Živin jedan umjetan život. Uljuljkan u lažnu sigurnost. Znan da će se ta sigurnost jednom morat prekinit. Međutim, ja ne vidin izlaza. Ili ga vidin, ali ga ne mogu odabrat. Izlaz mi je da se potpuno prepustin. Danas san radija sa psihologinjon... Krene mi se razbijat, onda krene neka emocija, kao da san sam prid nekin stanjem u koje triban uć. Možda mogu uć u to stanje i bez razbijanja. A možda mi nema druge, nego razbijat. Nisan mislija radit ovu analizu. Ali evo, radin je. Ako nekad moradnen otić dokturu, zubaru, ako mi se desi da se s nekin krenen barit, počeću bivat radikalno lošiji. Ima nekoliko san, kad san se družija i izlaga, bija u stanju koje je bilo gotovo pred nervni slom. Ono da puknen i izgubin svijest o sebi. To me je dobro sjebalo. Međutim, polažen neke nade u rad sa psihologinjon. Možda se mogu desit i neke ozbiljne promjene, kroz rad s njom. Iskreno se nadan. Ne želin ništa nego normalan život. Ništa više. Mada, znan, uša san u sfere znanja, u opasne sfere. Na skliskom san terenu. Ali to je moj put. Ja ga prihvaćan, a ako potonem... Nek mi Bog i sve sile ovoga svita budu na pomoći... Jer ja sebi neću bit.
