Mi, ljudi, poprilično podcjenjujemo životinje. U monoteističkim religijama se smatra da nemaju dušu, što je meni potpuno nebulozno, da jedna živa bića imaju a druga nemaju dušu. Generalno ih podcjenjujemo. Sad, ja iman jednu zanimljivu priču s jednin svojin pivcon. Pivac je pijetao, da preveden. Ugl tog našeg pivca je napa ora. A ora je orao, haha, da van prevodin. Ugl njega je napa ora i moj ćaća je otiša i potira orla i pivac je osta živ. Nakon toga je par dana samo čučija oborene glave prema podu. Moj ćaća ga nije tija ubit, bilo mu ga ža i računa je da ga pusti da sam umre. Kad, gle čuda, nakon par dana pivac doša sebi. Ali zanimljivo, ponovo je vodija kokoši i sve to, ali više nikad nije isto piva. Kad bi kukurika, kukurika bi kržljavo, puno ružnije nego prije. Znači, pivac doživija traumu i ostale mu posljedice. Samo anegdota da vidimo koliko su životinje zapravo slične nama. I u patnji. Također, mater mi priča, jedna naša kokoš se raskocala i postala kočka. Izleglo joj se pilića, ne znan sad koliko već, ali bilo ih je. I priko noći joj džudžan odnija i poija sve piliće. Nakon par dana kokoš krahirala i umrla zbog patnje za svojon dicon. Tako, evo dvi zanimljive anegdote, koje mogu potaknit na razmišljanje, kako zapravo podcjenjujemo ta inteligentna i osjetljiva bića oko nas.
|
