Večeras me je prala baš jaka panika. Začepilo mi se uvo i ustrtarija san se oko toga, kako ću kod doktura ako mi tribadne. Ima san potrebu pričat sa svojima o tome kako se osjećan i pokrenija san razgovor. Na sami početak razgovora najstarija sestra mi je poživčanila i stala mi srat kako mi se je razvalija mozak, itd, sve drsko i živčano. Tija san pričat sa svojima al jedva da san moga od nje. Dobro, kasnje se primirila pa je nešto od toga što san tija pričat i prošlo. Ukratko, s tom sestrom mi je love and hate relationship. Ona radi sezonski u Dubrovniku, pa je od dvanestog pa do četvrtog miseca s nama kući. Ja se iskreno obrradujem kad treba ić i loše mi paše kad se vraća. Neću to lagat. Nema razumijevanja za psihičke probleme koje iman, i sve to pripisuje mojem "fantaziranju", "negativnom razmišljanju" i te take gluposti. Nema tu širinu da more izać van sebe i svojih iskustava i pokušat proširit svoje razumijevanje nekoga, nego sve ravna po sebi i svom životu. Ima momenata koji su mi dobri s njom, desi se, bilo je lipih momenata, al generalno, iman dojam da je više ne volim nego volim. To je kako mi paše njen karakter. A ispod toga ja osjetim ljubav, i znam da je volim, iako me to i nervira čak. Jer bi volija da je mogu ne volit. Problem je što je ona izuzetno tvrdoglava i kad sebi zabije neki film u glavu, nem Boga da ćeš ti njoj to prominit. Od kad san se vratija kući zbog nistagmusa prije tri-četri godine, sa njon mi je napet i konfliktan odnos. A znam i ja bit tvrdoglav, priznaću, ali mislim da san fleksibilniji od nje. Bar znam da se neću petljat i zauzimat mišljenja o njenom životu ako je ne razumin ili nešto u njenom životu ne poznajen dobro. Problem je što san ja zabijen u ovoj glupoj kući, iz koje želin pobić, a koju ne mogu pustit. Kad bi ja bija samostalan moga bi ih sve volit fino, ja svoj posa, oni svoj. Mada, sem s tom sestrom ni s kim u kući i nemam problema.
