Malo o meni još
|
Želin da se ispostavi da mi je nova psihologinja ok. I da ima smisla radit s njom. Inače, ja san jako tvrdoglav i tvrdoglavo san ko sivonja zapra u jednom pravcu. U pravcu u kojem teško da mogu ić. Skoro je pa nemoguće. Znam da je napredak u konačnici na meni, ali opet, za nešto valjda služe i psiholozi. Valjda mi more pomoć, donekle. Pre rano pravin analize, ženu san vidija tek jednon, nakon seanse san oko tjedan dana bija dobar, ali kako je mogu vidit tek u idući utorak, što je 12 dana nakon prve seanse, oduljilo mi se. Počeja san bit negativan i mislit da je svejedno jel joj idem il ne idem... Mada, nije baš tako. Ona mi je rekla sad prvi put da je napredak do mene, ona mi je samo ogledalo. I znan ja da je tako, ali opet nekako mi mora moć pomoć. A neman ideje kako. Oduljilo mi se to viđanje s njom, a tek smo u fazi upoznavanja... Već provlačin ponovo iste loše misli koje san prije povlačija... Ali naučiću ja već s tim, dok je ne vidim opet i dok se ne upoznamo. Za grupnu terapiju, ne znam oću li moć ić. Ako se grupa sastaje jednom tjedno, a ja uz to dva puta misečno se viđam sa psihologinjom, to je 6 puta da bi me tetka tribala vozit. Ne mogu tolike kilomentre svalit na nju. Mada bi ona možda i pristala na to, kad bi ja tija. Ali neke stvari ne triba radit. A sad, ako se grupa sastaje jednom u dva tjedna, onda je ok... Vidiću još sve. Samo, sam sa sobom, ovakav, teško mogu nać izlaz. Mora mi neko pomoć, a valjda mi i more neko pomoć. Lijekovi ne djeluju, rezistentan san na njih, što mi je iskreno i drago, tako da jedino preostaje nekakav rad na sebi... Inače, u kući mi jedino vozi ćaća, koji je dosta slab i star, a tetka za jedan put da me odvede u Široki mora proć vožnje sveukupno oko 4 sata. Iz Imotskog po me, pa u Široki, pa nazad do mene u Ljubuški i odatle u Imotski. Tako da, nije fer da je toliko rastežen. Možda nešto i izleti i nađe se neko rješenje... Možda me ćaća more dva put misečno vozit... Još ako BiH uvede obavezan PCR pri ulasku iz Hrvatske, onda od tetkine vožnje nema ništa. Ne znam. Želin izać iz ovog začaranog kruga, istinski želin. I volija bi da mogu radit i sa ovon psihologinjon a i grupu. Daj Bože da se nađe neki način... Vidiću. Za početak, mogu se učit strpljenju u radu sa ovon novon psihologinjon. Strpljenje dok dočekam novi termin, kad već nismo još počeli radit, idući termin je još čisto upoznavanje. Ali doće i do rada, aBd. |
