Gledan danas sliku ćaće... Osjećan koliko tog čovika neizmjerno volin. Koliko san mu zahvalan. I da mi je krivo što mu podsvjesno zamirin neke stvari, ako mu ih zamirin. I onda mi se javi jedna neugodna misao... Ovo pišem možda i djelom da smirim tu misao... A to je kako mi je teško mislit da moj ćaća više nije moj ćaća. Ja virujen da se on sada nalazi negdi drugo i ima neka druga iskustva, da se mijenja i raste kao osoba. To može bit da je reinkarniran ko čovik na Zemlju, ili u neke druge sfere... Ukratko, teško mi je prihvatit da on iđe dalje. Da ja ostajen sam. Bez njega. Mada, mislin da su obiteljske veze jake. I virujen da ću ga ponovo sritnit. I da će tada opet bit konekcija na nivou otac-sin. Da će veza nastavit di je stala. Nešto tako se bar nadan... Virovanja monoteističkih religija, u nekim tumačenjima, daju olakšanje ovakvim pitanjima, jer se smatra da nas roditelji čekaju u raju, da smo samo mi njihova dica i slično... S druge strane, ako si ateista onda je još teže, jer viruješ da si izgubija roditelja zauvik... Ja se želin vezat za ćaću... Teško mi ga je pustit. Ali pustija san ga ja već. To je prirodno... Samo san još uvik u procesu prihvaćanja da moj ćaća iđe dalje. I neka iđe. I nek mu je sritno. Nek iđe sa srićon u nova iskustva i nek uživa u životu! Živi ćaća i nek ti bude dobro.
|
