Pustija bi se, al ne mogu ni to. Ako se pustin, potonuću u stanja u kojima će mi dolazit da nekome naudim. I moguće je da bi se tim stanjima i prepustija da neman baš snažnu volju koja mi brani da se prepustim u takvo nešto. S druge strane iman taj poriv, dolazi mi to stanje, da se potpuno prepustin. Ne ovom lošem u meni, da naudin nekome, to dolazi iz otpora. Ovo da se potpuno prepustin je na fazon da pustin potpuno sebe da potpuno nestanen. Da se potpuno prepustin. U toj varijanti bi ja vjerovatno doša u kontakt s tim nečim u meni što me muči, al kvaka je što ja ne znan šta bi radija, a bija bi svjestan, bija bi svjestan svega što radin, pa makar i to ušlo u neki oblik destrukcije, razbijanja il tako nešto. Ne bi nikome naudija u toj varijanti, ali moguće da bi razbija i urla. I sad, prepustit se tom stanju i bit svjestan šta radiš, a ne zaustavit se, mi praktički dođe ko nemoguće. I onda i dalje visin u ovom statusu quo. Dosta ljudi živi život iz mržnje. Dosta ljudi živi, a želi umrit. Nije to malo ljudi virujte mi. Ne govore to svi, ali puno ih je potpuno "normalnih" što to žele, što potajice, da kriju i sami od sebe, a što svjesno. U životu, trenutno, nisan u toj grupi ljudi. Ne želin smrt. Želin život. Volin život. Ali je jednostavno teško. Previše teško. Nekad poželin da umren. Čovik san, i to se desi. Evo jedna prigodna:
