Ima jedna zanimljiva stvar vezana za naše percepcije drugih ljudi. Sve je u principu relativno. Recimo ja iman jednog prijatelja koji je šutljiv. I kad je on upozna mog drugog prijatelja (u daljnjem tekstu Džo) koji je pričljiv, svidija mu se je. Poslje mi je reka nešto u stilu: Dobar je Džo, voli pričat. Inače tom mom prijatelju predstavlja problem što nema tema među ljudima pa voli kad drugi više pričaju. Meni nekad teme koje Džo priča nisu zanimljive, pa mi bude smor ga slušat, al s druge strane sviđa mi se što je uvik spreman za akciju i nije mu mrsko doć do mene (jer ja ne vozim, ne mogu zbog nistagmusa). Također, pametan je i stalo mu je do mene. Svi imamo neka poklapanja i nepoklapanja s ljudima. Ipak, ja mogu volit ljude koji su dosta drukčiji od mene, toliko drugačiji da i nismo pogodni za druženje, ali za bit s nekim prijatelj mi triba bit dovoljno moralnog i svjetonazorskog poklapanja. Tu mi je npr zanimljiv rodbinski i obiteljski odnos. Nekog u obitelji voliš iako je možda potpuno različit od tebe. Tu si za nekoga iz obitelji, spreman si učinit više za nj nego za prijatelja s kojim se puno bolje poklapaš. To je zanimljivo polje za istraživat, ta obiteljska povezanost. Slično je i s rodbinom, iako bude nesuglasica, prelazi se preko njih, osim u slučaju kad neko baš priđe granicu s nečim što nam je posebno bitno, kad nas ozbiljno povridi. Mada, ima i situacija kad smo za prijatelja spremni svašta učinit. Vi npr, kako gledate na taj odnos prijatelj s jedne strane i s druge član obitelji?
|
