Postoje momenti kad osjetin puninu ljubavi, i prekinem je, iz meni nepoznatog razloga, me ugrožava da je osjetin cilin bićen. Iz nekog, meni nepoznatog razloga me ugrožava da osjetin išta cilin bićen. Onda, za samo komadić vrimena od ljubavi, za par milimetara u mojim nervima, otvara se pakao. Pakao u koji mogu upast. U kojem postoji samo mržnja. Nju svjesno odbijan osjećat. Nekad mi iđe bolje, nekad gore. Umoran san. Jako san umoran. Drži me ljubav, prema prijateljima, prema životu... Čak i sad, kad mi je najteže, ne mogu reć da ne volin život. Al ne volin neke verzije sebe koje bi moga postat. A ne volin ni sebe kakav jesan sad. Ne znan kako bi se iko moga volit, ovakav kakav san sad. Al šta je tu je. Jedno je sigurno, iz svoje kože neću. A i kad bi izaša iz kože, opet ne bi izaša sam iz sebe.
|
