Dođu ta stanja, stanja, di sve nestaje. Di bukvalno sve nestaje. Tako su primamljiva, tako su strašna. Ali, neminovna su. Da mi se rado iđe u ta stanja, iman dvojak odgovor. Da, jer znan da ću poslje prolaska kroz to stanje, bit sritan, i Ne, zbog toga što će ulazak u to stanje pojest mene koji sada jesam. Neću se lagat da ovakva stanja svak prolazi. Ali neću ni isključit mogućnost da svak prolazi ovakva stanja nekad u životu. Samo znan, znan, da je u ulasku u to, spas. I još znam, znam da ne mogu. Uporno ne mogu. Boli to, znat da je tu spas ali trpit sebe koji ne možeš. Umijeće je ne mrzit se zbog toga, nego imat razumijevanja i strpljenja. Imat ljubavi prema sebi. Ja i iman ljubavi prema tome sebi koji ne može proć kroz to kaljenje, ali me je debelo strah. Mada, vidin, kad se tu i tamo osvrnen, da u dubini, al baš dubini osjećam da je sve ok, jer san vidija da je sve ok. Vidija san Ljubav i da smo svi Ljubav. Ali opet... Valja sebe izgradit. Valja sebe izgubit. "Ko izgubi sebe, dobija je sebe", rekoše da je Isus jednon reka.
|
