Tihin, skrivenin šumarcima se šulja strah. Polako, plete svoju mrežu oko drveća... Ispočetka se ne primjeti, no malo po malo, mreža postaje vidljiva, tada se sa strahom upitamo šta je to, kad je gledamo. Strah neumorno razvlači svoju mrežu, a dok to radi, polako se šulja oko nas na spavanju i uvlači nam se u snove... Posebno voli uć u naše djetinje uspomene, to mu je nauzbudljivije. Tako raste, i iz dana u dan mreža straha pred našim očima je sve veća i veća. Već polako, mali strah prelazi u stiskanje želuca, i nelagodne misli koje prate prizor koji vidimo. Strah je prikrija solidan prostor. Polako, malo po malo, prostor priko kojeg je spletena mreža je sve veći, a mi se gubimo, saplićemo se izbjegavajući ga, vapimo da prestane, ne možemo dalje ovako. Strah u nekim slučajevima prekrije sav prostor oko nas. Tada nastupa ludilo. Strah je sve što postoji. Sve što jest. Čak se pitamo: Šta i ako ono što jest, ustvari jest strah? Mreža je gotova i kompletna, i uzalud ju pokušavamo rizat nožon, jer samo ruke šijaju po zraku. Kakav je ovo strah i mreža, kad je neopipljiv, pitamo se. I tako bezuspješno pokušavamo iskorijenit strah u šumama, zgradama, cestama, svom prostoru izvan nas, i ne ide, i nikad ne kontamo zašto ne ide. Tek poneko skonta u čemu je caka. U tome da strah ne prekriva vanjski prostor, nego naše oči. Mreža je spletena na našim vlastitim očima.
|
