Poetika
|
Da li će ljudi uvik hodat s nama kao braća vukovi štitit nas od izbjeglica iz Ljubavi ne dozvolit da njihove kažnjenične čeljusti se dokopaju naše tanašne, kao svila mekane, nevidljive, a toliko očite duše Tren, tek smo tren, pa opet u očima se poznajemo i prepoznajemo znam, igrali smo ovu igru već ja sam bio ti i ti si bio ja znamo već finale, možda nije fer, znamo kako ćemo završit al zato u putu prijatelju, pruži ruku pruži ruku da je uzmen, a ja pokazaću ti svoje rane vidićeš moja strahovanja i nade sa sramom i strahom gledaćeš me kako se hrabro šepurin dok se u sebi grčim i krijem od tebe i tvoje ljubavi jer me voli, ovakvog kakav jesan jer me voli do neprepoznatljivosti ah, što li istina boli zašto istina boli? Suđeno nam je da smo u prolazu prijatelju, ne boj se kad vidiš moju krv di kao jelen, minjan svoje prokrvljene rogove i Ljubavi, sve silne, i sva čuda što oči mogu vidit ruke mogu držat, uši čut, usta okusit da sva ona, čuda, koja toliko volimo suđena nam je ta bol prijatelju, ta prelijepa bol znanja, da ništa, ama baš ništa na ovom svitu nije naše Ništa osim pripadanja |
