Sjedim na balkonu i osluškujem noć. Ptice cvrkuću veseleći se rađanju, kao Ljubav što rađa samu sebe. Nebo se prostire ispred mene, a iza mene topli zid kuće, na koji sam naslonjen. Drveća su zahvalna na noćnom zahlađenju, i veselo pjevaju modrozelenim bojama, dok se modrozeleno ljuljuškaju na vjetru. Dok pišem ovaj post, podrhtavaju mi ruke, strah mi steže srce, ali živ sam. O Bože, živ sam! Toliko toga za radit dok sam živ! Ipak, težina okova je stvarna, a ja molim samo milost da svaki dan zbog nečeg budem zahvalan što sam živ.
|
