Kako život odmiče, odvoji nas od nekih ljudi s kojima smo bili jako bliski. S nekima ljubav ostane više a s nekima manje živa. To što se s nekim više ili manje čujemo, pa čak i viđamo, ne znači da ga nužno više i volimo od nekih ljudi koji su nam fizički daleko, a u nekim slučajevima se i ne čujemo često. Svi mi nosimo svoju prošlost u sebi, i sve što smo proživili ostaje u nama, ustaje jedan “ja” koji je živio tada i koji i sad živi. Ima san prijateljicu koja mi je bila sve na svitu, intenzivno smo se družili, živili skupa, a sad nas je život odveja u različite pravce… Volin je, i čujemo se tu i tamo, iako sad živimo neke druge živote. Msm da ću, ako Bog da da budem ok, nekad se ponovo i vidit s njom… Druge prijatelje iman oko sebe sad, neki mi manje a neki više pašu. Inače, iman žicu za pronać prave ljude, zato mi je bilo čudno kad se ljudi žale na prijatelje koji su s njima samo iz interesa ili koji su in zabili nož u leđa, ili s kojima se ne mogu dublje povezat… Ja mislin da je to djelom i do samih tih ljudi koji ne mogu nać adekvatne prijatelje, jer su na neki način zatvorili vrata pravim ljudima. Moraš bit spreman pustit nekog u sebe ako oćeš da ti nešto znači. A većina ljudi se toga plaši. Plaši se, jer se plaše boli, a svaki bijeg od boli je u biti gori od riskiranja da ti se bol desi.
|
