Gledam dokumentarac: Ja sam revolucija ili I am the revolution. Dokumentarac je o tri žene koje se bore za prava žena u trima zemljama, Iraku, Afganistanu i Siriji. Mila majko šta žene u tim državama moraju proživljavat i kroz šta prolaze, šta je normalno u tim državama. Defintivan plus imaju Sirijski Kurdi, koji imaju visok stepen ravnopravnosti žena i imaju ljevičarski samoupravljački sistem, Rojavu (Rohavu), ali njihov opstanak u toj regiji je trenutno upitan zbog agresije na njih koju trenutno provodi Erdoganova Turska. U Afganistanu žena koja se bori za prava žena, je pod stalnim prijetnjama smrću, žene koje joj dolaze da im pomogne su u očajnim situacijama, silovane, pod prijetnjama smrću zbog krvne osvete i slično. Uglavnom se ne obrazuju jer su žene i slično, a bilo kakvo nasilje nad njima se smatra normalnim. U Iraku, prikazuje ženu koju je silova obiteljski prijatelj i njeni je hoće ubit zbog toga, smatraju nju krivom. Srića pa je ova aktivistica obezbjedila nekakvu sigurnu kuću za žene u toj situaciji. Također, u jednoj situaciji prepričavaju kako se jednom bratu od jedne cure nije svidila hrana za ručak i on zatražija da mu napravi novi. Ona mu rekla nek si napravi sam, da ima ruke i noge i on je ubija nakon toga. I niko ništa. U Iraku i Afganistanu su prava žena gotovo pa nikakva, za razliku od Rojave u Siriji di su Kurdi izrazito progressivni. Nije slučajno da se vode ljevičarskom ideologijom, upravo zbog toga i jesu progresivni. Sve u svemu, ja san svjestan da i u našim sredinama ženama nije bajno. Teško je bit žena, odrastat u ovako primitivnoj i patrijarhalnoj sredini kao što je prostor ex Yu. Nije lako kroz šta se sve mora prolazit. Al zato smo tu, mi, mlađi, da minjamo te stvari na bolje, zajedno, i muškarci i žene.
|
