Bačeni u svit
|
Kao ljudi, osuđeni smo da budemo lutalice. Bačeni smo u ovaj svit, potpuno bespomoćni. Sa vrimenom odrastamo, ali tek da bi svatili da ne znamo ništa. Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji. Ne sjećamo se rođenja, a znamo, po svemu što vidimo da smo se jednom rodili. Ne znamo dešava li se išta nakon smrti, pa ipak imamo stavove o tome. Znamo da smo jedan, relativno kratak (kako kome) period vrimena na ovom planetu, i to je jedino što znamo. U toj paradoksalnoj situaciji, gradimo razne teorije o životu poslje smrti, bilo da se radilo o tome da virujemo u neku verziju u kojoj naša svijest nadživljava smrt ili da virovali da je smrt kraj i da nema dalje. Puno stvari ide u prilog prvoj verziji, mada ako ćemo strogo logički gledat, druga verzija je možda empirijski potkovanija od prve. Mada, jedini logički dosljedan stav je taj da ne znamo. Da ne znamo ima li nas poslje il nas nema. To je jedna stvar, a druga stvar je čovikovo znanje. Čovik ima potrebu da zna, ima znatiželju koja ga goni da uči. Da ništa, što kažu "muka ga natjera" da savladava neke prepreke koje mu dođu i da se razvija ko osoba. Ono što nazivamo "mudrost" je znanje koje je proživljeno kroz iskustvo. Zato su stariji ljudi često mudriji, jer imaju više životnog iskustva. Mada i kao mlađi moremo bit mudri. Tragamo za znanjima, ali na intelektualan način, tražimo znanje koje je u obliku koncepta, mentalnog konstrukta i slično. Naš intelekt je jako sposoban u postavljanju pitanja. I to je dobro, jer moramo od nekud poć, a u svojoj potrazi za znanjem, polazimo od intelektualnog propitkivanja. Međutim, mi očekujemo da ćemo odgovor dobit u varijanti nekog zaključka, prosto intelektualnog, verbalnog odgovora. A to nije ono što se u pravilu dešava. U pravilo znanje dođe kroz iskustvo. Uzeću sebe kao primjer. Meni se dogodilo da san osjetija svijest/dušu biljke, a to mi se desilo par puta, vi kojime pratite znate to do sad. E sad, to što se meni desilo je u biti znanje kroz iskustvo. Moga bi ja čitat enciklopedije o biljkama, proučavat ih, i to bi također bilo znanje. Ali to znanje je intelektualno i ne može ti dat odgovor šta je ta biljka. Tek kad je osjetiš, njenu suštinu, dušu, tek tada je fakat znaš. I kad se to osjeti, vidiš kako se sve poklapa, to što izgleda kako izgleda, miriše kako miriše... Sve se savršeno uklapa u dušu te biljke. To što se meni desilo je znanje. Pravo znanje. S tim da, ne triba ni omalovažavat intelektualne spoznaje, i to je znanje, samo po meni, takvo znanje je inferiorno znanju koje smo stekli kroz iskustvo. Čudna je ovo igra, ovako postavljena, rađamo se, umiremo, ne znamo ništa vezano za to... Što su stvari baš takve kakve jesu? I da li je moguće spoznat suštinu života, spoznat šta se dešava il ne dešava nakon smrti? Iskreno, ne znam. Ja san kroz život bija zanesen time da otkrijen odgovor na ta pitanja, ali kroz sazrijevanje san uvidija da, bar koliko sad vidin, tog odgovora nema. Ali to ne znači da nećemo dobit odgovor na ta pitanja, samo, taj odgovor neće bit ono što očekujemo. Tu sebi mogu uvrstit taj doživljaj Ljubavi koji san ima... Kad san osjetija da je sve što postoji Ljubav, i da je Ljubav dublja od smrti... To je nekakav odgovor, to je iskustvo. Jedino to je u biti odgovor. A sad, kako sve postoji, šta se dešava kad umremo, kako je svit stvoren ili ako nije stvoren od kud ga... Na ta pitanja neman odgovore i ne znan da li se i mogu pronać. Možda mogu, ali ja ih za sad neman. Bilo kako bilo, do nekih spoznaja se može doć, i ko što reko, spoznaja kroz iskustvo je superiorna intelektualnoj spoznaji. Mada i jedna i druga vrsta spoznaje ima svoju ulogu u našoj psihi, triba nam oboje. Eto, toliko za sad. Budite pozdravljeni. :* |
