Asertivnost
|
Teško je istinski volit nekog dok si o njemu ovisan. A ovisan se more bit na razne načine. Psihički, emocionalno, egzistencijalno... Ljubav traži slobodu, jer dok nisi slobodan, bilo psihološki, bilo egzistencijalno, imaš očekivanja toga kako se drugi tribaju ophodit prema tebi. I ako se ne ponašaju kako si očekiva, to te ugrožava. Dok nisi samostalan, u poziciji si da ovisiš o drugima i onda logično, doživljavaš negativne emocije kad se drugi ponašaju drugačije nego što želiš, doživljavaš strah, ljutnju, tugu... Kako kad i kako u kojoj situaciji, sve zavisi od situacije i nas kakvi smo u datom momentu. Kad si neovisan, puno te manje stvari vriđa, jer ih ne uzimaš lično. Jednostavno, nisu bitne. Ipak i tada postoje situacije kada nek priđe granicu tvoje slobode. U toj situaciji se datu osobu triba "stavit na misto", a to se, kad nema prevelike upletenosti ega to se more uradit i na miran način. I ležerno i sasvim normalno. Tako mi je pričala prijateljica koja ide u jednu školu joge u gradu u kojem živi. I taj centar je glavni lik, koji vodi centar praktično privatizira i ponaša se kao da je on tu neka veličina, nešto tako, ukratko, lik je u ego tripu. A po broju stanovnika u gradu bi triba bit još jedan centar joge, ali ga ovaj lik koji vodi taj izvorni centar ne otvara, vjerovatno jer oće da on ima monopol na jogu u tom gradu. I priča mi, kad je dolazija guru, glavni u toj školi, tom liku samo usput reka: Malo je jedan centar za ovaj grad, moraš otvorit još jedan. I samo mu to reka i to je to. Nije ulazija ni u kakvu priču, kritike, ovo ono, nego prosto jednom rečenicom riješija stvar. Znam još takvih primjera, al ne mogu se sad sitit, ukratko, kad ne uplićeš ego, takmičenje i uvriđenost, more se asertivno i sasvim ležerno riješit stvar. A volit se ne mora svakoga, niti nam se svak nužno mora svidit, ali kad sazrijemo i kad privaziđemo ego možemo konačno bit samostalni u u poziciji da zapravo volimo. A i moremo se zauzet za sebe bez nekih problema. U nekin situacijama, istinski se moremo volit jedino kad se raziđemo. Taakav iman osjećaj za svoju obitelj. Volim ih, jasno da ih volim, al dese se momenti kad buden iziritiran il ugrožen. Msm da ću ih moć volit mirno i opušteno tek kad se od njih odselin. Što ne znači da su oni nešto krivi, nego nije zdravo da ja sa svojih 28 o njima ovisin i s njima živin. |
