Da mi je bit ratnik. Reče mi ovaj prijatelj s kojin san doživija bija proboj s emocijama da borba nikad ne prestaje, da se uvik imaš s čim borit. Ono, da nema trajnog stanja koje će jednom nastupit i u kojem će sve bit super. Nego da je život u biti konstantna borba. Ovo ne triba svatit baš doslovno, jasno da ima momenata kad smo rahat i dobri, ali točno je da uvik imamo neke borbe. I jednu večer san razmišlja o tome, i samo mi došlo da zauzmen stav ratnika ono, unutar mene se desija neki šift i moga bi se postavit baš jako prema sebi i svitu van sebe. I nije to neka tlaka ono, muka, nego prosto mentalni stav, osobe koja je spremna na izazove. Danas me mučila jedna stvar, neću duljit ni objašnjavat o čemu se radi, ali intimne je prirode i radi se o nečemu što sa prije moga dobro radit a više ne mogu, bar ne toliko, iako i dalje mogu. I bolilo me što je to tako, al kontam pustiću da boli dok se ne slegne i dok se ne pomirin s tin. Al je bija težak, i ajmo reć konačan, čvrst osjećaj, ono, kao da san se unaprid osudija. I onda, odjednom, samo mi dođe: ne moraš se tako postavit, samo se postavi da ćeš se borit s tim. I kako san to pomislija ta stvar više nije bila problem. Nije postojalo ono: Mogu ja to/ja to ne mogu, nego samo situacija koja je trenutno kakva je i spremnost da se nosim s tim, da se borim. Ne znan koliko mogu dočarat, al u ovakvom stavu život se more živit odlično, a i živi se odlično, ako imaš snage za ovakav stav. Ja ga tu i tamo zauzmen, ali nikad neman muda da ga trajno zauzmen, pokleknen kad dođe do toga da krenu divljački, agresivni porivi iz mene, koje bi ja, ako bi osta u tom stavu, mora ispoljit, odnosno mora bi ih otpustit. Ali ako bi nešto volija, onda je to imat snage da se postavin ko ratnik. Da se postavin tako i da ne pokleknen, dok se ne probijen iz ove borbe i uđen u neke nove borbe, koje bi, pretpostavljan, bile olakšanje nakon ovog sad stanja. Ovo sad je borba mog života, a za kasnije kako bi bilo, to tek triban vidit.
|
