Jesen polako uvlači svoje pipke u friški vitar što puše, u nijanse kojima sunce sija, u krošnje drveća, u zemlju koja nije više ljetno vruća. Ja sidin isprid svog dvorišta i pogled mi puca na jedno okupljalište, di se neka nova mladež okuplja. Nova mladež roštilja, nova mladež je puna hormona, nova mladež, još zelena, troši dane kao strastveni pušač cigare. Moja generacija ima dicu, gradi karijere, ja samotno sidin prid kućon i uživam u udisajima rane jeseni, ili kasnog ljeta. Vrime prolazi, rezbari nove linije na našim dlanovima, a ja se pitam, kako će rezbariti moje? Šta mi vrime nosi? Samo vrime zna… I moja duša, staložena u ovom nemiru, čak i kad je potpuno potrgana.
