Noć je i zrikavci sviraju svojim gudalom. Ležim u svom nemiru, tražeći predah. Noć ga daje. Noćas neka majka doji svoju bebu. Neka žena čeka muža da dođe. Neka druga žena trpi udarce svog muža, kojeg unatoč svemu ne ostavlja. Pitam se, gdje žive snovi? Dijele li se na one ostvarene i neostvarene? Koliko ih samo ima? Pitam se, šta treba nama ljudima? Treba nam da volimo nešto, nekog. Treba nam i da neko voli nas. Za čim čeznemo? Ako se mene pita, za mirom sa samim sobom. To je ključ koji otvara vrata blagostanja. Noćas neko plače. Neko stoji na mostu, gdje je u vodu bacio snove i dvoumi se dal da ode za njima. Noćas neki par strastveno vodi ljubav. Neko svira gitaru na kakvom derneku. Neko sjedi i gleda zvijezde. Noćas neko preživljava dan. Težak dan. Svaki dan. U noći se sve ono nepotrebno utiša, i tajne se smucaju u sjenama drveća. Noćas sam zahvalan na proživljenom danu. Jutro me čeka.
