Vrime prolazi ja ne znan di san. Pomaka ima. Napretka? Ne znam. Ima, al je varljivo. I zajebano. U budućnosti se nadan da ću se prihvatit. Cilog sebe. A to je vrlo teško jer iman jako puno oprečnih dijelova sebe, u smislu da prihvatanje jednog isključuje drugog i tako. Ja se želin prihvatit u svemu, u totalitetu, u svim suprotnostima i konfliktima. Ima nekoliko ne mogu baš puno dumat ni o tom pisat. Valjda je bolje. Inače, svit je lip kad je lip a usran kad je usran. Puno je češće ovo drugo, al znan da san se ja ukakija u pelene koje još nisan skinija, a ne život, život ne krivin ni za šta, sva sranja koja iman su moja. Jednon ću valjda izrast iz ovih pelena. Nekad. Strah. Glavna riječ kojon bi se opisa. I potiha, stidljiva hrabrost. Volin se. Istinski se volin. Bar sad dok ovo pišen. Lipo je i to.
|
