Kad noću nemreš čoriti, jedu te brige, upališ TV. Nema niš pametnog, filma ni da bi, jer sve kaj valja metnu u termin kad ti je krajnje vrijeme da spavaš da sutra zaradiš dio od 3.000 kuna za koje zbilja puno radiš. A još više se ždereš i nerviraš. A u noći kad se zbudiš, u to vreme moš videti na TV neki pornić tipa - Zgubiš volju ako ju i imaš. Ili vidiš reklamu za jednu zagrebačku optičarsku radiJonicu.
Pa tako jednu noć ko o čemu ja o očalama, ovako: Prve sam kupila, mislim one s dijoptrijom, prije nekih 8 godina, posle pregleda kod najboljeg očalin – doktora u Zagrebu. Radili smo skupa prije 30 godina. I zmeri on meni oči, metrom, ne?, aha, konstatira, zeleno, dobro, obadva, dobro, veli levo zeleno ok, mala dioptrija, ali desno zeleno oko - imaš asigmatizam i to i da mi uputnicu. Za očale. I sad za sebe piše evidenciju pregleda, sestra je već doma prešla. Veli: draga, koliko imaš godina? Kad ja skočila! Nikica, ti si nekad bil jako fini čovek, kaj je red pitati damu za godine. On se smije, pokazuje uredne zube bez blombi (ponekad si mislim zakaj mi je zapravo tak dragi, jel to red imati svoje zube, a pred penziju). Veli, ali zlato, ja to moram napisati! Reko ništa od toga, evo ti godište pa si računaj. A kaj si ono rekel, asigmatizam, oćeš reći da ja gledam u šrek!? Čuj, ti si se na čist promenil. Ma ne, viče on, to iznutra. Aha, iznutra, velim, i bolje ti je da je iznutra neg izvana, ja da gledam u križ, bivši mi je i tak prigovaral da mi cice gledaju jedna na istok jedna na zapad (bože i to mi je prigovaral!) i da nije seksi kad nije samo crta med njima, a ja bila sretna uvijek sam (da uvijek, u mladosti mislim) nositi mogla decoltese do pupka i sve su mi prijateljice zavidile (nikad nisam imala prijateljicu, pa se zna koje su mi zavidile).
I s Nikicinim papirom odem kod poznatog zagrebačkog očalodelca i kupim solidne, ne baš najfinije,okvire, na kredu, je li, i preživim šok zbog cijene. Kod mijenjanja dioptrije tražim na njihov užas da nova stakla stave u isti okvir (užas jer nisu niš zaradili). Dobro. Onda sam još dobila i jedne za čitanje, to sam uzela najjeftiniji socijalni okvir da zabavljam decu, a koje očale zgledaju točno ovak: /kolegica, tada brucošica/: Aaaaaaaaaaaa, odi buraz, vidi, stara zgleda kaj da ima 5 banki (što je odgovaralo istini ali mama je mama i kad nisu ljuti na istu, mama nema godine), dajgle buraz, čikobernice! A brat: A kaj ti je to čikobernica? A ona veli - a ne znam, to sam čula na faksu (FF u Zagrebu), to su valjda pepeljarke, može i džozle, a ha, ha, ha, ha, haaa. I tak.
I treće su, očajne, prave socijalke, koje su pak tak bile gadne da ih nisam nosila dok nisam došla s vidom do faze da sretnem samu sebe na cesti i ne prepoznam se. I kak ne vozim (bivši mi na prevaru i auto zel), a na TV u tri nema niš za gledati, muškarci me više ne gledaju, a ni ja njih, odstajale očale svoje, i – pak došle u modu!
E, neš ti mira u životu, junior ušel u pubertet, treba i očale i aparatić za zube, i uloške za cipele, plivanje radi kičme, krivi se to sve kad raste dijete centimetar dnevno, baba mu živi na moru, ali ga tata nije fural na more. A veli Irena iz Vela Luke – nit je riba hobotnica, nit su Blaćani ljudi, a baba je zagrebačka Blajka, i kad joj mali dođe, veli došel si samo žderati i srati kod mene. Ne jede njeno doduše, a vodu koju spušta u WC-u je bog s neba poslo, za zagrepčance, to je kišnica iz guštijerne, ke ne), ali žena ima profinjenu, istančanu narav i jake majčinske instinkte, pa to. Tako da dijete ne može kičmu ravnati ni plivanjem, a ćaća šparan čovjek, nit plaća alimentaciju, nit vodi dijete na more, razumijem ja to sve. Bude majka. Pa odemo mi prek sindikata na 9 dana u Mišavolj (dijete imalo disfunkciju sa spikom, radi se o Omišlju).
