Nismo svi na ovom svitu imali jednake startne pozicije. Neko je rođen u bogatoj porodici, neko u siromašnoj, neko u sredini. Nismo imali iste roditelje, nisu nas sve samo volili, neke su i traumatizirali i slično. Nismo rođeni sa istim genetskim kodom. Nismo proživili ista djetinjstva, nismo svi imali iste strahove, nismo svi bili maltretirani i jednako maltretirani, nismo svi bili okrutni prema drugima i mi bili nasilnici. Na ovom putu svi hodamo svojom stazom, i nema objektivnih mjerila koja se mogu primijenit na sve. Neko neke stvari sazna prije a neko poslje. Jedna blogerka sa ovog blog servisa, koja više ne piše je jednom rekla: "Svitlo na kraju tunela meni, je svitlo na početku nekome drugome". Ta izjava je genijalna. Jer nismo svi isto prošli, neko usvoji jedne lekcije ranije a druge kasnije, dok neko drugi te druge lekcije usvoji prvo, pa onda tek kasnije ove lekcije koje je neko drugi usvoija prvi. Oću reć, ja mogu naučit nešto danas a nešto drugo sutra, dok neko drugi će danas naučit ono što ću ja tek sutra, a sutra ono što san ja naučija danas. Nismo svi isti i neko dođe pameti kasno, ali ne možemo ga zbog toga sudit. Ko smo mi uopće da nekoga sudimo? Da bi sudili nekoga, morali bi dobro, dobro poznavat njegov život, a nikad nećemo upoznat njegova iskustva, jer iskustva nisu samo ono šta se desilo, nego ono kako se neko osjeća povodom toga šta se desilo. Svi smo individue i u životu sudit možemo samo sebi. I u principu, jedino mi i možemo sudit sami sebi. Što ne znači da nećemo pravit prosudbe nečijeg karaktera, smatrat neku osobu ovakvom i ovakvom, ali nemamo je pravo sudit, nemamo pravo zauzet taj stav da smo mi ti koji imaju pravo na zadnju riječ o toj osobi. I na ljude ne bi nikad tribali stavljat točku. Ni na sebe pogotovo. Svi smo mi priča koja se odvija i odvijaće se konstantno. A ovde, u ovom tekstu, mislin i na osude raznih zločinaca, ubojica, silovatelja, i slično. Koliko god da stravične te stvari bile, ne možemo sudit te ljude. Ja san čita članak o liku koji je serijski ubojica sa zvanično najviše ubijenih ljudi. Roditelji ga ko dite izbacili na ulicu, uzeja ga neki kult di su ga "učili" sadizmu, on pobiga iz te sekte, otiša u vlak da iđe negdi, u vlaku ga grupa ljudi silovala... Još je par trauma bilo, sad se ne sićan svega. Uglavnom njegova izjava je bila da mrzi cili ljudski rod uključujuć i sebe. I da je ubija ljude samo jer su ljudi. Bez konteksta njegovog djetinjstva, svi će se skočit da ga javno linčuju. Ali mi ne znamo što neko postane to što postane. Zato, ljudi, manje upiranja prstom, a više osjećanja srcem, i promatranja smirenog uma, je ono što nam triba.
|
