Zadnjih dana je bilo puno pomaka. Puno probijenih ledova. Postalo mi je normalno biit u kafiću. S jednin prijateljen san se skroz očepija i izaša van tog začaranog kruga: agresija-panika. Osjeća san se slobodno, osjeća san tog prijatelja, njegovu energiju, njega. Doša san u stanje di san spreman bit samostalan. Vratija san se kući i opet se učahurija. Ponovo je sve sranje. Al desila se promjena, ojača san s tim prijateljem. Ali opet, kako god okrenem, ne mogu se otarasit poriva da razbijam u kući. Danas san odlučija da neću tražit sebi nešto da se spašavam od tog poriva. Tipa: "Otiću kod psihologinje pa ću bit spremniji da se s tim suočim kroz rad s njom." Odlučija san se otarasit svih misli koje su tog tipa. Sam san sa porivon da bacan. I užasno je. Vidin, držin se za nešto u sebi, duboko u sebi san se uhvatija nečega i neću da to pustin. A moran pustit. Al jebo priču. Ako mi je karma baš takva, možda stvar neće proć dok ne porazbijam. A ja ne mogu. Tako da, druga opcija je da odo u kurac.
|
