Na repertuaru iman još jedan doživljaj koji bi moga podilit s vami. Isto se radi o jednoj situaciji na moru di san radija. Prodavali smo kukuruz i radili za lika kojeg smo zvali Ićo, nisan ni zna jel mu to pravo ime ni ništa, ukratko svak ga je zna ko Iću. I jedan dan, nakon posla, ja i jeda kolega slavonac se zajebavali kupajuć se, plesali valcer u moru i tako te neke šega stvari. Na plaži su bile dvi Njemice naših korijena, sa roditeljima. Sad kad se sitin, volija san tog slavonca, tip je osobe s kojin se nikad ne bi sprijateljija da nije posla, al ovako san ga zavolija. Moraću mu se nekad javit. Nego, palo nama na pamet da se takmičimo ko more dalje ronit. Bili smo već dubokoj vodi i ronili smo prema plaži. Ajd prvi će on. I tako, ronija on neko vrime i izroni. Ajd sad ja krenuh, zaronija san i ronin neko vrime i dođe do one granice kad mi nestaje daha. I ja kontam, ajd još jedan zamah pa ću izronit, pa još jedan, pa još jedan, i konačno izronin, kad iste sekunde paf! Nešto me spuca u glavu žešće, cilo mi čelo protrilo. Otvaran oči i samo vidin krv kako se slijeva niza me, po tijelu, po šorcu, svugdi. Neki klinac na plaži počeja skičit i histerično se ponašat, trče livo - desno, nešto broji na nekom stranom jeziku i na kraju samo uze peškir i ko lud pobiže s plaže. Kad šta je bilo, klinac je bija okrenut leđima prema moru i iz okreta je bacija kamen svom snagom. Bija je okrent prema plaži, i zamahnuo je okrećuć se prema moru i bacija kamen prema moru, i to taman sekundu prije nego san ja izronija i taman da kamen mene pukne u glavu. Bija je poveći kamen, veličine otprilike ispružene šake. Mali se usra, skiči a ja mu govorin: smiri se, smiri se, a držin se rukon za glavu. Kad šta je bilo, pukla mi arkada, što nije opasno, al puno krvari i ja kako san bija mokar sva ta krv se slila niza me, tako da je izgledalo da san čitav pun krvi, ko u ratu hahahahah. Poslje na plaži, jedan lik mi donosi maramice i gleda me užasuto. Sad kad skontan, srića što me je puka u čelo, a ne u nos il zube. No to nije kraj priče. Nakon toga, kako mi je pukla arkada, ja san mora u Makarsku u dom zdravlja da je ušijen. I gazda mi dane svoj zdravstvenu, da ne moran plaćat. I dođemo mi, ja in dan zdravstvenu i u priči reknen da san iz Ljubuškog al da živin u Tučepima. Reka san to jer san zna da se pripozna naglasak, da san iz hercegovine, bilo me strah da će me provalit da nije moja zdravstvena. Tu su već postali sumnjičavi. I ispričan in ja šta se je desilo, ne viruju mi. Ova me pita jel se drogiran, jesan se pobija s nekin, ovo ono. Natežemo se mi i na kraju one mi reknu da čekan da me prozovu. I ja sidin jedno 10 minuta, sam u čekaonici i onda čujen sestra iz kućice iznutra zove: Ivica. Ja sidin i nije mi jasno, malo je falilo da se okrenen i pogledan koji Ivica, kad skonta, to mi je gazdino pravo ime. :D A ona me gleda haha. Uđen unutra, zašiju me i napokon izađen. Poslje kad mi je tribalo vadit konce, gazda mi ih izvadija, tako da nisan mora nazad u dom zdravlja. To je bilo olakšanje. Na kraju san proša ok, mislin da je gore od mene proša taj mali, jer san mu vjerovatno onakav krvav, ostavija traumu za cili život. A tilo je i mene baš da izronin na tom mistu u to vrime haha. Stvarno preludo da se to desilo.
|
