Lupio me tlak u ponedjeljak (1/7 života je ponedjeljak!!) sve do nebeskih visina i otišla ja fino iz one ustanove koja me hrani (tak su nam nadređeni rekli!), na hitnu. Mlade komade kojima pozli u toj firmi, njih furaju državni šoferi, stare kokoši ko ja idu zufuss. Što je u redu. Treba se gibati. Ustanovili mi na hitnoj svega i svačega, našopali me s tabletama, meni gala, da me ni glava bolila, onak omamljena od lijekova bi ja odvalila i M'ljacku u nekom duru. Ili Zbor šljakera od Verdija, nema važno, može i Na lijepom Bijelom (to radi SKROZ-a, to – bijelom, dapače, biiilom) Donau Flussu. Čim sam došla doma hitim ja sve u detalje na blog i fino mi se sve zbriše, zapravo: zaštekala kištra (komp – za neupućene), i sve otvara osim teksta. Kak sam po prirodi strpljiva ko raketa, izvukla sam utikač iz zida, nebuš ti mene jebal u mojoj kuruzi, neš se zgasit, bum te ja! Tak da je ostalo samo: Na hitnoj žena radi u labosu 12 godina i nemre naći glupu žilu da ti krv zvadi. Meni je al fakat smešno. Jer da nije, kak je govoril moj stari, odo ja odavno pod ledinu. Ovolka žena, a da joj krv nemreju spukati, pol ampule, 0,3, ko amaro ramazzottiiii, kaj ne, pičkin dim! Sramota za državu! (koju, šta, gdi, kaj, država, šta???????? Da država!)

I tako ja doživjela nekaj kaj nisam misla da bum ikad, prebacila pol stoljeća. A sve blesavija, naivnija, čudo jedno, e, da, i neozbiljnija. I dakle, veli moja tu domaća doktorica, na hitnoj ste bili, idemo, pretrage! Kaaaaaaj, niš vas ne boli, to nije u redu, kaj, nemate migrene, spavate uredno? Nekaj ne štima! Aaaajmo, hormoni, nekaj vam mora biti osim tlaka (pa i je, živčana sam čim uđem u zgradu di delam!). E, dobro, i, ajmo malo štitnjaču pa spolne hormone (kaj je to?????????, a čuj, zaboraviš, kaj se neko morti čudi? Posle onakvih 20 godina braka, drage moje, ako ima ko da čita, nijedna se ne bi seksa zaželila!), nemre to tak, veli doktorica. Uputnica jedno 17. Počnem hodati po bolnicama, moram, jer sam zela bolovanje, tlak se ne spušta ispod 160, treba decu othranit, a jedu bok te mlatno, lakše ih obući i školovati nego nahraniti! E! Odem ja na Sveti Duh, ne pomolim se, kad, tam svi ljubazni. Čekaš ko smlata neka bezveze, dugo brate, ljudi ne prate ni brojeve, kao to je samo za banku, nisu ni vidli brojomat, a kao sad su na redu u redu kojem su čekali uredno, ne?, ali bez broja, e, skoro se pošorali! Pa: Kad treba platiti: KAAAJ!!! Dajte, bum sutra donesla nofce i tak. Ljudi se pokušavaju prešvercati na sve mile načine da ne platiju, koja mašta! (makar me niš nije iznenadilo, ja sam Blizanac! Sve finte su mi poznate bile, ali lepo da narod još misli, neka, neka). I konačno dođem na red, ne žalim se, kakve sam face gledala ni mi opće bilo dosadno čekati, nisam novine ni otvorila, kad, veli žena krvopija u labosu, pita ko je – Smith, ne?, i – veli meni ona - gospođo, kaj vam je zlo, imate čudan pogled. Reko ni to niš, skidam se s heroina. Smije se žena. Reko - aaaaaha, kužili ste da lažem ko svinja, znate, ja tak mrzim to svoje prezime, oću vratit djevojačko, a skupo je, sve papire onda moram menjati. Veli ona dalje: Je, to se tak dogodi i pametnijima u mladosti, kad ne razmišljate. Reko draga moja, da sam bar bila mlada, i tak, nabijemo pozitivnu energiju među one ampule i to, i: Pripadnem nekom da mi krvcu sad vadi, a ono neki mladac i sebi vjerna opanjkam ovu od ponedjeljka kak me spikala bez veze, ma poznata sam kao taktična osoba. Mali problijedio, reko sinek, dvaput sam rađala, pikaj s tom iglom, kad sam rađala studenticu, drip/ali su mi žile i po nogama (mislim nije se mala odma upisala na faks, tam di se rodila nema ni osnovnjaka!). Da, velim, dečko, ak nebuš ti žilu našel, bum si sama žlundru našla (ona kokoš mi je tak spikala ruke da od njih ziher ne bu bubanj niko napravil, ni za početnike!) Mali se usro, a ja si mislim, kaj bum se sad ispričavala. I našo negdi pri laktu neku žilu (nisam ni znala da tam ima neka žila, jesenti, zapravo mi je naopački krv zvadil, kužim sad), i veli on meni kad je našel tu nepoznanicu: Osjećam vam ju, samo da potrefim. Reko dobro, ja još niš ne osećam, nit se čega sećam, nebi ju baš ni potrefila i da oću. Nju, mislim. I podrapa mi pol kože, napuni epruvetu i sav u znoju me doslovce izbaci iz labosa, ja sve mislim kaj bu mislil sledeći pacijent kad ga vidi. A ljudi moji ja žurila jutros, daleko mi Sveti Duh, ma kaj, pa svima je daleko Sveti Duh, osim kaj su već pokojni ili stanuju tam blizu bolnice. E al kak sam žurila, usmrdila se uzbrdo prema bolnici, oznojila se ko da sam kopala, a ujutro nisam grudnjak mogla naći, pa samo u kćerinoj majci (ta je jedina bila suha na gitrama) i tak ja u punom seksi naboju u čekaonu da se oblečem. Očajno, ispal mi mp3, zvuzlale se sluške, opal mi kaput, novine, sve onak improvizirana držim tu vatu na laktu, a kaj da me ko pogledal? Ma, ni da bi! Uglavnom nebuju me više tak skoro pikali, a više nikom niš ne verujem, jer su na telefon rekli da je nalaz gotov za nekih ćuku vremena, a teta na šalteru mi se zlobno kezi u facu i veli: Doviđenja, za tjedan dana, od 10 do 14 sati, svaki dan osim vikenda.

P.S. Nalaz uredan, sve me sram... U tim godinama!??... E, zato takav naslov.
.