U principu san osta bez psihologa. Šteta, bija je dobar, al nema vrimena da me viđa. Nije mi on ništa reka, ali ne viđan ga već skoro dva miseca, tako da san ga prikrižija. Stara terapeutkinja mi, koja radi u domu zdravlja, mi je sama rekla da nije dovoljn stručna za moj problem, da se tako osjeća. Trenutno san se naručija kod nje, jer bolje išta nego ništa. Tražija san opciju psihoterapije putem skype-a i svi što san ih zva su zauzeti, nemaju termina. Jedino jedna terapeutkinja iz Mostara, koja je onako, napucana, u smislu da djeluje da je baš dobar terapeut. Cijena po seansi je 70 km. To je iznadprosječna cifra za BiH standard, obično je cijena 50 km, al ova iz Mo je očito tražena pa može tražit tu cifru. Ja iman svojih primanja misečno oko 220 km, tako da bi ja moga tri puta misečno se čut s njom priko skype-a ili vidit uživo ako bi me ima ko odvest u Mostar. Inače do Mostara mi ima oko sat vrimena vožnje. Spomenija san to svojima, oni na to poludili. Od matere komentari "more joj bit, koristi labilne ljude da dere pare, tebi će ona govoron pomoć", od ćaće panika do daske, vika na me i slično. Ko da ću ić ubit nekog. A još iman svoje pare za to što bi je viđa. A ionako ni na šta drugo ni ne trošin. Onda kad se stvori tako loša atmosfera u kući zbog ovoga, osjećan se loše, ko da san ja kriv za to. A ima nekoliko mi se začepilo uvo. Moraću ić na ispiranje, a inače od susreta s novim ljudima me pere panika. I trenutno mi je organizam zasićen tin stalnin trpljenjen, dođe mi kad odlučin da ću na ispiranje da odma razriješin tu nervozu tako da pobacan po kući. Ne da ja oću, u smislu racionalne odluke to pobacat, nego me poriv takav obuzme. U kutu sam, moram se maknit nekako. Zajebano je.
|
