Kad čovik umre, na sprovodu se priča o tome kakav je bija. I obično su to jednodimenzionalni opisi, opisi takvi, kao da je takav kakvim ga opisuju bija cili život. Kao da se nije minja kroz život, i biva tisuće različitih osoba iz dana u dan. Pitanje je kako opisat čovika u liniji od njegovog rođenja do njegove smrti? Šta je to što ga čini njime, šta je to što daje kontinuitet čoviku od rođenja do smrti. Ja takvo postavljanje ličnosti gledan ko na ples. Životni ples. Život, kao ples. Svaki korak uvjetuje idući, i tako dalje, od prvog koraka do zadnjeg. Ono što je karakteristično za svaku osobu, je njen osebujan stil u kretanju. Možda je ta osoba imala iste korake kao neka druga, ali opet njen stil koračanja je nešto što pripada samo toj osobi. Tako i u životu, neka nota, neki stil održava osobu u nekakvom kontinuitetu. Iako ljudi doživljavaju radikalne promjene, opet nam nekako ostaju oni. Svak ima svoj osebujan stil življenja, svoj način življenja, način govora, način hoda, boju glasa, temperament... Svako pleše ovaj život na svoj način, i svaki je način jednako vridan. A najlipše se pleše sa voljenim osobama, ples u grupi.
|
