice. Bez veze. Onda je Đurđica cvala kaj je svašta dobila, a kupila je pol tombole, jebate, niti jednu buba-maru. Mislim da se neko sažalil na doktoricu i da su đorali crvene buba-mare za smeđe peseke. Dobile smo malo kolača za doma i mesa i mislim da je nekom bilo krivo, i kak sam osjetljiva meni je krivo da je nekom krivo, a nemreš sad vratiti ili reć, čuj kaj ti je krivo, a viš da joj je krivo. Niti jedan psihijatar na svijetu me nebu odučil od te preosjetljivosti, uostalom bajadera je tak premasna i preveč keksa ima pa bi i meni trebalo biti krivo! Bum ja napravila bajaderu pa da vidi narod kaj je domaća bajadera, jebo ga bajadera. Kolegici s treće godine se dopala Đurđica, jer se stalno smije, a ja još sad nemrem verovati. Uglavnom sam doktorici obećala buba-maru kad dođem na spiku o bivšem i relacijama sa sinom, jebote muški su fakat dobri samo za prijateljstvo. Ko ima ludu sreću da ih nađe ko ja.
I onda smo išli doma.

Ća je život nego fantažia (ili tak nekak)

Lupio me tlak u ponedjeljak (1/7 života je ponedjeljak!!) sve do nebeskih visina i otišla ja fino iz one ustanove koja me hrani (tak su nam nadređeni rekli!), na hitnu. Mlade komade kojima pozli u toj firmi, njih furaju državni šoferi, stare kokoši ko ja idu zufuss. Što je u redu. Treba se gibati. Ustanovili mi na hitnoj svega i svačega, našopali me s tabletama, meni gala, da me ni glava bolila, onak omamljena od lijekova bi ja odvalila i M'ljacku u nekom duru. Ili Zbor šljakera od Verdija, nema važno, može i Na lijepom Bijelom (to radi SKROZ-a, to – bijelom, dapače, biiilom) Donau Flussu. Čim sam došla doma hitim ja sve u detalje na blog i fino mi se sve zbriše, zapravo: zaštekala kištra (komp – za neupućene), i sve otvara osim teksta. Kak sam po prirodi strpljiva ko raketa, izvukla sam utikač iz zida, nebuš ti mene jebal u mojoj kuruzi, neš se zgasit, bum te ja! Tak da je ostalo samo: Na hitnoj žena radi u labosu 12 godina i nemre naći glupu žilu da ti krv zvadi. Meni je al fakat smešno. Jer da nije, kak je govoril moj stari, odo ja odavno pod ledinu. Ovolka žena, a da joj krv nemreju spukati, pol ampule, 0,3, ko amaro ramazzottiiii, kaj ne, pičkin dim! Sramota za državu! (koju, šta, gdi, kaj, država, šta???????? Da država!)

