Naočale
|
Ljudi na osnovu svojih iskustava i zaključaka stvaraju svit u kojem žive i tumače događaje kroz svoje okno koje lomi svjetlost na njihov način. Niko od nas ne vidi čisto realnost, uglavnom bar, nego vidimo ju onako kako je naše naočale (čitaj percepcija) oblikuju i onda tu sliku dobiva naš mozak. Npr, meni jedna bliska osoba ima svoju istinu o ljudima, koja je uglavnom bazirana na tome da te svi žele prevarit, smuntat, da svi nešto kriju, i ona sa meni potpuno nerazumljivom lakoćom, neki nerazjašnjen događaj protumači kao da je neko tu ima namjeru da se okoristi nečim il nekim i uopće ne preispitiva je l' to tačno, niti ima ikakvu distancu na fazon "moglo bi to bit tako" nego ono, odma je tako i gotovo. Evo za jedan primjer, izbacilo mi neku reklamu za jedan sajt di neki lik priča o prošlim civilizacijama kako ih se sjeća i kako će podijelit to znanje s nama, njena prva reakcija je bila kako taj lik laže da zaradi pare. Meni npr nije uopće to bija zaključak, nego san prije pomislija da lik živi u deluzijama. U ovom slučaju je njena pretpostavka i ok, ali ima kolko oš slučajeva kad ona zaključi isto da je neka u pitanju mutljaža, kad stvarno nije izgledno da je to tako. A ona je radila u kockarnici i nagledala se ljudi koji te žele zalevatit i koji varaju svakoga, i to je formiralo njenu ličnost. Ja, s druge strane ne gledan na svit tako. Moje su naočale drukčije. Ja san svjestan da ima ljudi koji te žele zalevatit, ali ritko kad mi je to prva asocijacija na ljude. Ja san ima drukčija iskustva s ljudima. Ovoj mojoj bliskoj osobi je stav da se ne triba nikome van kuće povjeravat, jer ne moš nikome virovat i da ne postoje prava prijateljstva. S druge strane, ja iman dobrih prijatelja koji su tu uz mene i koji će me često razumit prije nego neko iz obitelji. U nekim stvarima jasno. Mislin da kad formiraš tako neke rigidne stavove, oni postanu tvoj zatvor. Ali, svi mi na neki način lomimo svjetlost, toga tribamo bit svjesni. Zato je ogledanje s drugima važno, @gost227 je ja msm baš nedavno pisa o tome, važno je ogledanje sa drugima da vidimo di su naši stavovi možda rigidni ili di moremo malo proširit perspektivu. Mada, tu je pitanje koliko ćemo bit i iskreni. Ja iman jednog prijatelja koji je ima dijagnosticiranu šizofreniju, ali se je sredija potpuno i sad je dobar, ono, živi normalno, i baš je karakter. Proša je svašta, psihijatrije, ovisnost o drogama, još ga žena ostavila sa dvoje dice... I npr meni prepričava svoje doživljaje i spominje Isusa, kako je ima par susreta s njim i kako je Isus nevjerovatan lik. A da se razumimo, lik je normalan, funkcionalan i nije budala. Čak, daleko je od toga. Ali njegove naočale tako filtriraju stvarnost, on je na halucinogenima viđa te stvari i on viruje da su stvarne. Njegove naočale tako filtriraju, moje bi filtrirale tako da bi ja mislija da je taj "Isus", vjerovatno projekcija moje psihe ili jungijanski arhetip. A možda da san to doživija, možda bi i ja mislija da je to istina. Kako god naočale lomile svjetlost, bitno je da smo funkcionalni i da moremo iskomunicirat naše svitove s ljudima koji su nam bliski. Inače, za ovog prijatelja mi, ja znam za ljude koji također viđaju svašta, tipa duhove, ali ne misle da su te stvari stvarne. A neko misli, npr neko blizak mi, je ima par takvih iskustava i on je zaključija da je vidija nekog duha, ali bez ikakvog interesa da se on petlja s tim duhom. |
