Kakvi ste vi sa familijarnim odnosima? I pozivima na viber i whatsapp, pričanjem s sestrama, braćom, ćaćon, materon...? Ja za te stvari naprosto neman volje. Doduše, sad san kući, al da san nešto bliskog mentalnog sklopa mojima, nisam. Crna san ovca. Kad me sestra koja je udata zove na mobitel zamanta mi se, stvarno neman živaca pričat neke priče priko mobitela. Iako mi je sestra u pitanju. Nismo bliski. Sa nekim priajteljicama mogu pričat i satima, ali sa rođenom sestrom neman tema za 15 minuta. Msm nije da ih ne volin, volin sve moje, ali nismo isti tip ljudi nikako. Doduše, ovo kako su mi se odvile stvari u životu me natjeralo da s obitelji razvijen dublji i bolji odnos nego prije... Prije je bilo ko u onom vicu: "Nestalo je interneta pa san malo popriča sa svojima. Fini neki ljudi." :D Doduše, malo je i do mene što san mrzovoljan, prije san bija angažiraniji oko nećaka i to... Nadan se s vrimenon da ću opet bit takav. Roditelje san upozna. I fakat, mogu reć da dosta ljudi odraste a da ne upozna svoje roditelje a ni oni njih. To je plus za ovo što san prisilno završija kući. Sad je vakat da oden od kuće, što ne mogu iz razloga o kojima počesto pišen, pa ću ovaj put priskočit. Zadnjih dana mi je ćaća slabo. Bija je na pregledu, savjetuju mu operaciju srca, on smatra da je ne bi priživija pa neće da se periše. Sad je kući i dosta je slabo. Nadan se da će još poživit. Za 8 dana me je kod psihologinje... Nadan se da ću ovaj put se bolje sporazumit s njom... Potrudiću se da joj dočaran svoje stanje i biće fino ako me ne bude prekidala. Toliko očekujen, a dalje, vidićemo. Za druge opcije, za sad neću ništa, ali ako dođe stani pani, opredijelit ću se za nešto. Tako.
