Imam nekog elana. Nekog elana da pobijedin ovo u sebi. Samo, ne znan kako. Fakat ne znan kako. Ima neki dan san ima eskalaciju, tija san porazbijat po kući, moji me zaustavili. Nije bilo nasilja da bude jasno, reka san in da san loše i da oću da polupam, oni su me samo uhvatili i rekli mi da se okanem toga i ja san odusta. Reka san in bija da me vode na psihijatriju, ali nisu tili... Mater mi je rekla da ne bi mogla podnit ponovo da buden na intenzivnoj na psihijatriji, di bi me vezali, itd... Neću reć, užasno je bit tamo, al kad me spuca kriza, ja ne znan šta bi. Upa san ajmo reć u tu rupu u sebi i onda se polako povuka. Povuka san se na ovaj status quo, na ovu standardnu ličnost. I održavan se u njoj evo neko vrime. Kako stvari stoje ne mogu pobacat kući, mada nisan siguran da mi je ta informacija legla baš na misto... U sebi još uvik san orjentiran na bacanje. Ne znan kako bi moga to zaminit. Kako proć ovu fazu. Ne virujen sebi, kad zaključin da neću i ne triban bacat, strah me pustit kontrolu, jer ako pustin kontrolu mislin da će mi doć da bacam. Ne znam fakat šta da radin... Ne znan kako da priđen priko ovoga... Molin Boga da nekako prođen ovo, al kad kažen "budi volja tvoja" meni se redovito baca... Iman tu jednu prepreku nakon koje bi moga bit mirniji, ne očekujen sad neke bajke, znan da je život cili velika borba, ali kad bi priša ovu prepreku, bilo bi to veliko olakšanje... Al ja ne znan kako da to izveden. Radija san jednu vježbu koju mi je psihologinja rekla, bilo je dobro, dobija san neke uvide... Ali neman hrabrosti. Neman ljubavi u dubini sebe. Ne volin se, u dubini sebe. A čim krenem da se zavolim, baca mi se. Čim krenem da donesem čvrstu odluku da ću ja ovo pobijedit i da nema druge, baca mi se. A ne mogu pobacat. I ne želim to. I ne, ne mogu tu agresiju tek tako kanalisat. Ona je duboko usađena u meni, nije to obični afekt, to je jedan konstrukt unutarnji, koji je iz nekog razloga destruktivno nastrojen prema mojima... Ne znan, ovakav kakav san sad san zablokiran i ne znan kako dalje. Valjda će se nać neki način. Psihijatrija negdi drugo bi mogla bit ok opcija, msm mada ne virujen da bi mi mogli pomoć, al ovde u Mostaru, vidija san dovoljno što san bija tamo, neman tu šta tražit. Ali eto, iman želju, želju da ovo privaziđen, ali strah me... Ne znan šta se triba desit da ovo prođe. U jednu ruku djeluje mi da lako more proć, ali tako je teško... Neman sekunde pauze, od kad ustanen jutri dok ne zaspen, osjećan se užasno. Počeja san se opet kasnije ustavat, jer mi se ne da živit još jedan dan. Nije prekasno, ustanen do 10, al zadnjih san po godine - godinu ustava u 8-9... Ne znan, ne znan što mi ovo mora bit ovako okrutno, što mora bit baš vako, more li se to prominit. Uradija san do sad masu stvari da bi pomoga sebi. Otiša san radit na more iako san zna da neću moć, al san odlučija da ću otić pa kud puklo da puklo. Izvalja san se po podu u kafiću jer san mislija da će bit bolje, ječa san i zuja nekontrolisano, proizvodija zvukove i proživija san to, kričija san, ima porive da kričin i psujen, i sve san to proša, ali ovo sad, ovo sad se ne da nikako. Ne mičen se praktički s ove točke već dvi i po godine. Ima negdi 2 i po godine od kad mi se počelo bacat. Ne znam, ne znam šta ću ni kako ću. Iskreno, ne vidin nade i ne znan kako će od mene išta bit u životu. A znan da je život predivan i da se u suštini nemaš čega bojat.
|
