Opet se probudio na podu. Pridigao je glavu, sve se vrtjelo oko njega… Bio je kao u nekoj izmaglici. Bio je žedan. I s gorkim okusom alkohola u ustima. Pridigao se i sjeo na kauč. Takav, mamuran, razgledavao je stan. Boce pobacane po podu, polica s knjigama u potpunom neredu, suđe neoprano stoji u sudoperu. Kako je došao u ovo stanje? Prije nego stigne mislit, ustao je i pošao k frižideru. Kako je naglo ustao, zateturao je i zamalo pao. – Kvragu, još ću poginut, reče sebi u bradu. Došao je do frižidera i otvorio ga. Bio je to moderan bijeli frižider sa nekoliko magneta na njemu. Na jednom je slika njega i nje. Sretno zagrljeni na livadi. Ko bi rekao da će od te sreće život da mu se pretvori u ovo… U frižideru je bila otvorena boca kruškovca. Uzeo ju je i vratio se na kauč. – Danas slavim dan kad mi se život službeno raspada, pomislio je. Otvorio je bocu i popio oveći gutljaj. – Ostao sam bez posla, ušteđevine imam još za mjesec – dva, dobro je, može se živjeti, razmišljao je. – A brzo će godina dana… Boljelo ga je. Brzo će godina dana od kad je nema. Od kad se sudbina okrutno poigrala njegovim životom. I sad, kao da je jučer bilo, sjeća se poziva i scene nesreće. Pokupio ju je automobil, pijani vozač prošao kroz crveno. I odnio sve što mu je značilo u životu sa sobom. Ona je bila njegovo sve. Njegov dom. Njegov anđeo čuvar. Zbog nje se odvikao od alkohola. Sad kad je nema, kao da nema nikakva smisla više išta. Čemu da živi? Kome? Sam sebi očito nije dovoljno značio. Znao je, toliko je razuma imao, da bi trebao da voli sebe i da se bori. Ali nije imao snage da se otrgne navikama koje su mu bacile lance na ruke i noge. Malo po malo, gledao je sebe kako propada. Začudo, u svoj toj priči, postojao je i dio njega koji je bio neutralan, koji je samo svjedočio onome šta se dešava. Ali on je birao da ide putem kojim je krenuo. Dok je razmišljao, boca kruškovca je bivala sve praznija. Kad se malo razbudio, a i dovoljno napio, odlučio je da krene u obližnju kafanu u kojoj je zadnje vrijeme provodio dane. Na brzaka je obukao kaput, drugo ništa nije ni svlačio, i izašao iz stana. Spuštao se niz stepenice, bio je u manjoj zgradi, bez lifta. Sreo je komšiju u prolazu, komšija mu se javio i stao da malo popričaju, ali njemu se nije dalo. Samo je izustio – Izvini, žurim, i nastavio dalje hodati. Izišao je na ulicu. Bila je gužva, prava gradska vreva. Ljudi su navirali odasvud, a on je bio neuredan i masne kose, zaudarao je na dim i alkohol. Pošao je preko pješačkog ne gledajući u semafor i… Desio se udes. Mozak kao da mu je ušao u neki slow motion. Samo je vidio polako auto kako mu se približava i udara ga, a on pada odbačen nekoliko metara. Cijelu je scenu promatrao odozgo, iznad svog tijela. Gledao je vrisku ljudi i paniku. Gledao je hitnu kad je došla. Bio je u šoku, sve je to vidio ali nije znao šta da misli. Odveden je u bolnicu, ali on nije išao za svojim tijelom. Otišao je na mjestu gdje je nju, ljubav njegovog života udario auto. I kad je došao tu, imao je što vidjeti. Ona je stajala tu, živa, baš ona! Poletio joj je u zagrljaj, sav ushićen. Ona ga je zagrlila. Držali su se zagrljeni dugo, dugo. Osjećaj nije bio kao fizički zagrljaj, al osjećao je emotivnu toplinu kojom je ona zračila. – Pa ti si tu, živa si! Reče joj. – Jesam, tu sam, čekala sam te. – Pa kako, ti si, mi smo oboje ateisti, ti ne bi trebala postojati! – Ali, evo postojim. Nasmiješila se. I ja sam mislila