Zima ogoljuje stabla i ogoljuje dušu. Lišće opada, drveća iđu u hibernaciju. U povlačenje. U introvertnost, u kontemplaciju koju samo oni razumiju. Životinje razvijaju deblja krza. Neke se zavlače i spavaju. Zima, ogoljuje istinu. Nakon pijanstva ljeta, zimi se zbrajaju računi. Zima je naša duša, pribrana, smirena. Povučena u sebe. Odmara. Uživa. Uživa na neki zimski način. Zima je idealna za šetnje po hladnoći i uživanje u prizorima golih šuma i snijega. Zima je ona stisnuta okrutnost hladnoće, ispod kristalno plavog neba. Zima je čaj koji se dimi u kafiću. Zima je treća kava, turska, pored špareta u kući. Zima su mačke koje se u kući griju povazdan. Zima je uporno smeđe lišće na hrastovima, koje je odlučilo dočekat proliće i tek tada otpast, kad krene novo plođenje prirode. Zimi se grije. Zimi se zavlači u naše moderne špilje, uz vatru ili uz grijalicu. Zimi je obitelj bitnija nego inače. Zima je, meni, jako lipo godišnje doba. Zima su mi duge šetnje i uživanje u zraku koji šiba lice. Zima su predivni prizori. Zima je odmor. Zima je tiho uživanje, skromno, naspram razmetljivog ljeta. Zima je lipa. Zima je jako lipa. Volim ovu zimu i volija bi da potraje još barem misec. Ne kalendarski, nego zapravo.
|