Kad smo imali novo vještačenje radi pubertetlije, nazovem dragog doktora očalinka onog iz prvog pasusa, reko micek, spašavaj, trebam pametnog okulistu za sina, roku mjesec dana. Veli on - draga, pravog si dobila! Dođemo mi po dogovoru, rukovanje sa sinom, upoznavanje i to, sjedni i tako, ispriča nam vic, i sad mali mora čitati slova. Da su mu te očale di doktor menja stakla teške. Da zakaj ja gosponu doktoru govorim – ti. Sve to riješimo na licu mjesta, ali doma: Sekaaaa (sestru zove) znaš kak je pokvaren onaj mamin prijatelj okulist, nateral me je da čitam ona najmaaanja, ona čist maaaala mala mala slova, zamisli kak je pokvaren.
Niš ni pomoglo, nikakvo uvjeravanje. Doktor Nikica mućak i – gotovo! Jasno da sam mu to javila, a u cilju da se, rekla sam mu, jednom dnevno smije 15 minuta, da mi ostane mlad i lijep i u penziji.
I da, očale, mi kod istog poznatog zagrebačkog očalodelca po naočale, di buš drugo, jer moja, je li, firma, ima s njim ugovor za kredu, kak sam već rekla. I žena tam pokaziva junioru očale, mislim - okvire. Odma mi se dopale jedne, ali kad je konačno shvatila di delam, jooooj, glečte simte-tamte i kad je došla do zadnjih, meni se dopale, velim - a cijena?, ah, gospođo, prava sitnica, /a la Bing i Sir Oliver u Alanu Fordu/, 2.500 milje, reko ženo, dobro da sedim, pa kaj je vama, sutra bu ih posijal (tu zacopram!) a ne pitate kolko ja zarađujem u toj prej* firmi. A one jeftine fakat koma, pa uz tolka pomagala nemrem detetu nabit socijalke na nos!
Kupim onaj prvi okvir, već ono - po zakonu vjerojatnosti. Srećom se NJEMU nije dopal taj najskuplji, dakle, konačno za 1.600 kn. To na 6 mjeseci, ali 270 kn mjesečno i kolegici za lap-top, pa neka studentska putovanja na čekove 400 kn i reko tanko bute kakali, ali proći će 6 mjeseci. Ko pita kad je za decu (samo sam primetila da deca ne pitaju za majkicu).
Firma poznatog zagrebačkog očalodelca napravila naočale za dijete, prve očale, moraju biti ko u Tarika, kaj Tarik, ono, izmišljene. Došla ja po njih, ne?, i bez svih svojih očala (koje redovno ostavljam il doma il na poslu, zavisi gdje ih trebam, pa obrnuto) vidim da su na rubu lijevog okna na naočalama dva fajn felera, kao da je okrhnuto, sve golim okom. Reklamiram prvi put, isti dan, dok sam promislila, eto kad sam pizda, mesto da sam odmah! Ništa, veli ona meni, gospođo, to vam je lom svjetlosti. E popizdila sam. Da lom svjetlosti. Dobro da nije potpis polarnog medveda! Pa kaj ja zbiljam zgledam ko zadnji idiot? Bože me sačuvaj! Mora da zbiljam izgledam ko zadnji krepil, možda da počnem žicati lovu na cesti??? Reko bum došla kad je tu šef i - reklamiram drugi put, veli šef, gospon vlasnik firme, to mu (mom sinu) ne smeta. A da sam ja sitničarva, šefu normalno da ne smeta, kaj ne? Velim ja čujte, da je to vaše dete, bi furalo takve naočale, ili da vam dođe na primjer predsjednik Vrhovnog suda, bi mu promijenili staklo? Veli, a kaj ste sitničavi, bumo zbrusili. Zbruse jedno. Ja opet cekećem kad sam došla po njih. Onda zbruse drugu manu. Ajd dobro, celi sam život bila budala i pizda (za znalce: Čuvaj se bijesa strpljiva čovjeka!), idemo dalje. Kad, mali dolazi iz škole i plače se, nisam niš kriv, ispalo staklo. Normalno da mu ispalo staklo kad mu je zbrušeno pa je pretanko i ispada iz okvira, čovječe, tak, recimo tri-četri milimetra van okvira bile greške, a kaj onda s onim dijelom u okviru, a među njima razmak svojih 2 cm, pa ak ja vidim golim okom!!! Odem tu blizu drugom optičaru, kad tu dela cura od 20 i koju godinu, i velim joj sve, veli ona čujte, nebiseštelamešati, izvolte, mi isto dajemo na kredit, ovo vam sigurno nisu zadnje pa navratite. Opet ja gosponu poznatom zagrabačkom očalodelcu, sve finjaka, čak mi je dal osobni broj osobnog moba, kad veli on, kaj, bumo prišrafili.