da neću postojati nakon smrti, ali evo me, živa sam. Gledala ga je u oči. Gledala ga je sa dubokom ljubavlju. Šta si to uradio od sebe Mirko? Tužno ga je pogledala. U šta si pretvorio svoj život? – Ja… Ja… Zapinjao je pri odgovoru. Ja ne znam kako da živim bez tebe. Reče joj Mirko. Volim te Senada, jednostavno, život bez tebe je besmislen. Samo gledam kako da ubijem dane. Čekam kad ću i ja… umrijet. Ne mogu živjeti bez tebe Senada. – Mirko. Mi mrtvi kad odemo, ostajemo povezani sa svima koje smo voljeli. Osjećamo sve njihove emocije. Ja osjećam kako ti patiš. Zato te želim opomenuti. Dugo sam razmišljala da li da ti se pokažem ili ne, i odlučila sam ti se javiti, jer sam vidjela da sam ti potrebna. Mirko, mi smo svi putnici u životu, putujemo sami. S određenim ljudima provedemo dio putovanja, ali nastavljamo dalje, sami. Dolaze nam neki novi ljudi i radujemo se i s njima, dok i oni ne odu. Međutim, niko zapravo ne ode. Svako s kim si bio povezan, ostaje povezan s tobom. Samo je pitanje da li je ta veza trenutno u tvom fokusu. Ovo će boljeti, al ja ti moram reći: ja sam nastavila dalje. I nakon smrti živiš. Ja sam nastavila dalje jer je to priroda života. Isto moraš i ti. Koliko god ti je teško, imaj me kao predivnu uspomenu, i nastavi dalje. Tvoj život te čeka Mirko. Život je dar. Nemoj ga protratiti kao što si danas umalo uradio. – Stani, kako misliš “umalo uradio”? Mirko će. – Pa skoro si poginuo, Senada odgovori. Al ne brini, proćeš bez ozbiljnijih posljedica. Znaš, stvari se ne dešavaju slučajno. Slučajnost ne postoji. – Da li to znači da postoji sudbina, da je sve predodređeno? Mirko će. – Ne, nije sve predodređeno, mada neke stvari moraju da se dese. Teško bi mi bilo objasniti ti sve što se može reći o životu. Jednom ćeš saznati i ti, na svojoj koži. Ili ovako, bez kože kao eterično tijelo. Nasmija se Senada. Ali znaj da ništa nije slučajno i da se sve dešava za tvoje dobro. – Za moje dobro! Mirko će ljutito. Ti si poginula za moje dobro!? Ma daj! Ja bi radije da umrem sad nego da nastavim živit ovaj očajni život “za moje dobro”, cinično naglasi Mirko. – Mirko. Reče Senada. Teško je to shvatiti na prvu, još teže je prihvatiti, ali ovim svemirom vladaju određeni zakoni. Teško bi mi bilo dočarati ih, ali mogu ti reći, ništa nije slučajno, i sve je za tvoje dobro. Zato bih voljela, za sebe i tebe, da promisliš o ovom šta ti govorim prije nego odem. Možeš bit sretan, život ti ima smisla, nemoj nastavit tonut dalje. Kad je to rekla, Mirko je osjetio navalu Ljubavi od Senade prema njemu. Voljela ga je. Ne ono sladunjavo i naivno, nego zrelo, s razumijevanjem. Bilo joj ga je žao. – Idem, Mirko. Rekla mu je. – Daj bar da te poljubim, Mirko će. Nagnula se je k njemu i poljubili su se. Hvala ti. Mirko joj reče. – Hvala tebi na svemu što si mi dao u životu. Senada reče, i rekavši to poteče joj suza. Mirko… Obećaj mi da ćeš se potruditi. Obećaj mi da ćeš biti bolje. – Obećajem, reče Mirko kroz suze. Obećajem. – Hvala ti, ja odlazim. Senada će. Vidimo se. – Vidimo se reče Mirko. Rekavši to, samo odjednom otvori oči. Nalazio se u bolnici. Gledao je zidove okolo i doktore u bijelim mantilima. – O Bože, živ sam, živ sam. Pomisli. Poče se pridizati, kad medicinska sestra mu reče – Polako, polako, lezite još malo. Imali ste potres mozga, ne možete se još micati. Mirko se sjeti Senade i onog što se desilo. Navalile su mu suze na lice. Živjet ću, pomisli. Ipak ću živjeti.
|
