Želim otić negdi... Negdi di ću zaboravit na sve... Negdi di će me držat u uvjetima u kojima ne mogu nikome naudit... Negdi di ćemo postojat samo ja i moja patnja, potpuno sami, izolirani. Negdi, pa makar tu bilo nepodnošljivo. Vjerovatno je to što želim nešto najbliže samoubojstvu. Možda to i jeste samoubojstvo, jer, ako se ubijem, nakon smrti ću nastavit di san sta, a ako oden tako u neko misto u kojem bi me mogli držat u samici, biću živ, a praktički mrtav... Želim smrt prije smrti, preteško je i nisam za ovih pokušaja... Iz nekog razloga u sebi ne želim, ne želim da ovo prođem. Preteško je, i ovakvi izazovi se ne bi ni prid koga tribali stavit. Znan da san odgovoran ja i da je izazov isprid mene takav kakav je, jer san ja takav kakav jesan, ali svejedno... Ne mogu više. Ne želin više. Želin otić negdi di mogu normalno popit kavu, samo jednu kavu, opušteno, bit sa ljudima koje volin. Želin da iman slobodu da uživan u društvu drugih ljudi i da nisan konstantno u grču. Želin da upoznajen nove ljude. Želin putovat po svitu, proć ovo i počastit sebe sa godinu - dvi dana putovanja po svitu. Ne moran nać curu niti nešto u tom smislu, želim prijatelje, strance s kojima se osjećan ugodno, bilo koga. Ali boli... Boli jer toga nema. Jer ne mogu. I iz svoje nesposobnosti da se izvučem iz ove rupe, mi dođe da želim ono prvo. Nestanak. Mada sad evo, post me je odveja na drugu stranu. Na zdrave želje. Nevjerovatno je, al ja jednostavno ne znan kako da izveden taj prelazak ove dionice mog životnog puta. Ovo je agonija. Počnem se prepuštat, opuštat i samo krene agresija i svi ti porivi... Ne mogu da to radim, da razbijam vlastitu kuću. Po stoti put pišen o tome. A nedavno, kad san bija na jednom druženju, u jednom momentu mi je panika narasla toliko da san mislija da ću puknit totalno, da ću izgubit svijest i počet se nenormalno ponašat. Srića vratija mi se prijatelj u pravo vrime, pa san se smirija jer uz njeg iman osjećaj sigurnosti. Ko malo dite san... Iman osjećaj da san otvorija neku vrlo ranu traumu i da je sad u biti proživljavan... Da sad triban nać izlaz iz nje. Ne znam... Moran se prepustit, a neprihvatljivo mi je šta se dešava kad se prepuštam. Mada, ne žalin ni za čin, i neka me točno ovde di jesan. Iako je jezivo. Jeziva je opcija povratka na psihijatriju. Jezivo je sve što se dešava... Valjda sve ima rok trajanja, pa i jeza... Jezivo je da bi moga postat sasvim nova osoba i odbacit ljubav, odbacit sve iz dosadašnjeg života i prepustit se destrukciji... Ali ne radin to, kako god okrenen, opet ispliva i nešto pozitivno iz mene. Nešto što mi ne da da odustanen. Staću na stranu toga, dok iman snage, stavaću na stranu toga. A ako se prepustim... Ostaće iza mene ova slova. Raskidane veze koje će samo bolit. I to je to.