I tako ja doživjela nekaj kaj nisam misla da bum ikad, prebacila pol stoljeća. A sve blesavija, naivnija, čudo jedno, e, da, i neozbiljnija. I dakle, veli moja tu domaća doktorica, na hitnoj ste bili, idemo, pretrage! Kaaaaaaj, niš vas ne boli, to nije u redu, kaj, nemate migrene, spavate uredno? Nekaj ne štima! Aaaajmo, hormoni, nekaj vam mora biti osim tlaka (pa i je, živčana sam čim uđem u zgradu di delam!). E, dobro, i, ajmo malo štitnjaču pa spolne hormone (kaj je to?????????, a čuj, zaboraviš, kaj se neko morti čudi? Posle onakvih 20 godina braka, drage moje, ako ima ko da čita, nijedna se ne bi seksa zaželila!), nemre to tak, veli doktorica. Uputnica jedno 17. Počnem hodati po bolnicama, moram, jer sam zela bolovanje, tlak se ne spušta ispod 160, treba decu othranit, a jedu bok te mlatno, lakše ih obući i školovati nego nahraniti! E! Odem ja na Sveti Duh, ne pomolim se, kad, tam svi ljubazni. Čekaš ko smlata neka bezveze, dugo brate, ljudi ne prate ni brojeve, kao to je samo za banku, nisu ni vidli brojomat, a kao sad su na redu u redu kojem su čekali uredno, ne?, ali bez broja, e, skoro se pošorali! Pa: Kad treba platiti: KAAAJ!!! Dajte, bum sutra donesla nofce i tak. Ljudi se pokušavaju prešvercati na sve mile načine da ne platiju, koja mašta! (makar me niš nije iznenadilo, ja sam Blizanac! Sve finte su mi poznate bile, ali lepo da narod još misli, neka, neka). I konačno dođem na red, ne žalim se, kakve sam face gledala ni mi opće bilo dosadno čekati, nisam novine ni otvorila, kad, veli žena krvopija u labosu, pita ko je – Smith, ne?, i – veli meni ona - gospođo, kaj vam je zlo, imate čudan pogled. Reko ni to niš, skidam se s heroina. Smije se žena. Reko - aaaaaha, kužili ste da lažem ko svinja, znate, ja tak mrzim to svoje prezime, oću vratit djevojačko, a skupo je, sve papire onda moram menjati. Veli ona dalje: Je, to se tak dogodi i pametnijima u mladosti, kad ne razmišljate. Reko draga moja, da sam bar bila mlada, i tak, nabijemo pozitivnu energiju među one ampule i to, i: Pripadnem nekom da mi krvcu sad vadi, a ono neki mladac i sebi vjerna opanjkam ovu od ponedjeljka kak me spikala bez veze, ma poznata sam kao taktična osoba. Mali problijedio, reko sinek, dvaput sam rađala, pikaj s tom iglom, kad sam rađala studenticu, drip/ali su mi žile i po nogama (mislim nije se mala odma upisala na faks, tam di se rodila nema ni osnovnjaka!). Da, velim, dečko, ak nebuš ti žilu našel, bum si sama žlundru našla (ona kokoš mi je tak spikala ruke da od njih ziher ne bu bubanj niko napravil, ni za početnike!) Mali se usro, a ja si mislim, kaj bum se sad ispričavala. I našo negdi pri laktu neku žilu (nisam ni znala da tam ima neka žila, jesenti, zapravo mi je naopački krv zvadil, kužim sad), i veli on meni kad je našel tu nepoznanicu: Osjećam vam ju, samo da potrefim. Reko dobro, ja još niš ne osećam, nit se čega sećam, nebi ju baš ni potrefila i da oću. Nju, mislim. I podrapa mi pol kože, napuni epruvetu i sav u znoju me doslovce izbaci iz labosa, ja sve mislim kaj bu mislil sledeći pacijent kad ga vidi. A ljudi moji ja žurila jutros, daleko mi Sveti Duh, ma kaj, pa svima je daleko Sveti Duh, osim kaj su već pokojni ili stanuju tam blizu bolnice. E al kak sam žurila, usmrdila se uzbrdo prema bolnici, oznojila se ko da sam kopala, a ujutro nisam grudnjak mogla naći, pa samo u kćerinoj majci (ta je jedina bila suha na gitrama) i tak ja u punom seksi naboju u čekaonu da se oblečem. Očajno, ispal mi mp3, zvuzlale se sluške, opal mi kaput, novine, sve onak improvizirana držim tu vatu na laktu, a kaj da me ko pogledal? Ma, ni da bi! Uglavnom nebuju me više tak skoro pikali, a više nikom niš ne verujem, jer su na telefon rekli da je nalaz gotov za nekih ćuku vremena, a teta na šalteru mi se zlobno kezi u facu i veli: Doviđenja, za tjedan dana, od 10 do 14 sati, svaki dan osim vikenda.

P.S. Nalaz uredan, sve me sram... U tim godinama!??... E, zato takav naslov.
.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.