Ajd dobro, može biti.
Za 4 mjeseca pubertetlijine džozle nestale. Prehitili školu naopački. Nema. Razredniku u to vreme neko drpil njegove, dok je bil na bazenu (zato se kupam samo u moru), skor smo skupa plakali. Ja norim, čovječe, još ih nisam ni otplatila. Ma fuj!
Jedan dan junior traži olovku pod mojim krevetom, razvučenim dvosjedom, a na kom noćima nisam spala zbog tih jebenih naočala, i – nađe naočale. Olovka je valjda još pod krevetom. Ja mu kulturno opsujem majku, i velim čuj shvati kak očeš, meni je više svjedeno, naravno, pokajem se, obećam jači ručak (pazi boktenemarad ručka po narudžbi: Paradajz juha, domaći tartar umak, pire krumpir i pohani picek). Dobro. Pogledam ja inače te očale i pazi priču: Dok sam ja bila razmišljala di bum našla svog dragog okulistu za ponovno okuliranje, prošlo tak par mjeseci, i kad smo otvorili lijes s očalama, ono, pak staklo ispalo, ničim izazvano! Al ispala i ja iz takta, izazvana staklom koje u mirovanju neće ostati u okviru! Reko sutra idem tam i rekla bum mu sve kaj mislim o njemu, hitila bum očale na stol, kad se staklo razbije, zela bum samo okvire i idem tu onoj mladoj curi da mi napravi nova stakla.
Tak nabrijana sve finjaka i s previše teksta (nemrem neke stvari promijeniti. Pusti me da šutim i budem stara i ružna, ili čekaj da čuješ priču bez reda zbrda zdola, sa 1200 digresija i komentara. Kak je rekel psihijatar, vi sami pitate i sami odgovarate i to točno odgovarate, ja vam opće ne trebam, onda sad idem drugom psihijatru, taj spava kad dođem pa ooodlično funkcioniramo).
Alzo, dođem ja tam u očalodelaonicu, čovječe nabrijana, zujim di je šef, naravno, po horoskopu, njega nema! Dva mlada dečka splašena, vidim sebe u mladosti. I velim sve po redu (gore opisano KAK po redu), spomenem Udrugu potrošača, HTV1,2,3, Radio Zabok, 24sata, Modru lastu, Kulu stražaru, keljenje antireklame po rasvjetnim stupovima i tramvajskim stanicama, utjecajne prijatelje (svi s faksom, pol ih nemre posel naći pa čuvaju tuđu decu. Ali: tu decu buju radi mene učili govoriti: Ne, ne-ne, ne tamitam delati očale!), zaprijetim i demonstracijama (moja kćer i ja s dva transparenta). Dečki se ukekili, vele dobro, novo staklo, zovemo u četvrtak popodne (bio je ponedjeljak). Zovu u sredu ujutro i konačno imamo očale, mamu im jebem i očalama i dioptriji i svemu i kupila sam i onu špagu da ih kakti ne gubi (svakom ko je roditelj je jasno da špaga od očala visi napred a ne za vuhima). Treba stvarno biti iz neke vukojebine ili iz drugog grada pa da ne znaš o kom se radi. A zna se da je usmena reklama najbolja reklama, nebum tam odišla ni skroz (SKROZ!?) čorava, bum si rađe štap i cucka nabavila, majke mi! Njemu je teško promijeniti jedno staklo. Zgubil je tri mušterije. Klince i mene. Kak imam prijatelje koji cijene moje mišljenje, a svaki ima puno dece, ni oni mu nebuju išli. Zakaj to? Zbog jednog stakla, navodno košta 300 kuna! Ideš DžurDŽa! A upali TV u neko doba noći, ko o čemu, ono očale te i te, jasno, ak nisu pornići bez kategorije, ali ispod pozitivne nule.
Za kraj je sinek Nedjeljko, sin od nove drage od mog Bivšeg zel penkalu i počaral mom pubertetliji onu krpicu za brisanje naočala. Da je lepo po tom pisati. Mada on još uopće ne zna pisati! Deca i trgovci sve znaju, kaj ne? Svak te, je li, na svoj način. Ne, nije njegova majkica nabavila novu krpicu. Idem ja sutra kod ove cure tu blizu i kupila bum krpicu, nebu mene zajebavala jedna krpica, pa ni sa zeljem!
Post je objavljen 22.02.2009. u 11:19 sati.