Dobra stvar je da se dešavaju promjene. I dešavaju se promjene. Zadnjih dana su se počele slagat puzzle za jednu promjenu koju san nagovještava, ali osjetija tek danas. Nešto se pomaklo u meni. Dok ovo pišen, samo primjećujen kako san zatvoren sam u sebi, kako ko da gledan svit kroz staklo, otuđen, odsutan. Nego, nešto se pomaklo u meni i bija mi je lipši dan, bilo mi je lakše. Djelovalo mi je ko da mi se manje baca. Međutim, kako san se opustija, večeras kad san doša u kuću, počelo mi se žešće bacat. I vidin ja, nešto se pomaklo u meni, moga bi ja to lakše uradit... Vuče me i sve u meni misli da to triban. A zadnjih dana san baš bija zaključija da to ne triban i da triban razriješit to na drugi način. Da napomenen, bacanje je samo nuspojava mojih problema, iman dijagnosticiran disocijativni poremećaj ličnosti, i dobar dio sebe držin potisnut, i nešto što je vrlo vjerovatno neka trauma. Dođe mi to nešto i vidin da postoji, ali ne mogu stupit u kontakt s tim u sebi. A kad krenem dolazit sa tim u kontakt, baca mi se. Kad se krenem opuštat, krenem dolazit s tim u kontakt i odma mi se baca. Nisan bija opušten godinama, ni ne znan više kako to izgleda, kad si baš opušten. Bilo kako bilo, ja čas zaključin da ne mogu pobacat, a čas mi se čini da moran pustit sve i doć u kontakt s tim u sebi, pa makar porazbija oko sebe... A ne želin to, istinski ne želin nikakvu destrukciju. Mada vuče u tom smjeru. Večeras ću izdržat, a nastavi li sutra, vidiću šta ću. Moguće je da nekad moran pobacat. Ali ja ću probat drugim putem, izlagaću se situacijama u kojima me pere užasna socijalna anksioznost, guraću na ta vrata, jer tako se desila i ova promjena, tako što san se izlaga. I radiću sa psihologinjon, dok dođe do neke značajne promjene. Pa makar bila posljedica te promjene i to da pobacan po kući, ali nek ja bar to mognen lakše, nek ne bude ovolika muka. Ili, daj Bože, da ovo prođen mirno i normalno, da se opustin i otpustin sve ovo što me drži svezanog. Sve ovo čime ja sam sebe držin svezanog. Eh, iman dojam nekad da bi se jeba a da mi ne uđe. :D Ako fakat jedini način da dođen u kontakt sa potisnutim sobom to da pustin nuspojavu koja je bacanje svega oko sebe, nek iđe i tako, samo da nađen snage. Ali opet reko, daj Bože da to nije jedini način, da more drukčije. Istinski želin drukčije. Ehhhh. Al ko što reko, dobro je pa mi se dešavaju promjene i definitivno ću se još izlagat situacijama u kojima me pere panika da potaknem sebe na još promjena. Ev nešto lipo:
